- Ми се налазимо, већим делом као непокорено острво (Србија и Српска), унутар зоне коју евроатлантске елите сматрају својом ексклузивном територијом. Но, нисмо дубоко унутар ње, већ близу њених већ оронулих бедема, окружени народима који и сами неретко имају позитиван однос према Русији, без обзира на то што су их њихове елите увукле у западни блок. Стога, његови стратези знају да се ради о, по њихове интересе трусном терену, где су и те како могући брзи преокрети. Зато сада покушавају да своју доминацију у нашем региону брзим потезима заокруже
- Бањалука се храбро одупире. Не срља у сукобе са Западом, али му јасно ставља до знања да није спремна да повлачи потезе који воде нашем државно-националном самоубиству западно од Дрине. С друге стране, Србија поступа колебљиво. Не показује спремност да се баш потпуно одрекне виталних националних интереса и приклони Западу, али ипак даје превелике уступке и дискретно се удаљава од Русије
- Можемо само да замислимо колико би наш национални положај већ сада био бољи када би се суверена Србија понашала одлучно и национално посвећено као Република Српска која је (кон)федерални сегмент БиХ и самим тиме има мањи радијус деловања.
- То треба да нас инспирише да се максимално залажемо да тако у што скорије време и буде, уместо да они који се олако поигравају српским интересима, целокупну српску политику сведу на јалово београдско компромисерство
- Ако смо се јуначки опирали НАТО агресорима, када смо били усамљени а они на врхунцу моћи, немамо право да капитулирамо сада када се око тих силеџија формира ланац отпора који ће их већ у догледно време обуздати. Тиме бисмо поништили све што смо учинили у прошлости и прокоцкали шансе које нам будућност доноси, да коначно решимо српско питање
Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ, Украјинска криза и Срби: између промишљене одбране виталних интереса и националног дефетизма
ОД стране званичника Србије, њима подређених медија и разних западних душебрижника, од када је почео сукоб у Украјини често чујемо да прети опасност да се он пренесе и на тзв. Западни Балкан, пре свега на босанско-херцеговачке просторе и у нашу сецесионистичку покрајину Косово и Метохију.
Одмах да кажем, мислим да су то углавном празне приче. Ако је и могуће да се тако нешто под одређеним условима деси, мало је вероватно да они настану. А оно што је тотално неосновано, то је – оптуживање Русије да она намерава да распали неки нови балкански пожар. Москва то није радила ни у прошлости, нити има интерес да тим путем иде сад.
СРПСКИ ОТПОР
Ратове у нашем региону, директно или индиректно, проузроковали су крајем прошлог века Вашингтон, Берлин, Лондон и са њима повезани други центри геополитичке моћи. Отуда, када већ говоримо о преливању сукоба, пре бисмо могли да констатујемо да се актуелни рат на истоку Европе на неки начин тамо пренео са Балкана. Није обрнуто.
Исти они који су стајали иза изазивања ратова за југословенско наслеђе, потпаљивачи су и сукобау Украјини.
После окончања Хладног рата, САД праћене својим савезницима, кренуле су у експанзију са намером да ставе под контролу што већи део земаља које су некада биле у сфери доминације Москве, односно да запоседну просторе који су имали „неутралан“ статус између Запада и Истока, као што је био случај са Југославијом.
Али, успостављање новог светског поретка о коме су тада отворено говорили амерички моћници, није ишло како што су планирали. У походу који су ради тога започели, а који је подразумевао и комадање српских земаља, суочили су се са неочекивано снажним и упорним отпором нашег народа.
Ми смо озбиљно испаштали због тога, али ипак нисмо потпуно поражени и окупирани. Умногоме раскомадани, нисмо и дотучени.
Штошта од српских националних интереса је преживело (опстала је Република Српска, српски фактор није потпуно „поништен“ у Црној Гори, држимо извесне позиције на Косову и Метохији, Србија и Босна и Херцеговина нису утеране у НАТО).
То је велики успех с обзиром да смо се, релативно мали и без значајних ресурса ма које врсте, сами нашли на бојном пољу против западног блока са којим се данас носи моћна Русија, подржана од стране држава у којима живи преко пола светског становништва.
ЗОНА ЕВРОАТЛАНТСКЕ ХЕГЕМОНИЈЕ
Својим отпором ми Срби смо, без претеривања, Руској Федерацији па и Кини, олакшали да дочекају да успешно стану на црту помахниталој евроатлантској империји.
Док је Русија била у највећим проблемима, предвођена влашћу која није ни хтела, нити је умела, да брани њене националне интересе –као геополитички громобран привлачили смо активности САД и НАТО клијената те суперсиле.
Онда су у следећем раздобљу, услед претњи од стране исламских терориста које су створили па су им се отргле контроли, евроатлантисти били посвећени (показало се неуспешно) успостављању свог поретка на Средњем Истоку.
