- Бивши високи инсајдер Клинтоновског клана, Дик Морис, који познаје начин оперисања Клинтонових можда боље од ма кога другог, открио је да су Стилов досије против Трампа највећим делом напросто измислили ветерани прљавих трикова клинтоновске криминално-политичке машине Макс Блументал и Коди Ширер. Они су потом ангажовали “бившег” британског шпијуна Кристофера Стила да би дао кредибилитет њиховим измишљотинама
- Лево-либерални естаблишмент учинио је све што може да се скандалозне чињенице из извештаја Девина Нунса сакрију од јавности. Сада са зебњом очекују други меморандум који, како сазнајемо, такође припрема Нунс. Јер, вероватно ће открити преступе политички мотивисаних функционера Стејт департмента и раскринкаће други „досије” о Трамповим везама са Русима који је припремио Ширер
- Бирократски апарат Стејт департмента наставио је да се понаша у складу са ставовима заузетим још пре четврт века, према којима су Срби реметилачки фактор и потенцијална продужена рука Русије и да их треба сузбијати по сваку цену. Без критичког преиспитивања устаљених одредница политике, Срби из Вашингтона немају ничем добром да се надају
- Амбасада САД у Сарајеву наставља да делује као де факто аутономни заговорник унитаризације БиХ. Неизвесно је да ли би – и у ком року – чистка у трајном дипломатском апарату САД довела до Србима жељеног преиспитивања ставова и циљева америчке политике на Балкану. Извесно је, међутим, да без свестраних промена персонала у структурама вашингтонског естаблишмента неће бити ни промена курса
Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ
ТАКОЗВАНИ Досије Трамп-Русија, такође познат као Стилов досије, приватна је збирка 17 меморандума које је између јуна и децембра 2016. године саставио Кристофер Стил, „бивши“ агент британске обавештајне службе МИ6.
Садржи тврдње о незаконитим поступцима, па и директној завери, тима председничке кампање Доналда Трампа и руске владе, пре и за време председничких избора у САД новембра 2016.године. Стил изричито износи тврдње о наводној сарадњи између водећих Трампових сарадника и руских функционера са циљем да утичу на исход избора у Трампову корист.
Досије садржи низ недоказивих тврдњи скандалозне природе, на пример о Трамповим оргијама са руским проституткама у једном московском хотелу 2013. године, као и низ тешких политичких оптужби које су наводно Стилу саопштили његови московски контакти из самог врха политичког и обавештајног апарата Русије.
Потребно је истаћи да је Стил био ангажован од стране демократа – конкретно од стране кампање Хилари Клинтон и Демократског националног комитета – преко америчке фирме Фјужн Џи-Пи-Ес, са задатком да произведе документ који би Трампа дискредитовао, а можда и подвргао истражном поступку.
Стил им је наравно испоручио оно што су хтели да виде. Међутим, квалитет и поузданост његових тврдњи показали су се тако слабим да тај материјал није могао да буде употребљен против Трампа док је кампања још трајала.
Обиље аргумената указује да је реч о грубом фалсификату.
Као прво, тешко је вероватно да Стил у Русији има поуздане контакте високог нивоа (које је у меморандуму означио само великим словима), јер је он напустио свој обавештајни пункт у британској амбасади у Москви пре пуних четврт века, и од тада ниједном није посетио руску престоницу. Од тог времена кључна руска обавештајна агенција СВР прошла је кроз многе персоналне и организационе промене, а нарочито после 2000. године са Путиновим доласком на власт.
Мало је вероватно да Стил има ма какве добре везе и поуздане изворе у Москви после толико година. Мало је изгледно да је чак и у време свог боравка у Москви, пре 25 година, такве контакте поседовао.
Кристофер Стил
Намеће се обрнуто питање: да ли је реално претпоставити да оперативци руске или кинеске обавештајне службе у Вашингтону имају поуздане изворе у Белој кући, или у врху Централне обавештајне агенције или Федералног истражног бироа?
Све и да је Стил после толико година заиста одржао неке контакте, да ли би ти руски инсајдери заиста сарађивали са „бившим” британским обавештајцем, под несумњиво будним оком својих колега, и тиме ризиковали своје положаје, приходе, па можда и слободу?
Стилов послодавац и директор Фјужн Џи-Пи-Ес Глен Симпсон изнео је у Њујорк Тајмсу од 2. јануара ове године тврдњу да Стилови извори у Русији нису били плаћени за своје услуге. Намеће се очигледно питање: ако је Путинова влада заиста имала за циљ да доведе Трампа у Белу кућу, зашто би онда ови „извори блиско повезани са Кремљом” (како их Досије назива) допринели Стиловом пројекту рушења Трампа, без икакве финансијске или политичке користи за себе, и уз велики лични ризик?
Сада знамо да је Стил имао и друге „изворе” за свој досије, од стране неименованих обавештајних служби трећих земаља, али пре свега из круга блиских сарадника Хилари Клинтон.
