- „Ми не смијемо више да изгубимо ниједно наше овлашћење. Ми нашу аутономију морамо да ојачамо. Наша аутономија мора да буде снажнија. Нигдје ниједна аутономија на свијету није себе укинула, већ је јачала“
- Муслимани би одмах признали Косово. Али, када би поменули Републику Српску, одмах би били спремни да узму пушку. То говори да су дволични и циници. Ако желите да признате Албанцима на Косову државу, онда признајте и Републику Српску као државу. Кад би им то саопштили: можда би били принципијелни
- Република Српска у савезу са Србијом – са дијеловима које можемо да перспективно контролишемо, као што је сјевер Косова – уз јачање снаге ауторитета српског народа у Црној Гори, које би требало да приближи Србији Црну Гору, то би био неки коначни оквир
- Људи знају да је тамо неки Шегрт, који је у Херцеговини био највиђенији комуниста, када се састао са неким црногорским комунистом, на ручку, дао Херцег Нови, који је увијек припадао Херцеговини. И он је од тада у саставу Црне Горе
- „Потпуно сам увјерен и то нема никакве друге везе, осим мог потпуног увјерења, да Вучић води одговорну државну политику са силним изазовима које добија свакодневно. Има оних које ја знам и које зна јавност Србије, који су заговарали подјелу Косова, и говорили „да нам је добити само сјевер“. Они данас заговарају причу да то не долази у обзир. То су мали људи, мали политичари. Нису државници никада ни били, они су били политичари. Вучић је државник“
- Мој сукоб са старом америчком администрацијом је познат. Они су дјеловали по принципу или слушај, или ћеш бити санкционисан. Ја нисам слушао. Република Српска на томе ништа није изгубила јер је кроз то вратила своје достојанство и неку врсту снаге
- „Они причају о неком појачаном руском утицају овдје, који овдје не постоји, а нико не пита за британски утицај овдје, арапски утицај. У Сарајеву је сједиште Ал Џазире. РТЛ је овдје присутан. Да ли треба објашњавати чији је Н1? Да ли има Русија овдје иједан програм, медиј, сталног дописника? Немају ниједног. Који утицај? Какав утицај? Ви имате утицај, а не Русија“
ПРЕДСЈЕДНИК Републике Српске дао је мега-интервју Српском Телеграфу.
Објављујемо други дио тог интервјуа:
* Због чега сте затражили да се у Скупштини Републике Српске поново разматра Извјештај о догађајима у Сребреници 1995. године?
– Тадашња влада је радила под притиском. У Извјештају пише да је то било под притиском, да има низ непровјерених и нетачних података, али је Педи Ешдаун стискао и тада су они поклекли и дали тај Извјештај.
Тај Извјештај је коришћен за многе пресуде у међународним процесима, прије свега у Хагу. Мада су сви знали да је наметнут и да није тачан и цјеловит. У њему само пише о страдању Бошњака, а не говори се о Србима, који су имали, да не кажем, ту несрећу да су их побили од 1992. до 1995. године, а да је страдање Бошњака било сконцетрисано у неких пар седмица.
Чак Алија Изетбеговић није ни отишао у Сребреницу. Четири године послије Сребренице нико није помињао Сребреницу. Одједном је она постала мит. А, тај Извјештај, који су претходно написали странци и донијели да се овдје потпише, постао је опште мјесто и доказ страдања. Што наравно није тачно. Ми имамо на плочама живих људи, који су тамо уписани.
Имате ситуацију да је жена прије двије године тражила да се њен муж ископа из Поточара и премјести тамо гдје је погинуо, јер није погинуо у Сребреници. Имате сада доста људи који живе у Шведској. Када их наше службе назову „Хасо, како си?“, он каже „Добро“. А његово име се налази на плочи да је страдао.
Страдали су Бошњаци – то је тачно. Али, каква је то истина у којој то ви избјегавате да кажете да су Срби страдали. Имате познату ситуацију једног дјечака од 12 година, који се вратио за свог кера, који је остао у његовом селу, кога је нека жена преклала, а Насер Орић стајао ту.
Жалим свако страдање бошњачке мајке и чији бол не може да се утјеши. Али, извините, молим вас. То могу да разумијем. Али, када те исте жене оду у политику и ја се сретнем са њима и оне ми кажу „ти би био добар, само када би признао геноцид“. О чему се овдје ради? Да ли је то политика или бол? У БиХ је превише неразумијевања.
