- Два су потенцијална исхода која у суштини зависе од брзине формирања новог Савјета министара – да постојећи сазив у техничком мандату усвоји приједлог Првог Годишњег националног програма и да се онда тај документ нађе на Предсједништву БиХ. Друга варијанта је да нови сазив Савјета министара, на чијем челу ће бити представник српског народа, одмах одбије приједлог
- Ако би се остварио први потенцијални исход и уз то чланови Предсједништва БиХ, Џаферовић и Комшић, прегласали Милорада Додика по том питању – за очекивати је да српски члан активира национални вето и затражити изјашњавање Народне скупштине Републике Српске.
- Како ствари тренутно стоје, Додику не би требало да буде проблем да обезбеди двотрећинску подршку свом вету и тиме би Столтенберг добио тражени одговор на питање шта ће предузети БиХ
- Ни Бошњаци ни Хрвати не би требало да много жале због резолутних ставова из Републике Српске. Реализација МАП-а би повећала финансијске обавезе, па би са тренутних 1.33% БДП-а, БиХ морала да издваја за одбрану од 1.8% до 2.2% БДП-а што би свакако био нови ударац на економију осиромашене државне заједнице
- Међутим, НАТО се прилично жури па је могуће очекивати неки вид одмазде, од тражења начина да се заобиђе Република Српска, преко метода које је практиковао у Црној Гори или Македонији, па до санкција, уцјена, блокада и ко зна чега
Пише: Александар ВРАЊЕШ
БОСНА и Херцеговина је прошле седмице добила још један шамар од НАТО пакта упакован у обланду дугоочекиване активације Акционог плана за чланство без обзира што није испунила до скора неизбјежне услове из Талина.
Да су у НАТО добронамјерни као што нису, сјетили би се да је у једном саставном дијелу БиХ на снази „Резолуцији о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Републике Српске” из које се јасно може предвијети исход оне Столтенбергове опаске – да је сада до БиХ да ли ће искористити шансу коју је добила.
Могуће је да им се баш жури, па су спремни ризиковати негативан одговор из БиХ, или су просто бахати и не уважавају стање да је пола територије БиХ војно неутрално, а не треба искључити ни једно ни друго. Шта год да је, исход ће на крају бити исти – нека негативна реакција, вид одмазде, санкција, уцјена или нека слична мјера која у коначници само може додатно ослабити БиХ.
Ако се анализира период од Талина до данас, примјетно је да је посљедњих 8 година у односима БиХ и НАТО било прожето снажним противљењем Републике Српске када је ријеч о књижењу непокретне војне имовине што је био услов свих услова за активирање МАП-а. Све је наговјештавало да би то стање могло дуже потрајати, а НАТО-у су живци све краћи.
Након њиховог успјеха у Црној Гори и Македонији, очекивано је било да Алијанса интензивира своје активности и на остатку екс-југословенског простора којег очигледно желе да виде под својим кровом по сваку цијену. Оно што помало изненађује јесте да су свој фокус прво ставили на Босну и Херцеговину.
Некако је логичније било да су БиХ оставили за крај, а да су фокус и притиске прво усмјерили на Србију. Уосталом и у самој Резолуцији о војној неутралности стоји да ће се Република Српска по питању будућег статуса координисати са Републиком Србијом. Другим ријечима ако би сутра Србија постала чланица НАТО велика је вјероватноћа да би у том случају Република Српска пратила матицу, док то у супротном правцу не мора да важи.
Али, како логика и политика силе не морају ићи раме уз раме, БиХ је очигледно прва на тапету. Тако је прошле недеље на састанку министара иностраних послова земаља чланица НАТО, донесена одлука да се омогући БиХ да преда тзв. Први годишњи национални програм, што представља почетак примјене МАП-а и отварање нове Пандорине кутије.
Још је 2009. године Жељко Комшић, тадашњи предсједавајући Предсједништва БиХ, предао апликацију за приступање МАП-у, да би априла 2010. године, на састанку у Талину, НАТО дао додатне услове БиХ, првенствено да се непокретна перспективна војна имовина укњижи као државна имовина у власништву Министарства одбране БиХ.
