- Изетбеговић који већ годинама кврцка дејтонске темеље БиХ као посљедњу препреку за остваривање његових великобошњачких хегемонистичких планова. Можда некоме то звучи нелогично, али сјетимо се да му је отац неријетко жртвовао и властити народ да би изазвао међународну интервенцију против српске стране
- Бакир је вјероватно са осмјехом на лицу дочекао заједничку изјаву представника српских парламентарних странака у којој се између осталог наводи да уколико апалација буде поднесена и Уставни суд БиХ прихват да је узме у разматрање, да ће Народна скупштина РС на посебној сједници донијети одлуку о будућем статусу Републике Српске. Ипак осмјех се није дуго задржао, јер је ван свих његових очекивања, међународна заједница искритиковала његову иницијативу, а не одговор из Републике Српске
- Очигледно Бакир није ни близу вјешт као бабо му. Умјесто да данас комплетна међународна заједница и западни медији брује о српском сецесионизму, он и СДА су се нашли огољени на брисаном простору, засути салвом критика
- Тиме је направљен важан корак у правцу деконструисања пропагандног наратива о српском сецесионизму као претњи уставном поретку БиХ. Парадоксално, али Бакир Изетбеговић је својим непромишљеним потезима управо довео до тога да је међународној заједници коначно јасно да је српска дефанзивна реторика не само логична него и легитимна
Пише: Александар ВРАЊЕШ
ПРИЈЕ нешто више од двије године, у децембарском броју америчког магазина Тајм, заједно са Каталонијом и Биафром, Република Српска је означена као регион који би могао кренути путем сецесије у 2018. години. Није проблем што је чувени Тајм написао ову, из данашње перспективе, погрешну прогнозу, него што су многи западни медији насјели на пропагандни наратив о сецесионизму у Републици Српској.
Свима је јасно да овакве подвале обично сервирају из сарајевске чаршије, с намјером да по старом добром обичају, изазову реакцију међународне заједнице у виду интервенције према Републици Српској и њеним званичницима.
Као крунски доказ сецесионистичке политике у Републици Српској узима се декларација Савеза независних социјалдемократа под називом „Република Српска – слободна и самостална будућност и одговорност”. Обично се у Сарајеву закаче на одредбу у декларацији која гласи: „Уколико до краја 2017. године не буде видљивих процеса и мјерљивих резултата успостављања позиција Републике Српске у складу са Анексом 4. Дејтонског мировног споразума, Народна Скупштина Републике Српске треба у току 2018. године расписати референдум о самосталном статусу Републике Српске”.
Међутим, из данашње перспективе, јасно је да је прошла и 2017. и 2018. година и Република Српска није кренула путем сецесионизма, а скоро да више нико и не спомиње цитирану одредбу нити ову партијску декларацију. Али, без обзира на то још увијек је актуелан пропагандни наратив о сецесионизму у Републици Српској, који с времена на вријеме изрони из сарајевске чаршије као чудовиште из Лох Неса.
Колико год одржавали на животу причу о српским сецесионистичким амбицијама, тешко је и бошњачкој политичкој елити и њиховим симпатизерима из западних медија доказати да се у Републици Српској спроводе активности на отцјепљењу од БиХ. Недостају примјери конкретних мјера које власти у РС спроводе у правцу отцјепљења, почевши од аката Народне скупштине и Владе РС, па до конкретних радњи.
Све се у суштини своди на политички дискурс у којем српски лидери често истичу да би даље угрожавање Републике Српске могло да доведе до дисолуције БиХ. Ипак морамо да разликујемо офанзивну и дефанзивну реторику с једне стране и конкретне политичке активности с друге стране.
Ако српски политички представници упорно понављају да се залажу за поштивање Устава БиХ и из њега произашле дејтонске позиције Републике Српске, а тек у случају угрожавња уставног поретка, да Народна скуштина РС треба донијети одлуке о самосталности РС као начину остваривања њеног уставноправног положаја у дејтонским оквирима, онда је то дефанзивна реторика.