* Говорите о Сребреници. Посљедњих дана се велика бура дигла у јавности Србије због непримјереног твита потпредсједнице Скупштине Србије и посланице радикала Вјерице Радете поводом смрти Хатиџе Мехмедовић, предсједнице Удружења „Мајке Сребренице”. Како видите тај испад, али и лик дјело Хатиџе Мехмедовић?
– Нема потреба да ја коментаришем. Било би најбоље да нико ништа није коментарисао. Да сам био у прилици, породици бих изјавио саучешће.
* Током разговара сте поменули да сте у претходном периоду били преко 50 пута у Београду. Често се сусрећете и разговарате са предсједником Србије Александром Вучићем. Почела је финална фаза дијалога са Приштином. Какав је Ваш став, мишљење о финалном рјешењу, како би оно требало да изгледа?
– Коначно рјешење формално гледано јесте и припада Србији. Али, као Србин, и ми који овде живимо, и као припадници тог народа, сматрамо да имамо легитимно право на једно важно, наше историјско, национално и народно питање. Ми смо увијек јасно говорили наше ставове.
Наш став је да то питање не треба одвајати од питања статуса Републике Српске. Ја сам већ неколико пута јавно замолио и самог Вучића да се то питање постави. Не може да само за Србе важе различити аршини. Како је могуће да дође неко на Косово и каже „без обзира што ви сматрате да оно територијално припада Србији, то је друга држава“. А нама овдје у Босни каже „има да ћутите“. Зато што је то неки експеримент странаца.
Српско национално питање је комплексно. Мислим да је Вучић успио да то питање постави поново, јер је било потпуно изгубљено. Већина Срба се помирила са тим да је то коначно и завршено и да ће само једног дана верификација Косова бити извршена. Постојала је снажна, политички организована структура на сјеверу Косова, која је ту егзистирала, али је огроман притисак Запада довео до урушавања те структуре. Мислим да је Вучић то успио да постави на дневни ред разговора и да нема коначног рјешења без става Србије.
Ми у Републици Српској, оно што можемо, радимо. Прво смо рекли да не признајемо Косово и да неће моћи да се призна у оквиру БиХ. БиХ је као нека територија, међународни провизоријум и неће признати. Ми чак не идемо за оним што Србија дозвољава, а то је лакши улазак Албанцима са Косова, него овдје постоји ригорозна прича, у којој ми не желимо да попустимо.
Други у Босни то желе. Муслимани то желе, одмах би признали Косово. Али, када би поменули Републику Српску, одмах би били спремни да узму пушку. То говори да су дволични и циници. Ако желите да признате Албанцима на Косову државу, онда признајте и Републику Српску као државу. Онда би можда били принципијелни. Можда би то историјски било одрживо.
* Шта би по Вама било коначно рјешење?
– Тешко је говорити о коначном рјешењу. Оно није у мојим рукама. Мислим да су странци све ово вријеме понижавали и потцјењивали српски народ и српски државу и да нека врста сатисфакције мора да постоји. Република Српска је примарна у нашем интересу.
Република Српска у савезу са Србијом са дијеловима које можемо да перспективно контролишемо, као што је сјевер Косова, уз јачање снаге ауторитета српског народа у Црној Гори, које би требало да приближи Србији Црну Гору, то би био неки коначни оквир.
* Европске земље, поготово оне најмоћније, попут Њемачке су против промјене граница?
– Они су промијенили све границе. Њемачка је под Геншером промијенила границе. Та иста Њемачка. Геншер је рекао да неће прихватити Мастрихт, ако не дају отцјепљење Словеније и Хрватске. Знало се да неке земље тадашње Европске заједнице нису биле за то, али су то прихватиле под растућом моћи Њемачке.
Каква је сада то прича? Мисле да то нема никаве везе? Да оно што је било јуче, да је потпуно избрисано? Што је још већи апсурд, они су се борили да сруше комунистичку Југославију, а онда су рекли да признају комунистичке линије.
Људи знају да је тамо неки Шегрт, који је у Херцеговини био највиђенији комуниста, када се састао са неким црногорским комунистом, на ручку, дао Херцег Нови, који је увијек припадао Херцеговини. И он је од тада у саставу Црне Горе.
