- Да би се оптужени бранили од одређених општих норми, или евентуално тврдили да им те норме иду у прилог, нужно је утврдити неспорну садржину општег правног акта (Дејтонског споразума с Анексом 10), јер исти није објављен. Ова садржина мора бити неспорна и за суд и за странке, а за ову ситуацију постиже се поступком доказивања
- Само доказивањем неспорне садржине необјављеног мировног уговора из 1995. године, може се утврдити да ли је у њему постојало нешто из 1997. године (нпр. Бонски закључци, Савјет за имплементацију мира и слично). Тек након тога, неспорно, слиједи фаза тумачења права, по принципу да суд познаје право, који принцип одбрана не доводи, нити може довести у питање
- Како Кристијан Шмит није високи представник у БиХ по рођењу ваљда треба и доказати у кривичном поступку да постоји сагласност уговорних страна да Кристијан Шмит буде високи представник, и да је потврђен резолуцијом Савјета безбједности УН. То су евидентно чињенична, а не правна питања и подлијежу доказивању
- Само у поступку доказивања се може разријешити очигледна правна антиномија када се у мировни уговор из 1995. године довлачи нешто из 1997. године (Бонски закључци од 10. децембра 1997. године, ПИК и др.), а да мировни уговор није мијењан. И онда потоње из 1997. године тумачи као саставни дио уговора. Такође, ствар је доказивања постављење Шмита, а не само тумачења права, како се и залетио Ф.Ј.Л.Д. пишући о „чињеници“, не праву
АДВОКАТ Горан Бубић, бранилац предсједника Републике Српске Милорада Додика у поступку пред Судом БиХ, истакао је да одбрана не прихвата сугестију професора Милана Благојевића да оптужени Милорад Додик и Милош Лукић ставе главу на пањ, бар не добровољно.
Адвокат Бубић је навео да се, због личног и професионалног уважавања професора Благојевића, као бранилац жели осврнути на наводе из његове колумне објављене на порталу „Ослобођења“ 15. марта, под насловом „Статус ОХР-а је quaestio iuris“, а која се односи на наводе одбране предсједника Додика да ће у доказном поступку предложити саслушање стручних свједока.
Деманти адвоката Бубића Срна преноси у цјелости:
Примарно тврдимо да одбрана не доводи у питање начело судске независности и обавезу и право суда да једини тумачи право. Принцип да „суд познаје право“ држимо у рангу аксиома.
Наша прва дилема јесте да ли уважени професор претпоставља нешто што само по себи не може бити претпоставка, а то је садржина (граматички текст) Општег оквирног споразума за мир у БиХ, с анексима, који никада није објављен у службеном гласилу БиХ?
Дејтонски споразум неспорно постоји и извор је права у БиХ. Али никада није објављен у службеном гласилу БиХ, нити посебном додатку „Међународни уговори“. Надамо се да ће се уважени професор сагласити да је завршни чин „настанка права“ објава општег акта у службеном гласилу државе, као елементарни услов „предвидивости и доступности“ правних норми, било да су у питању обавезе или права адресата права, у смислу одредбе члана 7 и друге Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Ако се јавна објава у случају Дејтонског споразума никада није догодила онда је разумно закључити да се у кривичном поступку, као најозбиљнијем правном поступку, треба утврдити садржина (граматички текст) Дејтонског споразума. То је чин доказивања каква је садржина општег акта (извора права, као чињеничне премисе), прије самог чина тумачења права у мировном уговору (сумпсумција права, завршни чин судског силогизма).
Или професор савјетује да садржину/текст Дејтонског споразума утврдимо читањем уџбеника, неке његове књиге, или неке интернетске странице? Да је граматичка садржина текста Дејтонског споразума с анексима јавно објављена, као што није, вјероватно не би ни било оволико спорења између политичких представника три народа у БиХ.
Секундарна дилема је да ли је професор Благојевић имао прилику прочитати оптужницу против предсједника Додика и в.д. директора „Службеног гласника“ Милоша Лукића.
У оптужници Тужилаштва БиХ од 22. августа 2023. године предложено је извођење доказа под редним бројем 2.5. Анекс 10 Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тужилаштво БиХ је ваљда ово предложило зато што немамо званичну објаву овог документа у службеном гласилу правно суверене државе.
Да би се оптужени бранили од одређених општих норми, или евентуално тврдили да им те норме иду у прилог, нужно је утврдити неспорну садржину општег правног акта (Дејтонског споразума с Анексом 10), јер исти није објављен. Ова садржина мора бити неспорна и за суд и за странке, а за ову ситуацију постиже се поступком доказивања. Само доказивањем неспорне садржине необјављеног мировног уговора из 1995. године, може се утврдити да ли је у њему постојало нешто из 1997. године (нпр. Бонски закључци, Савјет за имплементацију мира и слично).