Док су западни агресори у значајнијој мери успели да се извуку из тамошњих ратних авантура и кончано окрену Русији, она је, предвођена Путином, већ стала на ноге, док је Кина увелико преузимала глобални економски примат.
То евроатлантске силе није омело да започну одавно испланирани продор на постсовјетски простор, али он више није био лак. Тако су прошле године руско-западног надигравања од Украјине, преко Кавказа, до Средње Азије, али Вашингтон није постигао свој циљ. Коначно, свестан да му време истиче и полако се круни његова глобална хегемонија, покренуо је и прави рат у Украјини, чија је најновија фаза – овај пут већ од стране Русије лансирана офанзива – сада у току.
Москва, постепено али сигурно, својим енергичним деловањем, елиминише НАТО претњу са простора значајног дела историјске Русије.
Свестан да је његов поход на исток осуђен на неуспех, а евроатлантски тзв. нови светски поредак већ увелико у раздобљу урушавања, Вашингтон покушава да консолидује своју ужу, западну зону доминације. Намера САД је да њу – у контексту рата у Украјини – огради и учини недодирљивим бастионом за туђе утицаје, а да онда, у мери у којој је то реално, ван ње покушава да парира силама у успону (БРИКС плус), и тако успорава свој глобални пад и пре или касније изгледне проблеме у вези са самим западним бастионом (спољне притиске на њега и унутрашње побуне покорених европских маса, па и елита у његовим оквирима).
НОВО ОКРЕТАЊЕ СРБИМА
Тако смо поново стигли до српских земаља. Ми се налазимо, већим делом као непокорено острво (Србија и Српска), унутар зоне коју евроатлантске елите сматрају својом ексклузивном територијом. Но, нисмо дубоко унутар ње, већ близу њених већ оронулих бедема, окружени народима који и сами неретко имају позитиван однос према Русији, без обзира на то што су их њихове елите увукле у западни блок.
Стога, његови стратези знају да се ради о, по њихове интересе трусном терену, где су и те како могући брзи преокрети. Зато сада покушавају да своју доминацију у нашем региону брзим потезима заокруже, али су свесни опасности која из тога може да произађе по њих. Па, иако агресивно делују, то умногоме раде позерски, по принципу „ако прође, прође“.
Нису ради да преузму ризике који би произашли из истинског заоштравања ситуације код нас и у вези са нама. Покушавају да постигну шта желе, блеферским претњама срачунатим на то да нас психолошки сломе.
Тако од нас траже, уз помињање могућности да нас изолују и на друге начине нам загорчају живот, да се дистанцирамо од Русије, и тако заправо нанесемо штету не њој, већ себи. Тиме бисмо изгубили руску подршку за одбрану КиМ и Републике Српске, те бисмо као зрела крушка пали у НАТО корпу.
Уједно, од Београда отворено захтевају да призна сецесију Косова ради ЕУ интеграција (које, питање је, да ли нам и под тим, неприхватљивим условима, стварно нуде).
Што се тиче Републике Српске, од ње траже да откочи пут БиХ у НАТО и прихвати све оне нелегалне измене дејтонског поретка које су у претходном периоду наметнуте. На то се надовезују и нови захтеви, чије удовољавање би водило скоро па стварању унитарне Босне и Херцеговине и трансформацији Републике Српске у њену пуку административну јединицу (а можда и њеној подели у више кантона).
КОНТРАСТ СРПСКЕ И СРБИЈЕ
И шта ћемо сада? Шта у таквим околностима раде Срби?
Бањалука се храбро одупире. Не срља у сукобе са Западом, али му јасно ставља до знања да није спремна да повлачи потезе који воде нашем државно-националном самоубиству западно од Дрине.
С друге стране, Србија поступа колебљиво. Не показује спремност (можда и само због страха политичких елита од народа који је доминантно патриотски опредељен) да се баш потпуно одрекне виталних националних интереса и приклони Западу, али ипак даје превелике уступке и дискретно се удаљава од Русије.
Понаша се као да нам стварно прети неки нови велики рат од кога бежи, иако је јасно да су такве претње Србима чиста фикција јер Запад нема капацитете да сада отвара други фронт.
То што београдски естаблишмент ради није исправан пут. Република Српска, која је тек ентитет сложене државне заједнице, својим деловањем јасно показује да је могуће одупрети се притисцима а при томе не изазвати експлозију.
Република Српска не угрожава активно оно што је Запад већ наметнуо у нашем региону, али га спречава да то легализује и учврсти, односно продуби. Када би Бањалука прешла у велику офанзиву, питање је да ли на крају не би призвала свестрану реакцију глобалних и локалних опонената. Али, до ње би дошло само када бисмо ми прешли црвене линије, а не због тога што онима који посежу на наше интересе, не допуштамо да их прегазе.
