- НДХ није била де јуре држава, али је имала де факто државност, а БиХ јесте де јуре држава, али са мање атрибута де факто државности од НДХ
- Пре или касније, постимперијални Вашингтон и пост-меркеловски Брисел изгубиће вољу и интересовање да држе укљученим апарат за реанимацију БиХ-творевине. Када се то деси, а десиће се, њена судбина биће слична судбини Улбрихтове и Хонекерове „Немачке демократске републике“ након што је Михаил Горбачов ту невољену креатуру препустио сопственој судбини у јесен 1989. Трајала је мање од 24 сата
- На Западу нема политичке воље за грубо сламање осмишљеног српског отпора даљем сечењу остатака Дејтона на шните, нити једнодушном српском противљењу увлачењу БиХ у НАТО
- Да би Република Српска издржала, да би се политички консолидовала и за сваки облик отпора адекватно припремила, за почетак она мора бити свесна да су монолитно јединство у одбрани основних интереса и осмишљени наступ – у Сарајеву и свуда – буквално предуслов српског опстанка. Прво политичког,потом и физичког
Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ
ГОСТУЈУЋИ у емисији „Незванично“ бањалучког АТВ-а у четвртак увече, 22. новембра, аутор ових редова констатовао је да је победа Милорада Додика на изборима за српског члана Председништва БиХ представљала потребни, али не и довољни предуслов за јачање Републике Српске.
Преостали део једначине јесте постизање сагласности српских представника у заједничким институцијама у Сарајеву, која је изостала у претходном периоду и чиме су омогућене разне комбинације српских непријатеља о „евроатланским интерацијама“ БиХ.
Све у свему, скоро четврт века после Дејтона, „циркус звани Босна и Херцеговина наставља да се таљига на свом дугом путу ни у шта“. Неизлечива дисфункционалност те творевине одраз је чињенице да „БиХ као микрокосмос старе Југославије оличава у себи све напетости и нетрпељивости, сва супарништва и центрифугалне силе којима је и Југославија била изложена“.
Ако ништа друго, крајње је време бар да се укине институција Високог представника, „јер је трагикомично да једна иоле озбиљна држава има међународног тутора као да је реч о неком афричком мандату Лиге народа из 20-тих година прошлог века“.
Уводно излагање завршио сам ставом да је у предстојећем периоду потребно да и Додик и сви други српски представници у заједничким институцијама „на сваком кораку делегитимизују мртваца који хода званог Босна и Херцеговина“.
Мртвац који хода… Пуне 23 године после потписивања Дејтонско-париских споразума – чина који је као и претходних година у Републици Српској празнично обележен – ово је савршено прецизан опис државе која нема сопствену снагу опстанка, већ вегетира искључиво вољом својих иностраних ментора.
Постоји низ историјских паралела.
После окупације Манџурије 1931, Јапан је створио царевину Манџукуо која је имала све привидне атрибуте државе, али чија је способност опстанка била нераскидиво везана за ратну срећу империјалног Јапана.
Јужновијетнамска држава позната као „Република Вијетнам“ потписала је јануара 1973. париски мировни споразум са владом у Ханоју, али је била осуђена на пропаст после потоње одлуке председника Ричарда Никсона да повуче америчке снаге; априла 1975. године Сајгон је шаптом пао…
На балканским просторима ХХ века, по много чему адекватно је поређење Босне и Херцеговине са Независном Државом Хрватском.
Обе те државе настале су и опстајале – ова друга још увек опстаје – вољом агресивних, Србима непријатељских западних сила, које су у време њиховог настанка и постојања имале доминантни положај на европском југоистоку.
Обе су творевине настале флагрантним кршењем уставно-правног поретка претходне државе у хаотичним условима, путем насилног стварања фактичких стања која су касније бивала ретроактивно „легализована“.
Ни НДХ – проглашена 10. априла 1941. – као ни „Република Босна и Херцеговина“ – проглашена 1. марта 1992. – нису биле легалне нити легитимне творевине. Ни у једној ни у другој Србима није била зајамчено чак ни право на физички опстанак.
