Врањеш: Бошњаци направише `документарац` у којем тврде да су жртве чак 11 геноцида

• Филм „Континуитет геноцида над Бошњацима” почиње тврдњом да ни један народ у Европи сем Бошњака није био изложен континуираном геноциду у трајању преко 300 година. Такође: да су геноциди над њима узроковани исламофобичним предрасудама њихових сусједа Срба и Хрвата који им приписују османски неевропски идентитет и сматрају да је требало да  нестану заједно са Османским царством
•  Бошњаци се у филму називају „тисућљетним домаћинима босанске државности” који су први геноцид доживјели још током Великог турског рата од 1683. до 1699. године када су били изложени убијању, прогањању, продавању у робље и насилном превођењу у католичанство
• Други им се – тврде – десио у Старој Црној Гори на Бадње вече 1711. године када је изведена тзв. „Истрага потурица” по благослову владике Данила Првог приликом чега је поклано, протјерано или покрштено између три и четири хиљаде Бошњака. А трећи – између 1804. и 1820. године – био је посљедица Првог и Другог српског устанка
•  Осми геноцид се догодио током Првог свјетског рата, тачније крајем септембра 1914. године српске и црногорске јединице избиле су на планину Романију и стигле су скоро до Пала гдје су вођене жестоке борбе за одбрану Сарајева
• Девети је тобоже трајао од оснивања Краљевине СХС све до почетка Другог свјетског рата. А једанаести се десио у периоду 1992-1995. године приликом „агресије” на БиХ… За ауторе филма, Бошњаци су били жртве вјековима прије него што су то постали, а сами – наравно – никада ни туђег мрава нису згазили
•  Бајровић опомиње сународнике да Додик и Човић спремају распад БиХ по узору на распад бивше Југославије бивше Југославије, а да ће распад за Бошњаке имати геноцидни ефекат. Додику и Човићу подмеће да ће одиграти улогу коју су у распаду Југославије имали Стјепан Месић и Милан Кучан

Пише: Александар ВРАЊЕШ

 ДА ЛИ вам је познато да је кроз историју над Бошњацима извршено једанаест геноцида?

Више се о томе може сазнати из једносатног документарног филма „Континуитет геноцида над Бошњацима” у продукцији Виртуелног музеја геноцида над Бошњацима – ВМГБ који је доступан на Јутјубу, а онима који не вјерују, а немају времена да одгледају филм, доносимо и најзанимљивије тврдње из филма.

Филм почиње са констатацијом да ни један народ у Европи сем Бошњака није био изложен континуираном геноциду преко 300 година, укључујући убијања, силовања, пљачке, прогоне и да упркос томе још увијек опстаје. Ту се додаје и да је геноцид на Бошњацима узрокован исламофобичним предрасудама њихових сусједа Срба и Хрвата који Бошњацима као аутохтоним старосједиоцима босанске земље приписују османски неевропски идентитет сматрајући да су Бошњаци требали нестати заједно са Османским царством.

Тако су Бошњаци као „тисућљетни домаћини босанске државности” први геноцид доживјели још током Великог турског рата од 1683. до 1699. године када су били изложени убијању, прогањању, продавању у робље и насилном превођењу у католичанство.

Као што аутори документарног филма тврде, муслиманима није помогло то што су вијековима у којима су имали власт, чували и гарантовали сва права хришћанима, који су умјесто толеранције и захвалности, узвратили геноцидом.

Други геноцид над Бошњацима Старе Црне Горе десио се на Бадње вече 1711. године када је спроведена тзв. „Истрага потурица” под благословом владике Данила Првог Петровића Његоша приликом чега је поклано, протјерано или покрштено између три и четири хиљаде Бошњака.

Трећи геноцид над Бошњацима догађа се између 1804. и 1820. године као посљедица Првог и Другог српског устанка. Тада „србијански вождови” врше убијања, клања, протјеривања и насилна превођења у православље муслимана, углавном Бошњака тј. аутохтоног становништва, како аутори филма тврде.