Што се тиче БиХ, граница је нацртана. Наша ентитетска линија разграничења је постављена. Сада је само питање њене еволуције.
* На чему темељите Вашу веру да ће Србија и Република Српска вијек дочекати у једној држави?
– На вољи овог народа. Овај народ за разлику од раније, када је лако потезао оружје због одбране слободе, мора да научи да то брани путем институција које треба да изгради, и снаге и воље, које искаже на изборима и референдуму.
Видите, колико сви скоче против нас када поменемо референдум. А то је продукт демократског Запада. То је највиша одлука у одлучивању народа. Зашто нама то није доступно? Зато што знају шта мислимо. Али, свијет није праведан. Свијет је у хаосу, у нереду.
Знам и осјећам да оно што смо имали као конзистентан притисак Запада и праћен неким другим земљама, данас то није тако. Можда је притисак и био велики, зато што смо и ми пристали да буде притисак. Али, ми морамо да одлучимо да одбијемо притисак. И ја то чиним сваки дан.
Јуче сам разговарао са британским амбасадором. Била је жестока дебата. Али, они морају да разумију да овдје не сједе људи, којима ће они дати задатак да га изврше. Он је рекао да је незадовољан перцепцијом коју народ овдје има о Британији, која наводно овдје нешто помаже. Али, нас нико не пита о тој помоћи. Да ли ми то хоћемо или нећемо? Они сматрају да смо ми недостојни и да треба да будемо конзументи те помоћи без икаквог питања.
Ја кажем: „Извините, молим Вас, да сједите на мом мјесту, да сте послали Педи Ешдауна, да нам уради ово што је урадио, да сте послали Резолуцију у СБ УН да се гласа о томе да се Срби прогласе за геноцидни народ у прошлом вијеку, да сте измислили паравојне формације и ваш „Гардијан“ да то објави, што је увијек припрема за неку интервенцију, па сте послије тога пустили да ваш комитет у оквиру парламента разматра и каже РС се масовно наоружава, а ми легално купили двије хиљаде пушака, јер је читава полиција у РС имала 700 пушака и Ви ћутите на то и пошаљате нам 40 високософистицираних специјалаца који улазе у медије и мреже“.
А, он ми одговара „није била добра комуникација“. Ви се овдје арогантно понашате према Србима. То раде у Србији. То раде свуда. Они мисле да су велики историјски народи и имају право на арогантност, а ми на послушност. Морамо једног дана да кажемо, без обзира колико мисле да смо ми мали, ми имамо свој став и ово је наш став.
Рекао сам и „Ви сте нас бомбардовали, како очекујете да кажемо „хвала“?! Британци су били водећа земља у бомбардовању овдје на крају рата и бомбардовању Србије. И ви сада кажете да то не значи ништа, ми смо бомбрадовали Милошевића“. Ма немој, молим те. Како сада има посљедица бомбардовања?
Разумијем да морам да водим дијалог са њима, али не морам да се слажем са њима. На крају сам му рекао: „Ви се окрећете Истоку. Ви сте фунту стабилизовали тако што сте направили аранжман са Кином. Зар не мислите да и ми можемо да се окренемо тамо? И да ви нисте нама једини поглед?“.
Потпуно сам увјерен и то нема никакве друге везе, осим мог потпуног увјерења, да Вучић води одговорну државну политику са силним изазовима које добија свакодневно. Има оних које ја знам и које зна јавност Србије, који су заговарали подјелу Косова, и говорили „да нам је добити само сјевер“. Има. Они данас заговарају причу да то не долази у обзир. То су мали људи, мали политичари. Нису државници никада ни били, они су били политичари. Вучић је државник. Они гледају шта само могу лоше противнику да учине, а државник гледа шта може добро за 10-15 година да остави за своју земљу. Само такви могу да воде државе. Тако је и овдје.
Ако ми не промишљамо шта може бити овде за 10-20 година и шта би била претпоставка за наш добар или лош положај за 30 година, онда не треба да се бавимо политиком. Ми не смијемо више да изгубимо ниједно наше овлашћење. Ми нашу аутономију морамо да ојачамо. Наша аутономија мора да буде снажнија. Нигдје ниједна аутономија на свијету није себе укинула, већ је јачала. Аутономије у свијету и у Европи јачају. Зашто смо ми проблем, ако је то тако.