Правни аргументи, међутим, у целини не утичу на питање ефективног постојања неке државе. Премда НДХ није била де јуре држава, она је имала значајне атрибуте де факто државности. Са друге стране, БиХ јесте држава де јуре, али она поседује чак и мање атрибута де факто државности од НДХ!
Посланик Великонемачког Рајха у Хрватској Зигфрид Каше, или опуномоћени немачки генерал у Загребу Глез фон Хорстенау, никада нису уживали формалне прерогативе директног интервенисања у политичким питањима усташке државе какве већ деценијама ужива Високи представник у Сарајеву.
Дејтонска БиХ сада већ постоји неколико месеци дуже него што је трајала Краљевина Југославија. Она, међутим, може само да прижељкује чак и онај никада сасвим задовољавајући степен унутрашње стабилности који је владао – примера ради – од конституисања владе Споразума и проглашења Бановине Хрватске августа 1939. до немачког напада априла 1941.
Пре или касније, постимперијални Вашингтон и пост-меркеловски Брисел изгубиће вољу и интересовање да држе укљученим апарат за реанимацију БиХ-творевине.
Када се то деси, а десиће се, њена судбина биће слична судбини Улбрихтове и Хонекерове „Немачке демократске републике“ након што је Михаил Горбачов ту невољену креатуру препустио сопственој судбини у јесен 1989.
Трајала је мање од 24 сата.
За сада, још увек је присутна склоност извесних личности америчког спољнополичког естаблишмента – као и њима блиских актера медијске, академске и аналитичке сцене – да заговарају унитаризацију Босне и Херцеговине и радикалну ревизију „Дејтона“ зарад постизања тог циља. Они су, међутим, мање утицајни него ранијих година. Више нема на сцени заговорника унитаризације калибра пок. Ричарда Холбрука, Хилари Клинтон није у Белој кући, њена пуленка Саманта Пауер није на челу Стејт департмента.
Наравно, професионални бирократски апарат у Вашингтону (Стејт департмент пре свега) и медијска машина САД (предвођена антитрампистима у либералним медијима) следе одавно зацртане, србофобне координате балканске политике, као и њихови западноевропски пандани, уосталом.
Ни са источне ни са западне стране северног Атлантика, међутим, нема политичке воље (нити војних ресурса) за грубо сламање једног осмишљеног српског отпора даљем сечењу остатака Дејтона на шните, нити једнодушном српском противљењу увлачењу БиХ у НАТО.
Да ли ће Срби ову чињеницу напокон сагледати и да ли ће се сходно њој понашати – још није сигурно, али је вероватније него пре избора.
Поборнике принудне унитаризације дуго је охрабривало нејединство српских политичара и спремност утицајних снага на политичкој сцени Републике Српске да зарад својих личних амбиција и страначке острашћености иду на руку поборницима ликвидације „геноцидног ентитета“.
Уз све своје недостатке и бројна сакаћења, дејтонски модел је успео да Србима пружи оквир за макар привремено подношљив опстанак у оквиру једне суштински апсурдне и дугорочно неодрживе државне творевине.
Као што поменусмо на почетку текста, БиХ нема спонтану унутрашњу динамику опстанка, јер су исте силе распада биле у њој присутне у још израженијој форми него у СФРЈ; ту се ништа није изменило за скоро четврт века. Она ће пре или касније завршити на сметлишту историје, као и Манџукуо, НДХ, Јужни Вијетнам, НДР итд…
Способност опстанка једне државе – а ово важи и за „ентитет“ са де факто атрибутима државе – у условима ненаклоњеног окружења, увек је био крајњи тест њене виталности у хобсовском свету међународних односа.
Да би Република Српска тај тест издржала, да би се политички консолидовала и за сваки облик отпора адекватно припремила, за почетак она мора бити свесна да су монолитно јединство у одбрани основних интереса и осмишљени наступ – у Сарајеву и свуда – буквално предуслов српског опстанка.
Прво политичког,потом и физичког.
Одбијање да се ова чињеница спозна и да се сходно њој поступа може бити условљена само идиотизмом или издајништвом.
Мотивација је ионако небитна, али плодови јесу… „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт 7, 16; 7, 20).
Додај коментар