Коментари

Трифковић: У критичним данима који предстоје, Путин не сме себи допустити да први трепне

ЗАПАДНА СМРТОНОСНА ИГРА ЛАЖНИХ ЗАСТАВА У СИРИЈИ – СРБИ СУ СЕ СА ЊОМ СУОЧИЛИ И У САРАЈЕВУ И У РАЧКУ
  • Мало је вероватно да до напада на Сирију неће доћи. Наручиоци, режисери и војно-политички експлоататори тобожњег напада на цивиле хемијским отровима у источном предграђу Дамаска нису неразумни у конвенционалном смислу. Они желе да остваре одређене војно-стратешке и политичке циљеве
  • С обзиром на јединство агресивно русофобних ставова у водећим престоницама на обе стране Атлантика, што је дошло до изражаја у вези са „лажном заставом“ Скрипаљ,  стиче се утисак да је постигнут висок ниво консензуса међу припадницима северноамеричке и западноевропске елите да је дошао тренутак за упућивање изазова Русији на који она неће бити способна да адекватно одговори без ризиковања исхода на које ни сама није спремна
  • Не суочава се Русија први пут са егзистенцијалним изазовом агресивног Запада. Истим путем без повратка пошли су током векова Швеђани, тевтонски витезови, Пољаци, Французи и Немци, са познатим исходом. Не по први пут њен одговор том изазову мора да буде смирен али гранитно чврст, јер битка живаца а можда и других средстава, која Русији предстоји, није само њена

Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ

У ТРЕНУТКУнастанка овог текста није сигурно  када ће уследити нова илегална агресија западне коалиције, предвођене

Сједињеним Државама, против још једне земље која ниједну од нападачких сила ничим није угрозила. Мало је вероватно, међутим, да до напада неће доћи.

Тешко да ће „преовладати разум“ – како то добронамерни али површни коментатори воле да кажу – из простог разлога што наручиоци, режисери и војно-политички експлоататори тобожњег напада на цивиле хемијским отровима у источном предграђу Дамаска нису неразумни у конвенционалном смислу. Они желе да остваре одређене војно-стратешке и политичке циљеве и притом прибегавају уходаним сценаријима који су се кроз историју показали савршено употребљивим.

Наравно, мотивациона структура и  свеукупни поглед на свет режисера предстојећег напада на Сирију и поборника ескалације са Русијом несумњиво одишу поодмаклом психопатијом и(ли) социопатијом.

Сходно Дијагностичком  риручнику менталних поремећаја Америчког психијатријског удружења из 2013, четири основне клиничке карактеристике су им заједничке:

  • Одбацивање ма каквих законских стега и друштвених норми;
  • Непоштовање и непризнавање права других;
  • Неспособност за осећање емпатије, кајања или кривице; и
  • Склоност ка насиљу, укључујући убиства.

Сходно наведеном, нема суштинских разлика између личности Ал Капонеа, Хајнриха Химлера, Медлин Олбрајт или Тонија Блера. У њиховом лудилу, међутим, има система; стога наглашавамо да они нису конвенционално „неразумни“.

И те како су способни да у спровођењу лудачких намера користе рационална средства:

  • У зиму 1915. Британци су превозили оружје и муницију на путничком броду „Лузитанија“ из Њујорка за Ливерпул са јасним циљем да Немце подстакну да је потопе и тиме допринесу уласку САД у рат.

Паљевина  Рајхстага почетком 1933. искоришћена је за брзу ликвидацију вајмарског парламентаризма и завођење нацистичке диктатуре.

„Напад“ есесоваца у униформама пољске војске на немачки радио-одашиљач у Глајвицу 31. августа 1939. означио је почетак Другог светског рата.

  • У Сарајеву смо чак трипут били сведоци режираних масакра по наруџби, у пролеће 1992, зиму 1994. и лето 1995, са познатим последицама.
  • Потом је Вокеров кореографисани „масакр“ у Рачку представљао увод у Рамбује и бомбардовање Србије.
  • Тврдње о Садамовом арсеналу оружја за масовно уништавање такође су обавиле посао марта 2003.

Листа је дуга и богата. То што се накнадно неки сценарији раскринкају (не увек, не сви!) није битно, магарац је увелико поједен.

Свеједно, фасцинира спремност режисера садашње медијско-политичке а ускоро и војне драме да подижу улоге наизглед несразмерно бенефитима ескалације.

С обзиром на јединство агресивно русофобних ставова у водећим престоницама на обе стране Атлантика, што је дошло до изражаја у вези са „лажном заставом“ Скрипаљ,  стиче се утисак да је постигнут висок ниво консензуса међу припадницима северноамеричке и западноевропске елите да је дошао тренутак за упућивање изазова Русији на који она неће бити способна да адекватно одговори без ризиковања исхода на које ни сама није спремна. У целини млак и неодлучан одговор Москве на украјински изазов у зиму и пролеће 2014. улива стратезима  доминације комплетног спектра наду да ће се повлачење подвијена репа поновити и на Блиском истоку.

Кључно питање глобалне стратегије Кремља, агресивни однос Запада према Русији, остаје нерешено све док се понављају фразе о неком „партнерству“.

Још пре десет година, руски амбасадор при НАТО Дмитриј Рогозин је саркастично констатовао да „НАТО позива руског медведа да пођу заједно у лов на зечеве. Медведу, међутим, није јасно зашто су НАТО ловци понели пушке за медведе“?

Јединствен и јасан одговор на то питање у Москви још увек не постоји, као што сам могао да се уверим током две посете у два  месеца. Такође нема ни прецизне анализе зашто у Немачкој и Француској нема видљивијег роптања англоамеричком диктату, који је НАТО претворио у пуко средство за постизање атлантистичких стратешких циљева.

Од слома СССР 1991. године, Русија покушава да артикулише своје стратешке циљеве и дефинише своју спољну политику сходно „традиционалним“ националним интересима. Она се судара са културолошком антипатијом и геополитичком агресијом Запада као целине, упереним против Русије-као-такве.

Хегемонистичка држава из сенке у Вашингтону и даље сваки кутак глобуса третира као америчко двориште, као што смо видели на брзом аранжману лажне заставе у Дамаску након што се Трамп дрзнуо да изјави како жели да повуче све америчке снаге из Сирије.

У критичним данима који предстоје, Путин не сме себи допустити да први трепне. Ако и за тренутак испољи неодлучност, статус Русије као велике силе и њега лично као кредибилног лидера биће доведен у питање.

Не по први пут Русија се суочава са егзистенцијалним изазовом агресивног Запада. Истим путем без повратка пошли су током векова Швеђани, тевтонски витезови, Пољаци, Французи и Немци, са познатим исходом. Не по први пут њен одговор том изазову мора да буде смирен али гранитно чврст, јер битка живаца а можда и других средстава, која Русији предстоји, није само њена.

 

1 коментар

Кликни овде да поставиш коментар