- На преврату у Венецуели САД раде још од доласка Чавеза на власт 1998-ме. У то је био укључен и бивши Отпор, тј. CANVAS (неки од кључних учесника преврата су још 2007-ме били у Београду. А самопроглашени председник Хуан Гваидо је 2010-те учестовао уи петодневном тренингу у организацији CANVAS-а у Мексику
- Разне „Венецуеле” су се дешавале и током претходне три деценије, најпре на нашим просторима. У чему је, на пример, разлика између садашњег америчког признавања председника (од уставног суда развлашћеног) парламента Венецуеле, и западног признавања резултата неуставног референдума у БиХ у фебруару/марту 1992. и касније (само)проглашене независности БиХ?
- Није ли, мало пре Венецуеле, у Републици Српској покушан сличан сценарио? Нису ли неки који су се крили иза „Правде за Давида” рачунали на скупљање „критичне масе”, помоћу које би блокирали одржавање избора и функционисање институција, заузели зграду државне телевизије, па чак и сањали о „државном удару”, после ког би их западне престонице прогласиле за „истинске демократске лидере” Српске?
Пише: Александар ПАВИЋ
У НЕДАВНОЈ, запаженој колумни за Спутњик, Душан Пророковић се запитао: шта ако Америка планира да створи „нове Венецуеле” широм света? Уз констатацију да су, уз одустајање организовања обојених револуција и „стрпљивог обезбеђивања макар и ’натегнутог’ легитимитета кроз разне међународне организације, САД „дале себи за правода проглашавају власт у другој сувереној држави, чланици УН, међународно признатој”, Пророковић се пита да ово није почетак нове стратегије сејања „контролисаног хаоса” широм света ради одржавања система глобалног управљања, где би се у „великом финалу” САД појавиле као „спасилац” и „попут античке Еуриноме издигле из хаоса, те успоставиле власт над седам планетарних сила”.
Упућене овакав, нимало нереалан сценарио неодољиво подсећа на познати сценарио по којем Нови светски поредак под влашћу тоталитарне светске државе треба да буде успостављен као „спасоносно решење” од глобалног хаоса којег су претходно вештачки, свесно организовали управо будући „спасиоци”.
Као и што „седам планетарних сила” асоцира на седам глава звери из Откривења Св. Јована Богослова, тј. „седам гора” на којима седи жена „обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и камењем драгим и бисером, и имаше чашу у руци својој пуну мрзости и поганштине курварства свог” – представљајући нови Вавилон, „град велики, који има царство над царствима земаљским” – који ће, на крају времена, „у један час” пасти, да би звер, односно антихрист и сатана и зло, били на крају побеђени, и успоставило се Царство Небеско.
Но, пошто „нико сем Оца не зна час”, остаје нам да не само читамо знаке времена и миримо се с њима, већ да и даље водимо његошевску „борбу непрестану”, која – да би се водила – укључује и активно настојање да се разуме оно што се дешава.
Дакле, огољена подршка преврату у Венецуели од стране Трампове администрације и разних америчких вазала, јесте једна врста искорака.
За разлику од времена једнополарног глобализма, које се завршило током Обамине администрације, не троши се превише времена на увијање голе агресије у обланде „хуманитаризма”, „демократи(заци)је и људских права”, „одговорности за заштиту (тзв. R2P)”, „спречавања геноцида” и сличног.
Тачно је, међутим и то да је Трампов изасланик за Венецуелу, Елиот Абрамс, од стране Мајка Помпеа представљен као човек „задужен за све везано за наше напоре да рестаурирамо демократију у Венецуели”. Као што је и тачно да се на преврату у Венецуели ради још од доласка Чавеза на власт 1998, и да је у то укључен и бивши Отпор, тј. CANVAS (неки од кључних учесника преврата су још 2007. били у Београду, и користили су и модификовани „отпорашки” симбол, а самопроглашени председник Гваидо је 2010. учествовао у петодневном тренингу у организацији CANVAS-а у Мексику).
Ипак, мада се не либи да користи инструменте које су пре њега усавршени, за разлику од сладуњавог клинтонистичко-обамистичког глобализма, Трампова агресивност више личи на повратак на стари империјализам 19. века и огољено право јачег да „уводи ред”, па чак и експлоатише туђе ресурсе, што је чак и отворено признао Џон Болтон („пуно би Сједињеним Државама економски значило ако би америчке нафтне компаније могле да улажу и производе нафту у Венецуели…”).