Четврти геноцид догодио се у Србији између 1830. и 1867. године као посљедица султанског хатишерифа из 1830. године и његовог анекса 1833. године. Тада бивају убијени или протејрани сви муслимани из Београда, Ужица, Смедерева, Кладова, Лознице, Ваљева, Пожеге, Чачка. Уз то, одузета им је и имовина: милиони хектара обрадиве земље, око 100.000 грађевинских објеката, око 300.000 грла стоке, уништено је цјелокупно културно наслеђе исламске културе и порушено око 600 сакралних објеката.

Пети геноцид долази након Берлинског конгреса 1878. године, посебно на територији Ниша, Пирота, Топлице, Прокупља и Врања, када српска војска за само три дана убија и протјерује на хиљаде муслимана. Исту судбину доживаљавају и муслимани који су чинили већинско становништво Никшића, Спужа, Подгорице, Колашина, Жабљака, Бара и Улциња.

Шести геноцид над Бошњацима догађа се као посљедица Аустроугарске окупације БиХ. Ипак, аутори филма наглашавају да се за Аустроугарску монархију не може рећи да је према Бошњацима водила неку геноцидну политику, али је као католичка земља прећутно подржавала процес њихове депопулације. Наводно се за 40 година аустроугарске власти око 300.000 Бошњака иселило у Турску.

Седми геноцид догађа се у Санџаку и Црној Гори као посљедица Првог и Другог балканског рата приликом чега поново долази до убијања, протјеривања, силовања и покрштавања Бошњака.

Осми геноцид се догодио током Првог свјетског рата, тачније крајем септембра 1914. године српске и црногорске јединице избиле су на планину Романију и стигле су скоро до Пала гдје су вођене жестоке борбе за одбрану Сарајева. Том приликом почињени су злочини и у Фочи, Чајничу, Вишеграду, Рогатици, Бијељини, Гацком, Билећи и Требињу.

Као посљедица тога, избјегло је 37.294 Бошњака у друге дијелове БиХ, а разорено и спаљено је на хиљаде објеката.

Девети геноцид над Бошњацима траје од оснивања Краљевине СХС све до почетка Другог свјетског рата. Већ током првих година постојања Краљевине СХС извршени су бројни масовни покољи и убиства, а изнурено Бошњачко становништво бацано је у јаме у источној Херцеговини. Само током двадесетих година прошлог вијека на територији источне Херцеговине забиљежено је око 3000 вансудских убистава.

Десети геноцид догађа се у периоду Другог свјетског рата гдје је страдало око 103.000 Бошњака углавном од руке четника. У филму се тврди да је у овом периоду на тлу Југославије страдало око 8.1% укупне популације Бошњака што их након Јевреја чини најбројнијим жртвама Другог свјетског рата.

Једанаести геноцид над Бошњацима десио се у периоду 1992-1995. године приликом „агресије” на БиХ, а аутори филма наглашавају да је овај геноцид припреман годинама, још у периоду СФРЈ. Исламофобска пропаганда осемдесетих година прошлог вијека мобилисала је већину Срба, а послије и Хрвата, да стану уз идеју геноцида над Бошњацима. Српска православна црква је била главно духовно упориште платформи геноцида, а још је Патријарх Павле проповједао да су Бошњаци стигли са отоманским освајачима. Онда је услиједила „агресија“ на БиХ.

Српски „агресори“ су у БиХ направили 653 концентрациона логора, али и 27 у Србији, 12 у Црној Гори и 3 у Хрватској кроз које су прошли око 200.000 Бошњака, а њих 30.000 је убијено само у логорима.

Према ауторима овог документарца, сума-сумарум током „агресије на БиХ” убијено је 200.000 Бошњака, од којих је 22.000 дјеце. Рањено је 240.000 Бошњака, од чега је 52.000 дјеце.

Филм „Континуитет геноцида над Бошњацима” настао је продукцији Виртуелног музеја геноцида над Бошњацима на чијем челу су мр Фатмир Алиспахић и професор сарајевског ЕТФ-а др Селма Ризвић.

