- На почетку Путиновог четвртог председничког мандата Русија у целини има здраво засновану концепцију одговора на глобалне изазове САД и адекватну војну доктрину. Најслабија карика у разради свестране руске контрастратегије западним изазовима још увек је на економском и финансијском плану
- Илузорно је очекивати да ће Балкан и српске земље бити посебно високо на листи Путинових приоритета у предстојећем периоду. Сензационализам неких таблоида који најављују некакве милијарде руских евра које ће сада бити усмерене ка Србији – не треба узети озбиљно
- Вашингтонски дуопол је после пуча у Кијеву уграбио прилику да обнови војно-безбедносну доминацију САД у Европи и да поремети растуће руско-немачко партнерство. Ова стратегија, са становишта хегемонистичке вашингтонске „мочваре“, показала се успешном. Она истовремено угрожава изгледе за дугорочно цивилизацијско партнерство Запада са Русијом
- Нетрпељивост западне елите према Русији као таквој патолошка је појава што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена овог или оног аспекта руске политике: циљ је промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета
Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ
ПРЕДСЕДНИЧКИ избори у Русији 18. марта протекли су регуларно, са високим одзивом и предвидивим исходом.
Пратио сам их изблиза као посматрач, по позиву председника Државне думе Вјачеслава Володина. Обишао сам два бирачка места у подмосковском граду Истра, 60 километара северозападно од центра Москве, поред кога се налази величанствени Новојерусалимски манастир. Исте вечери имао сам прилику да у Медијском центру Известија у Москви чујем мишљења и процене низа руских новинара и аналитичара.
Атмосфера на самим изборним местима и у целини осетно се разликовала од мојих претходних искустава у својству посматрача.
Током избора за украјинску Врховну раду – 28. октобра 2012. – на свих пет изборних места која сам обишао у Кијеву осећала се напетост услед неповерења између поборника супарничких опција.
Насупрот томе, кримски референдум 16. марта 2014. — који сам пратио у Симферопољу — имао је празнични карактер: са звучника су одјекивале руске народне песме и стари совјетски шлагери. У једној школи, пред салом за гласање играла су деца обучена у народне ношње; у другој је певао женски хор; бирачка места била су окићена цвећем.
Слично је било и на парламентарним изборима у Донбасу 2. новембра исте године, који су имали карактер плебисцита — са том разликом што су бирачка места у Доњецку, Тељманову и Новоазовску била на свега пар километара од линија фронта одакле се повремено чула артиљеријска ватра.
У Русији на председничким изборима 2018. није било неког узбуђења — сви су унапред знали њихов исход — нити видљивог одушевљења тим исходом, већ су бирачи приступили извршењу своје грађанске дужности са смиреном озбиљношћу.
Наравно, западни медији су Путинов реизбор пропратили унапред припремљеним текстовима у којима се доминирале две теме: да је Русија заправо једна аутократска квазидемократија у којој су избори сведени на фарсу; и да су Руси путем медија изманипулисани од стране режима, тако да заиста верују да Запад према њиховој земљи има неке тобоже агресивне намере.
Чињеница је, међутим, да је велика излазност (68% уписаних бирача, при чему је Путин добио безмало 77% гласова) одраз стварног расположења житеља Руске Федерације на почетку ове године.
Већина њих не без основа сматра да су као народ и држава изложени озбиљним спољним изазовима, који су у вези са тровањем двоструког агента Сергеја Скрипаља у Енглеској попримили нестварно хистерични призвук. Та је кампања вероватно уверила одређен проценат бирача, који би иначе остали код кућа, да ипак гласају, јер су свесни да је садашњи председник РФ квалификованији да се одупре спољним притисцима од ма које расположиве алтернативе.
У Русији, на исход избора питања спољне и безбедносне политике утичу у знатно већој мери него у западноевропским земљама или САД. То наравно не значи да економска ситуација није важан фактор. И ту је Путину ишла на руку стабилизација током 2017, после две веома лоше године (2014-2016) када се Русија истовремено нашла на удару западних санкција и ниских цена нафте.
Санкције су поред смањења трговинске размене изазвале драстичан пад страних инвестиција. Нафта је пала са 108 долара по барелу септембра 2013. на мање од 30 долара фебруара 2016. Руска привреда је током протекле године изашла из рецесије јача и стабилнија него пре. Смањена је њена зависност од страних кредита, висока инфлација из 2015-16. сведена је на 2%, заустављен је пад вредности рубље у односу на долар и евро. Раст ће ове и идуће године бити скроман, испод 2%, али је светлост на хоризонту.