Део „истраживања” за Стила одрадила је извесна Нели Ор, супруга високог функционера Министарства правде САД Бруса Ора. Она је била ангажована од стране Фјужн Џи-Пи-Ес-а да помаже у прикупљању и анонимном ширењу скандалозних тврдњи о Трампу и његовим сарадницима. Госпођа Ор, доктор руских студија са Стенфорда, очигледно је свој плаћени ангажман ускладила са својим политичким убеђењима, што је и за очекивати од припадника вашингтонског естаблишмента.
Додајмо да је бивши високи инсајдер Клинтоновског клана, Дик Морис, који познаје начин оперисања Клинтонових можда боље од ма кога другог, на Фокс њузу водитељки Лори Инграм рекао да су Стилов досије највећим делом напросто измислили ветерани прљавих трикова клинтоновске криминално-политичке машине, Макс Блументал и Коди Ширер. Они су потом ангажовали „бившег” шпијуна Стила, да би као Британац и искусни обавештајац који је и раније имао неке контакте са америчким службама дао кредибилитет њиховим измишљотинама.
Ова епизода сама по себи указује колико су Трампови противници, на челу са кланом Клинтон, били спремни на све у покушају да спрече његов избор. Међутим, то је само део приче. Наиме, Стилов „досије“ – премда препун непроверљивих лажи, премда наручен а вероватно добрим делом и написан од стране кампање Хилари Клинтон и демократских оперативаца – потом је успешно употребљен од стране функционера Федералног истражног бироа (ФБИ) да добију одобрење суда како би почели да прислушкују појединце у Трамповој кампањи.
То знамо јер се претходно непознате чињенице налазе у меморандуму који су саставили републикански чланови Одбора за обавештајна питања Представничког дома конгреса САД који је објављен 2. фебруара.
Тај документ садржи убедљиве доказе да је завера „дубоке државе“ против Трампа била далеко свеобухватнија и прљавија него што се могло претпоставити. Истовремено, политичари Демократске странке и њихови помагачи у америчким медијима – што значи у редакцијама буквално свих водећих дневних листова и ТВ канала осим Фокса – учинили су све што могу да спрече објављивање тог документа, названог Нунсов меморандум по имену конгресмена који председава Одбором за обавештајна питања, Девина Нунса.
Они су притом тврдили да је меморандум пристрасан и чињенично непоуздан, да би његово обнародовање нанело велику штету америчкој националној безбедности и да би се тиме подрило поверење јавности у ФБИ.
Упорно настојање медија да Нунсов меморандум задржи ознаку „поверљиво“ посебно је занимљиво када се има у виду да су најтврђи противници његовог објављивања били елитни дневни листови Њујорк тајмс и Вашингтон пост, који су се деценијама поносили својом улогом у објављивању строго поверљивих „Пентагонских папира” (1971) и материјала који су били окидач афере Вотергејт (1972).
Које ли ироније: на врху насловне странице Њујорк тајмса налази се парола „Све вести које су достојне штампања”, док се Вашингтон пост дичи слоганом „Демократија умире у тами”. Међутим, оног часа када је запретило раскринкавање улоге демократских оперативаца и клинтоновских хитмена у удруженом злочиначком подухвату са обавештајним апаратом федералне државе против Трампа, ти исти медији постали су доследни браниоци наводних државних тајни, заштитници америчке јавности од узнемирујућег материјала и браниоци репутације државних установа.
Поврх свега, директор ФБИ Крис Реј и заменик министра правосуђа Род Розенстин лично су захтевали од Трамповог шефа кабинета, генерала Џона Келија, да утиче на Трампа да се Нунсов меморандум не објављује. Они су потом медијима саопштили да се противе објављивању меморандума, што је представљало директан покушај високих државних чиновника (који су теоретски изнад политике) да притисцима утичу на политичке одлуке извршне власти.
Сада је извесно да су наручиоци и састављачи безвредног Стиловог досијеа, видевши да операција рушења Трампа није успела, одлучили да фокус пребаце на саботирање његовог најављеног покушаја побољшања односа са Русијом. У томе су наишли на здушну подршку русофобних поборника америчке глобалне доминације из редова обе странке.
Истрага о наводним везама Трампове кампање са Русима и руском уплитању у америчке изборе већ месецима паралелно тече како под специјалним истражитељем Робертом Милером тако и на Капитол Хилу, али до дана данашњег нема ни најмањег доказа наведених тврдњи. Свеједно, у јавном дискурсу данашње Америке завладао је став да је руско уплитање чињеница ван сваке сумње – и да је свако ко изражава и најмању скептичност по том питању или кретен или притајени Путинов агент.
Чињенице изнесене у Нунсовом меморандуму далеко су озбиљније од неуспелог покушаја групе Никсонових оперативаца да без његовог знања ставе прислушкиваче у вашингтонску канцеларију Демократске странке, што је био окидач Вотергејта. Овог пута реч је о директно илегалним поступцима функционера Федералног истражног бироа, о кршењу њихове обавезе политичке неутралности и поштовања закона, о гажењу уставних права грађана од стране оних који би требало да их штите, посебно четвртог амандмана Устава САД који Американце теоретски штити од „неоснованих претреса и заплена”. Ово наравно обухвата издавање судских налога за прислушкивање који нису засновани на „јасно утемељеним претпоставкама”.