Другим ријечима, политичко Сарајево може само замјераити на српској политичкој комуникацији која има своју тзв. профилактичку сврху – да упозори представнике најбројнијег народа у БиХ да ће у случају угрожавања Републике Српске и јачања великобошњачких хегеоминистичких амбиција, Република Српска кренути у правцу самосталности, али никако не могу замјерити на конкретним сецесионистичким потезима или мјерама, којих просто нема.
Оно што се може поставити као питање, јесте: која је горња граница до које ће се српски политички представници држати дефанзивне реторике? Односно под којим условима би званичници Републике Српске били приморани да пређу прво у офанзивну реторику, а затим у примјену конкретних мјера, које су описане у споменутој декларацији СНСД-а?
Изгледа да одговори на ова питања посебно интересују Бакира Изетбеговића који већ годинама кврцка дејтонске темеље БиХ као посљедњу препреку за остваривање његових великобошњачких хегемонистичких планова. Можда некоме ово звучи нелогично, али сјетимо се да му је отац неријетко жртвовао и властити народ да би изазвао међународну интервенцију против српске стране. Тако је Бакир опробаним бабиним методама спреман да жртвује дејтонску Босну и Херцеговину, тражећи ту горњу границу преко које српске страна не би прешла, не би ли тиме изазвао неку нову интервенцију против Републике Српске.
Само што се овај пут преварио.
Најава апелације Уставном суду БиХ ради оцјене уставности имена Републике Српске очекивано је изазвала оштре реакције Бањалуке, али оно што Бакир није очекивао јесте да ће међународна заједница, почевши од ОХР-а до ЕУ, негативно реаговати на инцијативу СДА.
Бакир је вјероватно са осмјехом на лицу дочекао заједничку изјаву представника српских парламентарних странака у којој се између осталог наводи да уколико апалација буде поднесена и Уставни суд БиХ прихват да је узме у разматрање, да ће Народна скупштина РС на посебној сједници донијети одлуку о будућем статусу Републике Српске. Ипак осмјех се није дуго задржао, јер је ван свих његових очекивања, међународна заједница искритиковала његову иницијативу, а не одговор из Републике Српске.
Из тог разлога СДА је муњевито издала саопштење у којем се не прихватају наводи из саопштења ОХР-а и ОСЦЕ-а да је најава њихове апелације неодговорна и контрапродуктивна и да додатно подрива повјерење међу конститутивним народима и њиховим политичким представницима. Тако је изненађени Бакир кроз страначко саопштење констернирано узвикнуо да је дошло до замјена теза, јер није најава апелације СДА изазвала тенизије, већ су Милорад Додик и други званичници Републике Српске својом реториком довели до најаве овакве апелације, те да захтјевају да се ОХР, ОСЦЕ и земље чланице ПИК-а престану повлачити пред свакодневним Додиковим насртајима на БиХ и Дејтонски мировни споразум.
Очигледно Бакир није ни близу вјешт као бабо му.
Умјесто да данас комплетна међународна заједница и западни медији брује о српском сецесионизму, он и СДА су се нашли огољени на брисаном простору, засути салвом критика.
Тиме је направљен важан корак у правцу деконструисања пропагандног наратива о српском сецесионизму као претњи уставном поретку БиХ. Парадоксално, али Бакир Изетбеговић је својим непромишљеним потезима управо довео до тога да је међународној заједници коначно јасно да је српска дефанзивна реторика не само логична него и легитимна.
Управо из тог разлога Шефик Џаферовић ће морати „пеглати” ситуацију наредне недеље у Бриселу, тако да се може очекивати не само „спуштање лопте” од стране СДА и нагло опраштање међународној заједници јер их нису подржали у намјери, него и убрзано формирање новог сазива Савјета министара на челу са Зораном Тегелтијом.
И тако до наредне прилике..
Додај коментар