Тек након тога, неспорно, слиједи фаза тумачења права, по принципу да суд познаје право, који принцип одбрана не доводи, нити може довести у питање.
Наставно на наведено, нечије постављење на одређену функцију, па и високог представника у БиХ је животни догађај, дакле чињеница живота, и као таква је предмет доказивања, а не тумачења. Услови за постављење високог представника у БиХ (сагласан приједлог уговорних страна и потврђивање резолуцијом Савјета безбједности УН) јесу правне природе и подлијежу тумачењу.
Како Кристијан Шмит није високи представник у БиХ по рођењу ваљда треба и доказати у кривичном поступку да постоји сагласност уговорних страна да Кристијан Шмит буде високи представник, и да је потврђен резолуцијом Савјета безбједности УН. Или шта друго, што регилише мировни уговор? То су евидентно чињенична, а не правна питања и онда подлијежу доказивању. Као што је Тужилаштво БиХ понудило доказе о својству предсједника Додика и господина Лукића, као чињеничну ствар (докази из оптужнице редни број 2.9. и 2.10), онда се не може искључити доказивање својства Кристијана Шмита, у односу на услове из мировног уговора?
Зашто би се ово забранило одбрани, ако већ Тужилаштво БиХ, по правилу о терету доказивања, није доказивало својство Кристијана Шмита, а споменут је у чињеничном опису оптужнице тачно 10 пута, много више но двојица оптужених?
Значи да одбрана планира предложити стручне свједоке у односу на чињенична питања, а не правна питања, како се погрешно интерпретира у спорној колумни уваженог професора Благојевића.
Дејтонски споразум с анексима је једнако вјеродостојан на више језика и одбрана не може бланко прихватити садржину/текст, који није јавно објављен, а да то није утврђено на правно-релевантан начин у кривичном поступку. Уважени професор олако прескаче/занемарује чињеничну премису у корист правне.
Становишта у колумна уваженог професора Благојевића коинцидирају с наводима „међународног правног експерта“ из ОХР, извјесног Ф.Ј.Л.Д., поводом захтјева одбране Милоша Лукића да ОХР достави резолуцију Савјета безбједности УН о потврди Кристијана Шмита за високог представника у БиХ.
„На молбу“ Кристијана Шмита да одговори умјесто њега, у писму од 12. фебруара ове године, Ф.Ј.Л.Д. наводи: „…Ваш допис не можемо сматрати озбиљним захтјевом за доставу релевантних података који би могли послужити за извођење доказа на суђењу Вашем клијенту. Сходно томе, не одговарамо на Ваш захтјев за достављање конкретног документа у сврху доказног поступка, него као одговор на захтјев за опште информације које представљају општепознату чињеницу коју не треба ни доказивати него ју је потребно сматрати чињеницом која се сама по себи подразумијева као неупитна…“.
Даље у очигледно полтронском одговору Ф.Ј.Л. Диаза слиједи констатација да су „сви потписници Општег оквирног споразума за мир… прихватили и признали Шмита у његовом својству високог представника. То су чињенице које ниједан суд у БиХ не може ни занемарити нити друкчије тумачити“. Дакле, чак и из ОХР су постављење Шмита сматрали „чињеницом“, као што и јесте чињеница, али се господин Ф.Ј.Л.Д, очигледно мање писмен од професора, залетио тврдњом да се чињенице тумаче, да се не доказују, а професор је као лукавији све превео на терен права, а тиме и тумачења. По принципу иура новит цурие, који вриједи за право, али не и за чињенице.
За чињенице и чињенично утврђење вриједи други принцип – „дај ми чињенице, даћу ти право“ („da mihi facta, dabo tibi ius“). Овај принцип је на странкама и одбрани, не на суду. Отуда стручни свједоци.
Само у поступку доказивања се може разријешити очигледна правна антиномија када се у мировни уговор из 1995. године довлачи нешто из 1997. године (Бонски закључци од 10. децембра 1997. године, ПИК и др.), а да мировни уговор није мијењан. И онда потоње из 1997. године тумачи као саставни дио уговора. Такође, ствар је доказивања постављење Шмита, а не само тумачења права, како се и залетио сам Ф.Ј.Л.Д. пишући о „чињеници“, не праву.
Рецепт за избјегавање суочавања с очигледном антиномијом јесте сеоба читавог судског силогизма, и чињеничног и правног, у „тумачење права“ (наводно quaestio iuris). Зато одбрана не прихвата професорову сугестију да оптужени ставе главу на пањ. Бар не добровољно.
(Срна)
Додај коментар