Врањеш: Ко буде увлачио БиХ у НАТО увешће је у потпуну болкаду

• У двије утицајне сарајевске амбасаде смишљен опасан и лукав план да се преко Дениса Звиздића и тројице српских министара направи први корак ка НАТО
• Да ће дати све од себе да план успије, Денис Звиздић се заклео замјенику државног секретара САД Џону Саливену, додавши да Додиково инсистирање на војној неутралности, демилитаризацији БиХ и одустајању од НАТО интеграција види као аутократско понашање на нивоу Хитлера, Чаушескуа или Стаљина. Тешко је наћи логику у овој компарацији осим евидентне злонамјерности, али истини за вољу, касније је демантовао да је изговорио баш те ријечи
• Како ти исти актери планирају да спроведу реформе, повећају идзвајање за оружане снаге, припреме и усвоје други АНП у наредном периоду, итд? БиХ ће добити нови сазив Савјета министара гдје више неће бити Звиздића нити она три министра из реда српског народа, како тад осмислити и реализовати нови „лукави план”?
• Шта год тренутно муљали Звиздић и амбасаде, могуће усвајање првог АНП-а само би додатно закомпликовало ствари на нивоу БиХ: довело би у питање формирање и функционисање извршне власти, услиједиле би опструкције и блокаде, а БиХ не би била ближа НАТО нити један милиметар јер би све и једна реформа коју предвиђа МАП била заустављена. Што се каже – бујрум

Пише: Александар ВРАЊЕШ

ТЕМЕ као што су НАТО, МАП и Први Годишњи национални програм (АНП), биле су актуелне у политичкој сфери БиХ и прошле недеље, а како ствари стоје и у наредном периоду неће силазити са дневног реда. Што би Жељко Комшић рекао, НАТО и МАП су или камен спотицања или камен темељац будуће власти на нивоу БиХ.

Некако је ово прво извјесније, посебно што је више него очигледно да се иза бошњачког опструисања формирања Савјета министара крије намјера да постојећи сазив у техничком мандату усвоји Годишњи национални програм који је споран за Републику Српску у сваком погледу, од садржаја па до самог назива. Наиме, енглески назив „Annual National Programme (ANP)“ се код нас дословно преводи, што аутоматски отвара питање на коју конкретно нацију се тај национални програм односи?

Узевши у обзир специфичности саме БиХ, можда би прецизнији превод био „Годишњи државни програм“, али би се и о овом преводу могло расправљати, тако да ће даље у тексту наведени програм бити означен енглеским акронимом АНП.

Кад смо већ код енглеског језика, по Сарајеву се говори да су двије утицајне амбасаде смислиле лукав план да прогурају усвајање АНП-а на нивоу Савјета министара који би затим исти послао директно у Брисел, заобилазећи Предсједништво БиХ, Додика и национални вето.

Да ће дати све од себе да план успије, Денис Звиздић се заклео замјенику државног секретара САД Џону Саливену, додавши да Додиково инсистирање на војној неутралности, демилитаризацији БиХ и одустајању од НАТО интеграција види као аутократско понашање на нивоу Хитлера, Чаушескуа или Стаљина.

Тешко је наћи логику у овој компарацији осим евидентне злонамјерности, али истини за вољу, касније је демантовао да је изговорио баш те ријечи. У сваком случају Звиздић се након састанка са Саливеном бацио на реализацију „лукавог плана”.

Комисија за НАТО интеграције БиХ састала се прошле недеље с намјером да усвоје коначни приједлог АНП-а, али десио се „мањи“ проблем – на састанак нису дошли Срби и није било кворума за одлучивање. Разлог зашто чланови Комисије из реда српског народа нису дошли на састанак јесте поштовање закључака са одржаног састанка српских представника код предсједнице Жељке Цвијановић 14. децембра, гдје је између осталог наведено да „Резолуција о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности“ представља искључиви оквир за дјеловање свих српских представника на свим нивоима, те на основу тога активација Акционог плана за чланство БиХ у НАТО и све активности које се проводе у том контексту нису прихватљиве за Републику Српску.

Такође, наведено је и да се сви чланови Комисије за израду АНП-а као и других тијела ангажованих на пословима приступања НАТО-у одмах повуку из њиховог чланства, те да министри у Савјету министара из РС као и остали кадрови у другим тијелима и институцијама на нивоу БиХ, не учествују у доношењу било каквих одлука везаних за приступање Сјеверноатлантском савезу.

Међутим, иако српски чланови Комисије за НАТО интеграције БиХ нису дошли на сједницу, то није спријечило предсједавајућег да упути АНП Савјету министра на разматрање чиме су прекршене процедуре, јер није било кворума за доношење одлука. С друге стране, замјеник министра безбједности Мијо Крешић тврди да до повреда није дошло јер је наведена Комисија само тијело Савјета министара БиХ које ће тек дати своје мишљење на текст нацрта АНП-а. Тако да је тешко очекивати да ће Звиздић прекорити Комисију зато што су донијели одлуку да прослиједе АНП Савјету министара без кворума, него ће без обзира на то вјероватно ову тачку уврстити у једну од наредних сједница.

Ипак, оно што је питање свих питања у комплетној овој заврзлами јесте – да ли ће три српска министра у Савјету министара поступити исто као и сународници из Комисије за НАТО интеграције?