Цик-цак маневрима, старањем асиметричних партнерстава и на Западу (нпр. са Мађарском), јачањем веза са Русијом и Кином на начин који не излази из граница признатих у Дејтону, непоколебљивом одлучношћу да се брани своје, али и јасним ставом да се неће угрожавати туђе – Додик и његов тим успевају да одрже линију одбране а не изазову ескалацију регионалне кризе.
Када се ради о Србији, ту ствари стоје другачије; национални дефетизам засени и много тога што је само по себи позитивно.
Београд извештачено бесни због ЕУ косовске преваре, али даје нове и нове уступке. Реторички подржава Републику Српску, али не стаје истински иза исправних потеза њеног руководства. Не уводи санкције Русији, али је срамно осуђује за оно за шта није крива (нпр. гласање за резолуцију Генералне скупштине којом су осуђени руски измишљени злочини у Бучи).
ПЛОДОНОСАН ТЕСТ
Република Српска је својим понашањем направила својеврсни тест за Србију. И то тест са успешним исходом. Његов резултат је такав да је јасно да Београд може да се понаша много храбрије без већих последица за себе и регион. То што тако не поступа, само говори о раскораку између лично-партијских интереса овдашњих владајућих кругова и наших националних потреба, те о мањку истинске одважности у њиховим редовима, а не о опасности која се над нама истински надвила.
То је пропагандна прича како би народ био уплашен и наведен да пређе преко национално неадекватног понашања државног врха.
А један од његових греха је и кампања коју су ових дана поједини режимски медији у Србији водили против руководства Републике Српске, а пре свега српског члана председништва БиХ.
После његовог врхунског пријема у Русији, који показује да је он тамо препознат као прворазредни партнер, ка Додику су одапете бројне отровне стреле. Имао је храброст да уради оно што власти у Београду нису и да оде у Санкт Петербург. То њих руши а њега уздиже у очима Руса. И, коначно, подрива причу коју „продају“ Западу и на њој делимично тамо граде своје позиције – да су у стању да контролишу оно што руководство Републике Српске чини.
У таквим околностима, истински национално настројени друштвено-политички чиниоци у Србији, морају да буду спремни да свим силама реагују и стану уз РС ако се на њено руководство наставе притисци из Београда.
Не зато што им је у Бањалуци неко симпатичан, а у Београду евентуално антипатичан, већ стога што се тако брани не само наш највећи национални успех са краја 20. века – Република Српска – већ и наши национални интереси у целини, од Косова и Метохије до судбине српског народа у Црној Гори.
Јер, РС оличава један важан принцип – енергичну али избалансирану одбрану националних интереса, праву меру између непромишљене борбености и националног дефетизма. Одричући се тог приступа, срљамо у пропаст.
Или прерано улазимо у велики сукоб или дижемо руке од себе.
КА БОЉОЈ БУДУЋНОСТИ
Ми Срби смо сувише мали и деценијским отпором исцрпљени да бисмо активно мењали глобалне односе. То добро разумеју и наши руски пријатељи и од нас не траже да идемо опасним путем.
Довољно је да искрено истрајемо у неутралности, односно не подлегнемо притисцима да се окренемо против Русије и себе. Ако то не учинимо, пре или касније дочекаћемо много повољније околности.
Русија и Кина полако али сигурно праве рупе у атлантском бедему и нама ће бити омогућено да се у неком моменту активирамо и много лакше поведемо свестрану борбу за своје националне интересе.
Али, да би тако и било, Србија мора да се угледа на Српску. Никако да се деси обрнуто, што Запад уз делимичну асистенцију из Београда покушава да прогура у вези са предстојећим изборима у РС и БиХ.
Можемо само да замислимо колико би наш национални положај већ сада био бољи када би се суверена Србија понашала одлучно и национално посвећено као Република Српска која је (кон)федерални сегмент БиХ и самим тиме има мањи радијус деловања.
То треба да нас инспирише да се максимално залажемо да тако у што скорије време и буде, уместо да они који се олако поигравају српским интересима, целокупну српску политику сведу на јалово београдско компромисерство.
Српски народ у Србији, РС и Црној Гори, нити то заслужује, нити ће тако нешто кротко прихватити.
Ако смо се јуначки опирали НАТО агресорима, када смо били усамљени а они на врхунцу моћи, немамо право да капитулирамо сада када се око тих силеџија формира ланац отпора који ће их већ у догледно време обуздати. Тиме бисмо поништили све што смо учинили у прошлости и прокоцкали шансе које нам будућност доноси, да коначно решимо српско питање.
Тако нешто би представљало велеиздају националних интереса, коју нико одговоран не би смео пасивно да посматра. Српство се, полазећи од тога, данас поново умногоме брани и у Београду, наметањем држави исправног курса чији оријентир је оно што Република Српска већ ради!
Додај коментар