Путин се свеједно суочава са неодложним задатком успостављања контроле над токовима новца и усмеравања средстава у рукама олигарха у нови инвестициони циклус.
На почетку Путиновог четвртог председничког мандата Русија у целини има здраво засновану концепцију одговора на глобалне изазове САД и адекватну војну доктрину. Још увек најслабија карика у разради свестране руске контрастратегије западним изазовима јесте на економском и финансијском плану.
Моји руски саговорници који се баве овим питањем именују четири грешке руске економске и финансијске стратегије које Путин треба да напокон исправи:
- Ослонац на прозападне економске „стручњаке“ у државном апарату;
- Прихватање пљачкашке приватизације из доба Јељцина као свршеног чина;
- Фокус на извоз енергената уместо свестране диверзификације; и
- Ослонац на олигархе у обнови производног сектора.
Руски олигарси фатално зависе од западних тржишта и технологије. Током протекле четири године кризе у односима са Западом, испоставило се да ни они, а ни прозападни сегмент кремаљске елите, нису способни да одлучно делују у складу са консензусом о битним националним и државним интересима нације.
Паразитски део апарата, оличен у отворено прозападним функционерима у државној управи и у првацима крупне олигархије, мора бити неутралисан.
Око Путина током протеклих 17 година окупио се један од саветничких тимова који „решавају“ изазове Запада млако и реактивно, уз склоност на уступке као знак добре воље.
Парадигматски пример представља први заменик премијера Медведева, Аркадиј Дворкович, рођен 1972. Он је економске науке испекао на елитном америчком универзитету Дјук, где је у потпуности прихватио све премисе Бретон-Вудске доларске ортодоксије и вашингтонског консензуса. Још је важнија улога Елвире Набиулине, која је од јуна 2013. на челу Централне банке Русије.
Набиулина је декларисани противник радикалних реформи руског финансијског система у целини, а дедоларизације руског монетарног система посебно.
Зарад стабилности саме Русије и осмишљене дугорочне мултиполаризације света, по могућству без ратних потреса, неопходно је да Путин током свог последњег мандата реши и проблем сукцесије.
Његов вероватни наследник још није на видику, а моји московски саговорници једнодушни су у оцени да би било пожељно да се та личност у догледном року појави на сцени. Неизвесност по том питању још није акутно присутна, али би оптимално решење било да за годину-две евентуални кандидат на изборима 2024. наследи Медведева на положају премијера и тако до краја Путиновог последњег мандата под његовим окриљем „уђе у посао“.
Илузорно је очекивати да ће Балкан и српске земље бити посебно високо на листи Путинових приоритета у предстојећем периоду. Сензационализам неких таблоида који најављују некакве милијарде руских евра које ће сада бити усмерене ка Србији не треба узети озбиљно.
Геополитички изазови са којима се Русија суочава бројни су, а ресурси ограничени. Блиски исток и поготову Украјина неминовно ће бити у фокусу Путинове пажње. Она је кључна област рубног подручја које окружује евроазијско срце копна, а њен би коначни прелазак у западни војнобезбедносни табор трајно ускратио Русији стратешку дубину на њеном рањивом југозападном боку.
Поврх тога, вашингтонски дуопол је после пуча у Кијеву уграбио прилику да обнови војно-безбедносну доминацију САД у Европи и да поремети растуће руско-немачко партнерство. Ова стратегија, са становишта хегемонистичке вашингтонске „мочваре“, показала се успешном. Она истовремено угрожава изгледе за дугорочно цивилизацијско партнерство Запада са Русијом, за нужну „северну алијансу” у периоду демографске опасности по Европу, у време када европске нације постају предмет џихадистичког терора и миграционе инвазије без историјског преседана.
Поред геополитичких императива, културолошки условљена антипатија према Русији и однос према њој као крајњем „другом“ од стране западне политичке, академско-аналитичке и медијске елите и даље ће условљавати политику САД, Велике Британије и низа других земаља.
Нетрпељивост западне елите према Русији као таквој патолошка је појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим.
Крајњи циљ те елите није промена овог или оног аспекта руске политике: циљ је промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета. Те је чињенице свесна већина руских бирача, што се одразило и у исходу председничких избора 2018.
Додај коментар