- Хрватске заставе вијориле су се на цетињским улицама, у ноћи прославе независности од себе и зависности од САД, Ватикана и Хрватске
- Зашто би Русија бранила Косово, ако га се Срби одричу? Неће бити да духовна деца Светог Саве и Светог кнеза Лазара умеју још само да се уздају у Албина Куртија и Ангелу Меркел. Сетимо се Крајине. Ако дозволимо «разграничење», од Србије неће остати камен на камену
- Допуштањем стварања Велике Албаније изазвали бисмо нове кризе и ратове и својим потомцима укинули свако право на будућност
- Лепо рече Томаш Масарик: «Човек и народ са верским убеђењем, народ са чврстом вољом да оствари своје идеале, увек ће постићи своје». Пут обнове пронађен је у Црној Гори. То су литије. На потезу је наша Црква
Аутор: Милош КОВИЋ
«СТРУКА» каже да пандемија постепено слаби. Сада се одлично види да многи од почетка настоје да је искористе за своје циљеве.
Власти у Црној Гори, под изговором јавног здравља, хапсе владике, свештенике и пребијају верни народ.
На Косову и Метохији, усред пандемије, јуриша се на Србе, спаљује и пљачка њихова имовина.
У престоницама великих сила, у Београду и Приштини, убрзавају се преговори о «разграничењу» и коначној предаји Косова и Метохије у руке албанских шовиниста.
Од разбијања Југославије, Косово и положај Срба у суседним земљама представљају најтежа искушења за сваку власт у Београду. Данашњи председник и влада Републике Србије, како изгледа, у односима са Републиком Српском постижу добре резултате. Њихова политика према Косову и Метохији и Црној Гори, међутим, води ка распарчавању Србије и ка угрожавању биолошког опстанка српског народа.
Утамничење владике будимљанско-никшићког Јоаникија и осам никшићких свештеника, хапшења и пребијања Срба у Црној Гори нису наишли на осмишљен, плодотворан одговор Београда. Неколико изјава, које су тим поводом дате, звучале су изнуђено и збуњено.
Не изгледа да су повучени било какви тајни или јавни потези.
Ако је судити по томе како се Србија држала до сада, нарочито у «афери државни удар» из 2016, наше власти могле би да оставе Српску цркву и њене вернике у Црној Гори на милост и немилост прогонитеља.
Примери Израела и Јерменије показују да постоје начини на које матица може да заштити сународнике ван својих граница. Срби, међутим, за разлику од Јевреја и Јермена, и даље избегавају да се суоче са претрпљеним геноцидом, том најважнијом темом своје историје. Изливи мржње у црногорским медијима и јавности изнова отварају то питање.
Београд још не разуме ни НДХ, ни «Олују», а већ мора да се суочи са злом у Црној Гори. Симболи, јавни дискурс и културна политика те земље непогрешиво је везују за традиције Независне Државе Црне Горе и црногорских усташа Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. Изразито прохрватску политику у Црној Гори наставио је и Тито, само заменивши црну црвеном бојом, уз помоћ Мештровића, Штедимлије, Милатовића, Ђурановића и сличних љубитеља српског рода и имена.
Њихов легитимни потомак данас је Мило Ђукановић.
Марко Перковић Томпсон на државној телевизији Црне Горе, на Дан победе над фашизмом, био је случајност колико и присуство црногорских званичника на прослави «Олује».
Хрватске заставе вијориле су се на цетињским улицама, у ноћи прославе независности од себе и зависности од САД, Ватикана и Хрватске.
Питање Косова и Метохије је, међутим, веће и одсудније. Без Косовског завета не би било ни Црне Горе, ни Србије, ни Републике Српске.
«Разграничење», које се данас указује као политика Београда, у ствари значи корекцију «границе» између Србије и «Косова». Реч је о разграничењу са преко 100.000 наших грађана, са највећим светињама, огромним рудним богатствима, уставом и законима.
Било би то «разграничење» са разумом, искуством и моралом. На тај начин ми бисмо омогућили распарчавање Србије и стварање Велике Албаније. Изазвали бисмо нове кризе и ратове и својим потомцима укинули свако право на будућност.
За време пандемије, међутим, сложиле су се коцкице «разграничења». У фебруару 2018. на овом месту писао сам да је то, по свему судећи, политика председника Србије, Александра Вучића. У једном тренутку изгледало је да је ова идеја пропала, све до првих дана марта 2020. и састанка председника Србије и „Косова“ у Вашингтону.
Председник „владе Косова“ Албин Курти тврдио је да је тада, под окриљем Доналда Трампа и његовог изасланика за Косово, Ричарда Гренела, договорено „разграничење“. Куртијева „влада“ која је «разграничењу» пружала отпор, потом је, усред пандемије, под директним Гренеловим утицајем, оборена (26.3.2020).
Кључну вест, да је Трампова администрација подржала „разграничење“, потврдили су упућени вашингтонски и албански лобисти, Данијел Сервер и Џемс Хупер. Немачка, која је подржавала Куртија, остала је главни противник „разграничења“, али се тамошња опозиција све више изјашњава за такво «решење». Ангелу Меркел у томе не подржава ни Емануел Макрон, па чак ни високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ.
У ове разговоре Београд и даље не позива Москву, која захтева поштовање Резолуције УН 1244 и међународног права. Коначно, Београд је пасивно и ћутке примио одлуку Европске мреже оператера да се енергетски систем «Косова» одвоји од Србије (21.4.2020) и одлуку Приштине да се и у томе веже за Албанију.
Зашто би Русија бранила Косово, ако га се Срби одричу? Неће бити да духовна деца Светог Саве и Светог кнеза Лазара умеју још само да се уздају у Албина Куртија и Ангелу Меркел. Сетимо се Крајине. Ако дозволимо «разграничење», од Србије неће остати камен на камену.
Лепо рече Томаш Масарик: «Човек и народ са верским убеђењем, народ са чврстом вољом да оствари своје идеале, увек ће постићи своје». Пут обнове пронађен је у Црној Гори. То су литије.
На потезу је наша Црква.
(извор: Политика)
Додај коментар