Процес укњижавања није текао како су замислили и за ових 8 година укњижено је укупно 31 од 57 локација и то на територији ФБиХ, док је Република Српска досљедно бранила своју имовину чак и кад су покушали преко Уставног суда БиХ то да промјене. Дакле, без обзира на противљење из Републике Српске, један дио активности на приступању НАТО пакту се и даље спроводио. Тако је 2012. године Савјет министара БиХ успоставио „Комисију за НАТО интеграцијски процес БиХ” која је исте године доставила нацрт Првог Годишњег националног програма, који је до данас у форми радне верзије и који је све до прошле недеље чекао зелено свјетло из Брисела.
Поред тога, још два важна документа за процес НАТО интеграција су усвојена у Предсједништву БиХ: „Преглед одбране БиХ” 2016. године и „Стратегија спољне политике БиХ” 2018. године у којој се екслпицитно наводи да спровођење активности у односу на НАТО и реализацију МАП-а остају приоритет институција БиХ.
Када се вратимо на ону Столтенбергову опаску да је сад до Босне и Херцеговине да ли ће искористити прилику коју је добила на састанку министара иностраних послова земаља чланица НАТО прошле недеље, то у суштини значи да се очекује од БиХ да усвоји припремљени Први Годишњи национални програм и тиме отпочне активности у оквиру МАП-а.
Зато је бошњачки члан Предсједништва БиХ Шефик Џаферовић пожурио да истакне да се више неће одлучивати о МАП-у међу члановима Предсједништва БиХ него да ће се почети са примјеном Акционог плана. То би, другим ријечима, значило да ће се приједлог националног програма ускоро наћи на дневном реду сједнице Савјета министара БиХ.
Још није јасно да ли ће о томе расправљати актуелни сазив у техничком мандату или ће се сачекати нови сазив.
Ту долазимо до два потенцијална исхода која у суштини зависе од брзине формирања новог Савјета министара – да постојећи сазив у техничком мандату усвоји приједлог Првог Годишњег националног програма и да се онда овај документ нађе на Предсједништву БиХ или друга варијанта – да нови сазив Савјета министара, на чијем челу ће бити представник српског народа, одмах одбије приједлог.
Ако би се остварио први потенцијални исход и уз то чланови Предсједништва БиХ, Џаферовић и Комшић, прегласају Милорада Додика по овом питању, у том случају за очекивати је да ће српски члан покренути национални вето и да ће тражити очитовање Народне скупштине Републике Српске.
Како ствари тренутно стоје, Додику не би требало да буде проблем да прикупи двотрећинску подршку за свој вето и тиме би Столтенберг добио тражени одговор на питање шта ће предузети БиХ.
У наредном периоду слиједи и најављени састанак код предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић која ће окупити све српске кадрове да усагласе јединствено политичко дјеловање по овом питању на основу Резолуције о војној неутралности. Ако се томе дода да ће на челу новог сазива Савјета министара БиХ бити Србин, а исто се може очекивати када је ријеч о Министарству одбране БиХ, мале су вјероватноће да ће на дневном реду ускоро бити поново Први Годишњи национални програм и да ће се реализација Акционог плана за чланство у НАТО одвијати како су замислили у Бриселу.
На крају, ни Бошњаци ни Хрвати не би требали много да жале због резолутних ставова из Републике Српске.
Реализација МАП-а би повећала финансијске обавезе, па би са тренутних 1.33% БДП-а, БиХ морала да издваја за одбрану од 1.8% до 2.2% БДП-а што би свакако био нови ударац на економију ове осиромашене државне заједнице. С друге стране, ако се вратимо на тезу да се НАТО-у прилично жури, онда је могуће очекивати неки вид одмазде, од тражења начина да се заобиђе Република Српска, затим до метода које је практиковао у Црној Гори или Македонији, па до санкција, уцјена, блокада и ко зна чега.
Како год било, активација МАП-а је дефинитивно медвеђа услуга која пријети да дугорочно стави на коцку опстанак државне заједнице БиХ.
Додај коментар