- Саудијски режим већ деценијама пружа значајан допринос џихадистичкој индоктринацији муслиманске популације у Босни и Херцеговини. Он тиме додатно заоштрава стање латентне и све теже решиве кризе у односима између Бошњака и друга два конститутивна народа у дејтонској творевини
- Једна уистину монструозна грађевина – која се попут претећег пројектила уздиже над Сарајевом, чија су изградња и потоње делатности финансиране из Ријада и која носи име покојног саудијског краља Фахда – представља изазовно видљиву манифестацију злокобног утицаја пустињске краљевине на Балкану
- Водећи амерички стручњак за питања радикалног ислама и тероризма Роберт Спенсер открио је да је С. Арабија директно утицала на САД како би „нестао“ документ ЦИА о масакру над Србима у околини Сребренице 1993. године. Тим поводом је истакао да саудијске власти имају огроман утицај на државни апарат у Вашингтону, што је директно допринело да ЦИА прикрива истину о догађањима у БиХ током рата деведесетих
Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ
СЛУЧАЈ Хашоги, истовремено гнусан у детаљима и невероватан у самој замисли, верно одражава природу режима у Краљевини Саудијској Арабији.
Тај режим већ деценијама пружа значајан допринос џихадистичкој индоктринацији муслиманске популације у Босни и Херцеговини. Он тиме додатно заоштрава стање латентне и све теже решиве кризе у односима између Бошњака и друга два конститутивна народа у дејтонској творевини.
Једна уистину монструозна грађевина – која се попут претећег пројектила уздиже над Сарајевом, чија су изградња и потоње делатности финансиране из Ријада и која носи име покојног саудијског краља Фахда – представља изазовно видљиву манифестацију злокобног утицаја пустињске краљевине на Балкану.
Конкретних примера последица тог утицаја има на претек, а он датира још из времена рата 1992-95, на шта смо недавно имали прилику да се подсетимо.
Водећи амерички стручњак за питања радикалног ислама и тероризма Роберт Спенсер изјавио је Вечерњим новостима од 5. новембра да је Саудијска Арабија директно утицала на САД како би „нестао“ документ Централне обавештајне агенције о масакру над Србима у околини Сребренице 1993. године.
Поводом недавног открића о улози америчких обавештајаца у скривању извештаја о злочинима над Србима у Подрињу, он је истакао да саудијске власти имају огроман утицај на државни апарат у Вашингтону, што је директно допринело да ЦИА прикрива истину о догађањима у БиХ током рата деведесетих.
По Спенсеру, тиме што је Бил Клинтон донео „катастрофалну“ одлуку да сарађује са муслиманима током грађанског рата на Балкану, он је омогућио успостављање џихадистичког упоришта у Европи. Све под плаштом демократије и права на самоопредељење,„Клинтон је при доношењу ове одлуке био под утицајем Саудијске Арабије.”
Спенсер је оценио да је могуће да САД промене политику према БиХ, али „само у случају заокрета у односима Америке и Саудијске Арабије“. Ова могућност, међутим, није вероватна.
И после Хашогијевог убиства, Саудијска Арабија успева да прави квадратуру круга свог тобожњег „партнерства“ са САД, а истовремено наставља крвави рат против Хутија, претежно цивила, у Јемену — и задржава водећу улогу пропагатора и финансијера исламских интереса у спољном свету.
Не треба сумњати у способност фанатичног и безобзирног де факто владара пустињског краљевства, принца Мохамеда бин Салмана („МбС“), да временом врати саудијско-америчке „специјалне односе“ на стари колосек.
Да парафразирамо народну изреку – доларске милијарде врте где бургија неће.
Преседан уосталом постоји: на сличан начин, после 11. септембра 2001, пренебрегавана је чињеница да су од 19 нападача петнаесторица били саудијски држављани. После напада, пак, саудијски званичници упорно су понављали да су екстремисти „искривили исламска учења“.
Салих ал-Шеик, тадашњи саудијски министар исламских послова, чак је констатовао да се „проблем екстремизма појављује када се неки људи предају емоцијама, а не користе мозак“. Јасна импликација ове његове двосмислености била је да Саудијци не треба да преиспитују а приори непријатељски став који им вера диктира према неверницима, већ само треба да наступају рационално и прорачунато у борби против њих.
Трајни сукоб између Света мира (Дар ал-Ислам) и Света рата (Дар ал-Харб) најважније је Мухамедово завештање, које Саудијска Арабија доследно примењује од самог свог настанка у споју непомирљивог верског учења и крваво тоталитарне праксе оличене у случају Хашоги.
У првим деценијама XX века интеракција између ислама и Запада имала је форму озбиљног изазова исламу. Крајем миленијума, добрим делом захваљујући саудијском деловању, претворила се у претњу Западу.
Велики миграцијски процес, који се убрзава и већ увелико мења демографску слику Европе, праћен је издашно финансираним и координираним напором ширења саудијске тврдокорне варијанте ислама преко планираних мисионарских активности.
Покретачки дух иза овог пројекта налази се у Мухамедовој постојбини, а гориво које га покреће јесте – нафта.
Муслимански светски савез основан је у Меки 1962, а деценију касније Организација исламске конференције – нека врста исламске Коминтерне – са седиштем у Џеди. Обе организације, као и мноштво „приватних добротворних друштава“ посвећених исламском прозелитизму, обилно се напајају петродлораима саудијске ултрабогате владајуће елите.