* Запад Вам замера односе са Владимиром Путином?
– Па, и они сарађују са Истоком. Више је са Путином Меркелова него ја.
* Физички смо на неколико десетина километара од Европске уније и НАТО. БиХ је већ у неку руку на прагу НАТО?
– Није. Није на прагу никаквог НАТО. Никакви потписи. То је потпуна лаж и пропаганда. Русија је у Партнерству за мир са НАТО. То је институционални оквир сарадње. Србија је у том Партнерству, као и БиХ. Прије 10-15 година је чак и Русија била спремна да преговара о уласку у НАТО.
* Али се много ствари променило од тада?
– Да, тада је била прича о томе да се успостави тај МАП. То је процес прилагођавања и уласка у НАТО, који траје 7-8 година. Онда су они нама поставили да је услов за тај МАП, да ми предамо своју имовину. Ми не дамо. И тај МАП није ни донијет, ни усвојен.
НАТО је у Талину прије 7-8 година рекао не може док се то не уради, а ми кажемо да нећемо. Не дамо нашу имовину, јер то није превиђено Уставом, ни Дејтонским споразумом и ми не дамо нашу имовину. Поготово, не дамо на овакву ароганцију.
Такође, НАТО се овдје мијешао. Мијешао се на крају рата на другој страни. Муслиманско-хрватској. То је оно што је познато. Оно што није познато, јесте да је НАТО подржавао чињеницу да се одлука о имовина пребаци на неки наводни суд, који опет нема уставну основу у БиХ и поздравио одлуку суда када донесе неку одлуку. Мислили су да ћемо ми то прихватити. Нећемо то прихватити. Па, онда кажу, неизвршавање судских одлука је кривично дјело. Добро јесте, али хајде гањајте које је то дјело. Мораћете да затворите читав народ.
БиХ нема МАП. Нема одлуке о уласку у НАТО. Да би земља ушла у НАТО, мора се донијети одлука о томе. Неки је доносе на референдуму, неки у парламенту. Као што знате, Црна Гора је одлуку донијела на сједници парламента или владе, а тражен је референдум, који је тадашња власт одбила. Ми нисмо ни у прилици да о томе одлучујемо. Али, оно о чему смо могли да одлучујемо, рекли смо и донијели нашу резолуцију у парламенту: Република Српска је војно неутрална.
* Да ли Република Српска и Србија буду да остану острво у НАТО мору?
– Не знам. Ја сигурно нећу дозволити било шта, што је супротно од кретања Србије. Ако Србија, из неког разлога, и нас буде питала о томе, и ако заједнички одлучимо да идемо у НАТО, ми ћемо ићи. Али, без Србије то сигурно нећемо. Сада не постоје ни минимални услови за то.
На крају крајева, погледајте шта се ради у самом НАТО. Имали сте састанак НАТО лидера, па сте видјели на шта је то личило.
Према томе, хајде да видимо каква ће бити кретања. Куда ми то журимо у ЕУ. Сви говоре да се она нешто распада. Само њихови амбасадори по службеној дужности говоре лијепо, неће говорити ружно. Али, ми видимо да је тамо мигрантска криза, евро и друга питања су направила проблем у самом функционисању Европе.
Меркелова, која је прије пет година била доминантан лидер у Европи, сада нема сигурну позицију ни у самој Њемачкој. Италијанска влада је рекла да је Европа проблем. Макрон покушава да нешто направи, да ојача ЕУ, што јесте и може да буде легитимно, али је легитимно и то да Британија излази из ЕУ.
И ми сада кажемо „то се тамо не дешава“. Дешава се. Меркелова је преко неколико мјесеци рекла да се Европа треба организовати у шест брзина. Која брзина нама припада? Шта значи та брзина? Оне земље које се крећу око осовине, обично су стабилне. Да ли ће нас да ставе у 6. брзину, па да се као на рингишпилу налазимо у великом кретању и великом брзином, да би достигли њихово кретање? А, шта ако се откачимо из те брзине? Шта онда?
То су све питања, која морају озбиљни људи да поставе. ЕУ је историјска појава. Она није постојала прије 50 година. Она је постојала као политичка воља једног броја људи или држава. Да ли је неко сигуран да ће да 10 година постојати воља да она опстане? Да ли због тога, ми треба да дамо свој суверенитет или његове елементе, да би ушли у ту имагинацију? То су све питања које морамо да поставимо.