Један од важнијих закључака са састанка код предсједнице Цвијановић 14. децембра предвиђа да ће се приступити измјенама и допунама кривичног законодавства РС на начин да се непридржавање ставова и одлука Народне скупштине РС по питањима која задиру у уставну позицију, статус, надлежности, те виталне и стратешке интересе Републике Српске од стране српских кадрова оквалификјује као кривично дјело.

С друге стране, до ових измјена тренутно још није дошло, а тешко их је касније ретроактивно примјењивати. Другим ријечима, будуће измјене у кривичном законодавству Републике Српске не би требале да плаше српске министре у техничком мандату Савјета министра, а један од њих је већ раније изјавио да нема обавезу да одговара Народној скупштини РС из чега закључујемо да их ни Резолуција превише не обавезује.

Такође, њихов недолазак на састанак код предсједнице Цвијановић нам говори да три српска министра не осјећају обавезу ни према побројаним закључцима са те сједнице. Једино што би могло да их евентуално опредијели јесте чињеница да су представници и њихових странака потписали наведене закључке са састанка код предсједнице, па ако ће пратити страначку дисциплину неће се појавити на сједници Савјета министара на чијем је дневном реду усвајање АНП-а.

У супротном, потврдиће оне раније медијске написе да њима управљају поједине амбасаде и да су свјесни актери „лукавог плана“.

За потребе овог текста ајмо претпоставити да ће Звиздић ставити разматрање АНП-а на дневни ред сједнице Савјета министара, да ће три српска министра дати кворум, а најмање један од њих и гласати за усвајање првог АНП-а. Сљедећи корак из оног „лукавог плана“ био би да усвојени АНП заобиђе Предсједништво БиХ и буде директно упућен у НАТО сједиште у Бриселу. Вјероватно би образложење било слично оној Џаферовићевој изјави да Предсједништво БиХ нема више шта да разматра по питању МАП-а, све је усвојено још за вријеме ранијих сазива.

Сигурно би подсјетили јавност да је још Младен Иванић усвајањем „Стратегије спољне политике БиХ“ верификовао једногласан став Предсједништва БиХ да спровођење активности у односу на НАТО и реализација МАП-а остају приоритети институција БиХ, те да на основу тога нема потребе за поновним изјашњавањем о АНП-у.

Такав слијед догађаја добио би подршку међународне заједнице, а посебно оне двије амбасаде што стоје иза „лукавог плана“. И замислимо: да се све ово овако и деси, заговорници НАТО пута БиХ осјећали би се побједоносно и сматрали би да су добили важну битку.

Оно што им срећу квари јесте питање, а шта даље?

Како ти исти актери планирају да спроведу реформе, повећају идзвајање за оружане снаге, припреме и усвоје други АНП у наредном периоду, итд?

БиХ ће добити нови сазив Савјета министара гдје више неће бити Звиздића нити она три министра из реда српског народа, како тад осмислити и реализовати нови „лукави план”?

Реално је очекивати да ће се Зоран Тегелтија као предсједавајући Савјета министара придржавати Резолуције о војној неутралности и да неће покретати нити једну активност у вези са МАП-ом. Нити ће се будући српски замјеник министра иностраних послова усудити сазвати сједницу и предсједавати Комисијом за НАТО интеграције, јер би се то у Републици Српској одмах сматрало кривичним дјелом.

По аналогији коју би успоставиле промјене кривичног законика Републике Српске, можемо очекивати да би се у будућности на одговорност могли позивати не само представници Републике Српске на високим функцијама, него од начелника, замјеника и помоћника министара, шефова одсјека, савјетника па до свих осталих који врше функције на нивоу БиХ, а долазе из Републике Српске. Дакле, све српске кадрове у Сарајеву, у најширем смислу, обавезиваће Резолуција о војној неутралности, а све ће додатно обезбјеђивати нова инкриминација унесена у Кривични законик РС.

Неко би могао упутити реплику да се НАТО-у жури и да неће обраћати много пажњу на услове, годишње програме, а по најмање на српске кадрове у Сарајеву, него ће скратити процедуру и БиХ убрзати на путу приступање Сјеверноатлантском савезу. Чак и у том случају је тешко извести закључак да ће НАТО на основу само једног АНП-а и без спроведених реформи из Акционог плана, понудити БиХ кандидатуру. Али, кад би се и то десило, опет би било тешко заобићи српске кадрове. Једноставно, овакво устројство БиХ онемогућава прегласавање конститутивног народа на овако значајном питању.

Једино могуће хипотетичко рјешење било би да НАТО изведе својеврсни пуч, војним путем стави Устав БиХ ad acta, окупира ентитете и уведе принудну управу која би спровела све остале кораке ка приступању БиХ овом војном савезу.  Без обзира што би НАТО то и могао хипотетички извести, овај сценарио је ипак најмање вјероватан, бар када је ријеч о тренутним геополитичким околностима.

Све у свему, шта год тренутно муљали Звиздић и амбасаде, могуће усвајање првог АНП-а само би додатно закомпликовало ствари на нивоу БиХ: довело би у питање формирање и функционисање извршне власти, услиједиле би опструкције и блокаде, а БиХ не би била ближа НАТО нити један милиметар јер би све и једна реформа коју предвиђа МАП била заустављена.

Треба имати на уму да реализација Акционог плана има смисла само у земљама које посједују базични консензус по овом питању, а сплеткарити и правити „лукаве планове” да би се заобишли један конститутивни народ и читав ентитет, могло би довести у питање функционисање БиХ, па што се каже – бујрум.