Њени припадници пружају помоћ државама које су вољне да следе пут исламизације и да граде џамије где год је могуће. Они шаљу мисионаре, обезбеђују литературу (нпр. избацујући годишње милионе примерака Курана за дистрибуцију широм света) и електронске медије. Истовремено, у Саудијској Арабији упражњавање ма које религије осим ислама строго је забрањено, данас као и за Мухамедовог живота.
Док Саудијци настављају да граде џамије широм света, десетине хиљада хришћана међу милионима страних радника из Индије, Европе, Америке и Филипина морају да се моле Богу тајно, ако то уопште чине. Они се хапсе, бичују или изводе на стуб срама због својих веровања.
Владавина права у европском смислу не постоји. Уместо ње влада арбитрарно тумачење шеријата. Деци која су амерички држављани дешава се да буду задржана на неодређено време на захтев свог оца, муслимана из Саудијске Арабије, који их је киднаповао од мајке Американке.
Ово се пре две деценије догодило Патриши Рауш, чије су кћери, тада тинејџерке Алиа и Ајша отете, а старија Алиа чак приморана да се уда за очевог рођака знатно старијег од себе. Стејт департмент, међутим, наредио је америчкој амбасади у Ријаду да остане „непристрасна“ у спору!
Реј Мејбус, бивши амерички амбасадор у Саудијској Арабији, противио се притиску Стејт департмента на дипломате да се фокусирају на тзв. шири контекст – што је по њему био само други назив за попустљиво подилажење саудијској самоувереној тврдокорности. Његова настојања да врати сестре Рауш спречена су из Вашингтона да се не би „увредили“ наши саудијски пријатељи.
„Шири контекст“ односи превагу и после Хашогијевог убиства.
Он за творце политике западних сила такође значи ограничавање слободе медија у сопственим земљама. Још у јулу 1977. један Енглез је минијатурним апаратом снимио фотографије које су шокирале свет. Забележио је јавно погубљење у Џеди принцезе Михаел бинт Фахд бин Мухамед, младе разведене мајке, као и њеног партнера Халида Мухалаха. Њој је пуцано шест пута у главу, а њему је одсечена глава. Ове фотографије су постале део документарног ТВ филма Ентонија Томаса, „Принцезина смрт“.
Ово је разбеснело Саудијце, па су под њиховим притиском водеће западне владе пожуриле да забране приказивање филма. Године 1980. Картерова администрација се оштро супротставила приказивању овог програма на америчком јавном сервису Пи-Би-Ес.
Месец дана раније приказивање овог истог филма на британској телевизији довело је до кризе у дипломатским односима између Саудијске Арабије и Британије, а Министарство спољних послова и премијер Маргарет Тачер извршили су снажан притисак на Ај-Ти-Ви да откаже програм. (Само неколико месеци касније, син тадашњег премијера Маргарет Тачер, Марк, склопио је уговор о продаји оружја са Саудијском Арабијом у висини од 20 милијарди фунти, до тада највећи уговор у историји).
У САД, притисак владе на Пи-Би-ЕС да одустане од емитовања филма ишао је толико далеко да је Стејт департмент формално „замолио“ ову телевизијску мрежу да одустане од приказивања погубљења. Уследили су и комерцијални притисци: нафтни гигант Ексон је повукао спонзорисање ове телевизијске мреже.
Четири деценије касније, суштински се ништа није променило. И даље је „Саудијска Арабија добар и поуздан пријатељ цивилизованог света“, каке је изјавио британски премијер Тони Блер током своје турнеје по Блиском истоку 2001.
„Цивилизација“ је, наравно, растегљив термин за првосвештеника постмодернизма као што је г. Блер, али његово одушевљење владарском кућом бин Сауда лакше ћемо разумети ако имамо на уму чињеницу да британски трговци наоружањем и тада као и данас имају најиздашнијег купца у пустињском краљевству.
Саудијска Арабија је била првобитни извор финансирања ал-Каиде а потом и Исламске државе. Она је и даље подстрекач вехабистичке пропаганде широм света.
Једина саудијска домаћа индустрија која се стално развија јесте исламски екстремизам.
Примера ради, својевремено се потпредседник Исламског универзитета у Медини жалио да се на Ријадском факултету изучава коперниканска теорија. Три стотине година пошто су хришћански теолози морали да признају да се Земља врти око Сунца, геоцентрична теорија потом је поново потврђена у центрима саудијске науке.
У светлу политике САД на Блиском Истоку и Балкану, Саудијци немају разлога да сумњају да је прича о унапређењу демократије само пропаганда. Резултат, за сада, иде у прилог угњетачкој плутократији која је светлосним годинама далеко од прича о реформама и демократизацији. Не може бити другачије, јер је Саудијска Арабија дефинисана и постоји као исламска заједница заснована на отровно нетолерантној и агресивној варијанти једне ионако нетолерантне и агресивне религије.
Саудијски режим је покровитељ фанатизма и истовремено, услед сопствене корупције, потенцијална жртва пуританских фанатика који га оптужују за издају ислама. Њему се не сме дозволити да настави своју стару игру задовољавања пуританаца кроз извоз џихада у свет – а све то под фирмом „цењеног савезника“ САД и Запада.
Западњаци морају да се ослободе потребе да удовољавају Саудијаца, укључујући непостојеће и неузвраћено „право“ њихове владе да финансира изградњу хиљада џамија и исламских „културних центара“ широм света који подучавају младе мржњи и обезбеђују логистичку инфраструктуру фанатизма и тероризма.
Ово је вазда био и остао и један од предуслова трајног мира на простору Балкана.
Додај коментар