Управо је ово ФБИ учинио, злоупотребљавајући Стилов „досије“ у процесу добијања судског одобрења за прислушкивање функционера Трампове кампање Картера Пејџа. Непотребно је нагласити да ни ФБИ ни Министарство правосуђа нису саопштили тајном суду који та одобрења издаје да је досије наручен и плаћен од стране Демократске странке и Хилари Клинтон преко њеног адвоката. Нису навели ни да је сам Стил, страни држављанин, високим функционерима америчког Министарства правосуђа поверио да је „очајнички решен” да спречи Трампов избор за председника.
Значајан елемент ове афере чине и безбројне запенушено антитрамповске смс–поруке које су недељама размењивали агенти ФБИ који су водили истрагу како о коришћењу приватног интернет сервера од стране Хилари Клинтон за слање строго поверљивих порука, тако и тврдњи о „руским везама” Трампових сарадника. У томе је предњачио љубавни пар Питер Строк и Линда Пејџ (обоје су иначе у браку), потом пребачени на друге функције.
Не изненађује чињеница да је последњих седмица десетак високих функционера ФБИ и министарства правде изненада поднело оставке или пребачено на друге, мање важне положаје. Међутим, озбиљно чишћење Аугијевих штала у срцу вашингтонске „мочваре“ тек предстоји.
Не треба сумњати да ће се томе апарат дубоке државе очајнички опирати.
Лево-либерални естаблишмент учинио је све што може да се скандалозне чињенице сакрију од јавности. Можемо само замислити како би његови припадници реаговали да су државне агенције и безбедносне службе користиле материјале Трампове кампање да добију судске налоге за прислушкивање Хилари Клинтон, или да су високи агенти ФБИ директно ангажовани на истрагама водећих кандидата размењивали поруке у којима њу безочно пљују и називају погрдним именима.
Они сада са зебњом очекују други меморандум који, како сазнајемо, припрема поменути Девин Нунс. Тај нови меморандум ће вероватно открити преступе политички мотивисаних функционера Стејт департмента и раскринкаће други “досије” о Трамповим везама са Русима који је припремио Коди Ширер, политички активиста блиско повезан са кланом Клинтонових.
Истовремено, све је више захтева републиканаца да се обустави Милерова истрага о „руској вези“ Трампа и његових сарадника као безнадежно компромитована.
На крају, али не последње, још је непознато шта је бивши председник Обама знао о преступима ФБИ, када је то сазнао и да ли је такве поступке одобравао. Исто питање треба да се постави и у вези са његовим блиским сарадницима у Белој кући и низом других функционера које је он именовао.
Нема сумње да је Обама употребио још увек недоказане тврдње о руском уплитању у изборе: навео их је као један од разлога за увођење додатних санкција против Русије, у последњим данима свог мандата децембра 2016. године. То је директно водило ка заоштравању обновљеног хладног рата између САД и Русије и додатно је затровало односе са Москвом, чак и пре него што је Трамп инаугурисан јануара 2017. године.
Цео случај указује на институционалну корумпираност америчког политичког система и на способност оперативаца “дубоке државе” у федералној бирократији, медијима, лобистичким машинама и неконтролисаним а пребогатим центрима моћи (попут клана Клинтон) да својим махинацијама изврну руглу безброј пута понављану тврдњу да је америчка демократија светионик човечанства.
За Србе у целини и за Српску посебно, сваки наговештај Трамповог обрачуна са вашингтонским естаблишментом представља потенцијално добру вест.
До сада за доносиоце кључних одлука у Вашингтону (Трамп, Тилерсон, Мекмастер, Матис), Балкан напросто није био на дневном реду.
Бирократски апарат Стејт департмента наставио је да се понаша у складу са ставовима заузетим још пре четврт века, према којима су Срби реметилачки фактор и потенцијална продужена рука Русије и да их треба сузбијати по сваку цену. Без критичког преиспитивања устаљених одредница политике, Срби из Вашингтона немају ничем добром да се надају. Међутим, континуитет се и више од годину дана по Трамповој инаугурацији наставља, што је дошло до изражаја са уласком Црне Горе у НАТО. Следећа на мети ширења Алијансе биће Македонија, где су прошле године оперативци САД успешно извели промену режима са очигледним циљем да се осујети реализациа „Турског тока“ и јачање кинеског присуства у моравско-вардарској долини.
Амбасада САД у Сарајеву истовремено наставља да делује као де факто аутономни заговорник унитаризације БиХ, независно од трезвено дефинисаних интереса Америке.
Неизвесно је да ли би – и у ком року – чистка у трајном дипломатском апарату САД довела до Србима жељеног преиспитивања ставова и циљева америчке политике на Балкану. Извесно је, међутим, да без свестраних промена персонала у структурама вашингтонског естаблишмента неће бити ни промена курса.
Додај коментар