Али – да су САД овако наступале од краја победе у Хладном рату, сигурно не би толико дуго уживале у „једнополарном моменту” и у толикој мери учврстиле и прошириле своје „глобално вођство”.
Успаванка о ширењу ЕУ и НАТО као логичном, неминовном делу марша историје ка њеном „крају”, када ће сви уживати у благодатима „либералне демократије” била је много делотворнија. Народи, политичари, уметници опијени сновима о холивудском срећном крају били су спремни да проповедају, па чак и трпе„васпитне ударце” док „не сазреју демократски” – у виду разних „шок терапија”, „ефикасних приватизација”, „ширења демократских вредности”, итд.
Без те успаванке, Русија би, уместо наивног Горбачова и корумпираног Јељцина, много пре изнедрила неког Путина, Кина би још раније кренула са мобилизацијом, а можда би чак и западни Европљани успели да на време схвате да им се, под минимум, смеши нова криза са „Першинзима” (због које је и потписан Споразум о ликвидацији ракета средњег и краћег домета 1987.), односно могућност размештања нуклеарних ракета уперених ка Русији на њиховом тлу.
А многи наивни Југословени (односно „Југословени”) би можда схватили да им западни „пријатељи” не нуде „руку помоћи” да би их учинили срећним и као птице слободним, већ да би их (поново) експлоатисали, чак и по цену (њихове) крви и масовног осиромашења.
Но, као што знамо, иза глобалистичке слаткоречивости која је потхрањивала пост-хладноратовску масовну хипнозу, разне „Венецуеле” су се дешавале и током претходне три деценије, најпре на овим просторима.
У чему је, на пример, разлика између садашњег америчког признавања председника (од уставног суда развлашћеног) парламента Венецуеле, и западног признавања резултата неуставног референдума у БиХ у фебруару/марту 1992. и касније (само)проглашене независности БиХ? Или западног признавања, како је то и сам Међународни суд правде оценио, самопрокламованих „демократски изабраних вођа“ тзв. Косова, који су деловали изван оквира Резолуције 1244 и Привремених институција које су њоме успостављене? Признавања мајданских пучиста за „легалну власт” у Украјини 2014? Свргавања Садама и Гадафија? Покушаја свргавања Асада?
И није ли, мало пре Венецуеле, у Републици Српској покушан сличан сценарио?
Нису ли неки који су се крили иза „Правде за Давида” рачунали на скупљање „критичне масе”, помоћу које би блокирали одржавање избора и функционисање институција, заузели зграду државне телевизије, па чак и сањали о „државном удару”, после ког би их западне престонице прогласиле за „истинске демократске лидере” Српске?
(Узгред, постоји још једна, хајде да је назовемо симболична веза између садашње операције рушења власти у Венецуели и агресије на нашим просторима.
Наиме, када је Елиот Абрамс био на врхунцу моћи током 1980-их, као помоћник Државног секретара САД за међуамеричке послове, односно, по речима његовог шефа, Џорџа Шулца, „краљ Латинске Америке”, један од његових главних помоћника био је – Вилијам Вокер, који ће постати, по речима једног језуитског свештеника, „симбол деструкције живота” у Ел Салвадору, а касније и на Косову и Метохији.)
Није сада ни битно да ли су у праву они који сматрају да је Трамп само вешто маскирани наставак старог у новом руху, или они који виде у Трампу прагматичног борца против „звери из мочваре”, спремног да јој баца разне комаде меса како би се одбранио од импичмента, и купио време да би остварио неке веће циљеве (нпр. повлачење из Сирије и Авганистана, мир са Северном Корејом, трговински договор са Кином, коначно отопљавање односа са Русијом). Ствари се дешавају, и на њих се мора реаговати, на један или други начин.
Оно што се са сигурношћу може рећи је то да ће сад и другима, попут Русије и Кине, па и Турске, бити лакше да се отвореније боре за сопствене прагматичне интересе, када већ то чини самопрокламованa„снага добра”.
И Русија и Кина то већ најављују када је реч о Венецуели, тј. да ће бранити своје интересе, без потребе увијања у светлуцава паковања принципа виших од потребе поштовања суверенитета земаља и немешања у њихове унутрашње односе. За очекивати је да ће све енергичније на сличан начин наступати и на другим местима. Па тако и код нас.
Наравно, под условом да смо и ми сами јасно дефинисани у сопственим интересима.
Додај коментар