Између осталих, донатори ВМГБ су и Бакир Изетбеговић и Мелика Махмутбеговић, потпредсједница ФБиХ.

И таман када се након одгледаног филма почео смањивати осјећај чуђења и невјерице какве све фантазмагорије данас називају `хисторијом`, услиједио је наставак – Реуф Бајровић најавио је дванаести геноцид над Бошњацима који је тренутно у фази припреме.

Наиме, у интервјуу за портал Vijesti.ba, Бајровић је будући дванаести геноцид најавио као „План Б” у којем би се сценарио распада бивше Југославије примјенио данас на БиХ, а нови геноцид над Бошњацима био би логичан ефекат.

Како Бајровић тврди, Југославија је престала да постоји јер су се њене уставом дефинисане институције, посебно Предсједништво СФРЈ, распале тако што су Стјепан Месић и Милан Кучан поднијели оставке и тиме уништили ову институцију.

Реуфов „План Б” се заснива управо на овом сценарију у којем би Додик и Човић након побједе на октобарским изборима поднијели оставке и тиме блокирали функционисање Предсједништва. Парламент би такође био у блокади и не би могао да одреди насљеднике, а ентитети и кантони би наставили да функционишу као субјекти међународних односа, баш као што су то постале републике бивше СФРЈ након њеног распада.

У наредној фази Додик и Човић би тражили да се преговара о мирној подјели БиХ под патронатом Србије, Хрватске и дијела међународне заједнице, посебно Русије.

Све је то по Реуфу Бајровићу увод у геноцидну намјеру „Плана Б”, односно што би Алиспахић и Ризвићева рекли – у дванаести геноцид.

Све је то каже Реуф отворено најавио Рајко Васић као гласноговорник пакленог плана.

Побједа Драгана Човића би „готово сигурно значила крај БиХ”, тврди Реуф и додаје да би нестанком БиХ дошло у питање „преживљавање и опстанак Бошњака муслимана на Балкану”.

Зато је, према Реуфу, од животне важности по Бошњаке побједа Жељка Комшића у октобру за хрватског члана Предсједништва који би заједно са бошњачким чланом (ко год он био) могао да спријечи будући дванаести геноцид. Тако би два члана по Реуфовој вољи надјачала трећег српског члана и Предсједништво би без проблема даље функционисало, мимо воље српског представника. Ако би уз то побједио и Младен Иванић, нико срећнији од Реуфа Бајровића.

Оно што пак не иде у прилог Бошњацима, како Бајровић тврди, јесте стање у ЕУ, јер реторика која се према муслиманима користи у појединим чланицама, посебно у Мађарској, Аустрији и Хрватској, слична је оној којом је припреман холокауст.

„Данас БиХ има пуно више непријатеља него пријатеља у тим десним ЕУ круговима јер је за њихов укус овдје превише муслимана” констатује Бајровић.

На крају, није ни важно шта данас пишу представници бошњачке алтернативне историографије. Истини за вољу и српски пара-историчари пишу да су Грци у Ромјеском царству систематски убили преко милион Срба од Пелопонеза, преко Епира па до Македоније, наравно без и једног валидног историјског извора. Али то не значи да се данас српска дјеца образују или информишу да су им Грци непријатељи који су починили први у низу геноцида против српског народа. Нажалост, то није случај код наших комшија, гдје се захваљујући описаним филмовима бошњачка дјеца социјализују да су им хрићани, било Срби или Хрвати, ултимативни непријатељи.

Коначно, за ову причу не треба изоставити и Реуфа Бајровића, који без обзира на ниво параноје коју износи свакодневно – што у медијима што на друштвеним мрежама – изговара наглас оно што већина Бошњака мисли – да када на политичкој сцени постоје по Бошњаке неповољни српски и хрватски политичари, какви су за њих Додик и Човић, да онда већински народ треба да бира српског и хрватског члана Предсједништва.

Ако то није могуће, онда слиједи сукоб, што је коначна порука бошњачког либерала и „грађанисте“ Реуфа Бајровића.