Без обзира што постоји фарса у тој причи, одлазе људи, послови итд. Није то баш тако. Био сам у прилици да одлазим код неких наших људи, чак и рођака, који су радили у неким фабрикама у Њемачкој. Иако је то фина, сређена улица, то су увеијк станови нижег квалитета гдје они живе. Услови у предграђима. Не могу да плате боље станове. Тек ријетки од њих успију да направе велике бизнисе и за нас постану божанство и постане овдје мишљење свих људи „само треба тамо отићи“. Није тачно, 99 одсто наших људи тамо тешко живи. Био сам прије неколико година у Америци и срео неке своје рођаке. Имају солидан бизнис, али од деветоро колико их има, њих само двоје могу да напором осталих уштеде да се једном годишње оде у Европу.
* Када говоримо о Америци, ових дана се обиљежава стота годишњица како се српска застава вијорила на Белој Кући. У Вашингтону је Жељка Цвијановић. Ви сте под санкцијама САД. Уколико будете изабрани за члана Предсједништва БиХ то може бити препрека за обављање међународних обавеза?
– Та застава је велико признање српском народу, које је касније изгубљено. То је доказ да смо се ми налазили на побједничкој и страдалничкој страни. Ми смо спремни да идеализујемо многе ствари, па и помоћ коју су нам дали Французи и Енглези у Првом свјетском рату. Онда, када узмете документацију из 1922-1925. године, видите да све што су дали српској војсци, да је српска краљевска влада морала да плати у злату. Чак и пертле за чизме. А, ми и даље не причамо о томе.
Ми смо остали у увјерењу да су нама Французи помогли. Можда без тога што смо платили не бисмо могли да опстанемо као нација. То треба поштовати. Али, морамо да то гледамо рационално. Ви, сада имате ситуацију да се 1918. године вијорила застава као знак признања српском народу за жртву коју је дао. Већ неколико година у наметнутој причи о Југославији, Срби су изгубили државни и политички идентитет и снагу те застава која се вијорила над Бијелом кућом.
Ми смо били 80 година у причи која је била Југославија, у коју смо унијели своју државу, слободу, идентитет, дали другима слободу, извукли их из губитничких позиција. И Хрвате и друге, који су били на страни губитника тада. Дали им националне оквире, територије кроз републике и остало, да би они постали државе, а ми после 100 година схватили да то што смо радили у Југославији била илузија и грешка српског националног и политичког покрета.
У том погледу треба гледати ту заставу. Снага те истицане заставе није уопште искоришћена. Зато је симболички веома важно да тамо будемо присутни, у Конгресу који даје значај. Жељка Цвијановић је тамо, као и Ана Брнабић. Високо су заступљене и Република Србија и Република Српска.
То што ја нисам, далеко је то објашњавати. Али, мој сукоб са старом америчком администрацијом је познат. Они су дјеловали по принципу или слушај, или ћеш бити санкционисан. Ја нисам слушао. Исто тако мислим да Република Српска ништа није изгубила и да је кроз то вратила своје достојанство и неку врсту снаге.
Треба примјетити једну другу ствар. Обично, када су Американци неког санкционисали на Балкану, то је пратила ЕУ. Овај пут то није урађено. Зато што су и они схватили да је то претјерано и да није фер. Био је то Хојт Ји, који се овдје представљао као Супермен, коме сам се ја супротставио. Нисам дозволио да овдје прави будале од нас. Нисам хтио да прихватим то што је он говорио. Кап која је прелила чашу, за њих је била позив од стране Трамповог штаба да дођем на инаугурацију.
Када сам је ја појавио на листи у Стејт департменту, што је требала да спроведе бивша адмистрација, наравно да су ангажовали све људе задужене за Балкан и то је дошло до Хојт Јиа и амбасадорке овдје. Они су рекли „нама је то ударац, ми то не смијемо дозволити“. Отишао сам да тражим визу за Америку и та амбасадорка је мени одбије виза, а моја супруга је отишла на инаугурацију и била је на ВИП мјесту, а ја нисам могао да одем.
Сад ту постоји неки аутоматизам, у коме замислите апсурда, Милорад Додик је на листи санкција њиховог Министарства финансија, а нису нашли ни фенинг манипулација. Могао сам да будем на листи Министарства правде, па да кажу „знате, негдје је лануо нешто против Муслимана, па вријеђа национално осјећање“, па да буде разумљиво. Али, да будете на листи Министарства финансија, а немате доказа, то је заиста апсурдно.
Велики имају право на ароганцију, а ми на љутњу. Ја сам веома задовољан чињеницом да америчка амбасадорка није сједила на мјесту, гдје Ви сједите. Све ово вријеме, јер наши разговори нису водили ничему. Они дођу овдје, измишљају, намећу, лажу, кажу „ово тражи Стејт департмент“. Ја кажем „не тражи, то ви тражите“. Нисмо ми глупи овдје. Наравно да су то сукоби. Ја имам неке људе у Стејт департменту. Провјеримо, они немају појма. А, она дође и нама тражи да се одрекнемо наших тешко стечених права. И ако се супротставите, ви сте лош момак. Не ваља моја реторика. Да ли је моја реторика нешто лоше учинила, неко убиство? А реторика је борба за свој став.
Ја то морам, ја сам из мале средине. Наша Република Српска је мала, невољена, непризната од већине који су ангажовани. Ја само говорим да бих се чуо. Ја не смем да дам двосмислен одговор. Мој одговор мора да буде јасан, хируршки прецизан, да нема дилеме. Не смијем да дозволим да неки од амбасадора одавде оде са мишљу да може овако и онако. Може само овако.
Они причају о неком појачаном руском утицају овдје, који овдје не постоји, а нико не пита за британски утицај овдје, арапски утицај. У Сарајеву је сједиште Ал Џазире. РТЛ је овдје присутан. Да ли треба објашњавати чији је Н1? Да ли има Русија овдје иједан програм, медиј, сталног дописника? Немају ниједног. Који утицај? Какав утицај? Ви имате утицај, а не Русија.
То су апсурди.
* Споменули сте национални идентитет. Гдје је запело са Декларацијом о опстанку српског народа?
– То је углавном финализован документ и треба да се формализује кроз одлучивање у институцијама. Ми смо то у Републици Српској урадили на нивоу владе. Веома смо разумни у том погледу, знајући да је фокус те приче стављен на преговоре око Косова и да то на неки начин одвлачи сву пажњу и снагу власти у Србији.
Потпуно сам увјерен да ћемо у тренутку, који власт у Београду, процијени као најоптималнији, то и урадити.
Поносан сам на то, што су у изради Декларације ангажовани значајни ауторитети из области националног идентитета, који су помогли у дефинисању једног општеприхватљивог текста Декларације. Она би требало да има снаге и зато се чека најпогоднији тренутак и то тако треба разумети. А, не да то ми доносимо из неког дневног разлога.
Вјерујем да нисам екстреман, ни нетолерантан човјек, који мисли да је прошли вијек био вијек страдања Срба из њиховог највећих заблуда, попут Југославије и да у овом вијеку морамо дефинисати наше базичне националне интересе и државну политику и да кажемо да је то оно о чему сам малоприје причао – државно јединство Републике Србије и Републике Српске са дијеловима Косова, које можемо перспективно да контролишемо, па чак и неком интеграцијом са Црном Гором. Сматрамо да могу доћи неки други владари у Црној Гори, који могу да имају неко друго мишљење о томе.
Зашто то не би било смислено? Можда ја нећу то доживјети у овом периоду, али хоћу да за 50 година, неко ко се буде бавио овим чиме се ја бавим, има бар неко упориште у готово немогућим условима, да је неко успио да то постави као национални програм.
То је тако логично. Њемци су били одвојени од Другог свјетског рата, па до почетка деведесетих година. Функционисали као засебне државе, па су се на крају интегрисали. По којој то логици неко мисли да се српски народ неће једног дана интегрисати, али се прихвата логика да се Албанци могу интегрисати и кажу „ево сада не постоји граница између Албаније и Косова“. Извините, по којој то логици и зашто?
Мислим да је то потребно и да треба окупити један квантум, интелектуални и политички, који ће стати иза пројекта. Да ли је ово све, што ја кажем – не знам, али је сигурно у бази тога што треба да буде наш национални програм.
http://lat.rtrs.rs/vijesti/vijest.php?id=305770
Додај коментар