- Не смемо одступати од 1244, већ се свом снагом вратити на позиције СБУН. Само тамо имамо могућности да исправимо грешке из прошлости. Мислим на одлучан заокрет у коме би Србија тражила комплетну примену Резолуције 1244. У првом реду, право на безбедан, слободан и достојанствен повратак 230 000 протераних Срба и других неалбанаца. Али, и на право да вратимо 2000 својих војника и полицајаца на Косово и Метохију и право на нашу имовину
- Ништа не сме да се препусти диктату Америке и НАТО. Гренел ће у Вашингтону говорити о економским питањима и нудити „инвестиције“, али никаква трговина око КиМ не долази у обзир. Преговори се морају сконцентрисати на конкретизацију – на примену Резолуције 1244
- Ни Бриселски споразум ни бриселски преговори за нас не могу да буду исти. Тај формат је део прошлости. На страну што је тај споразум једнострани уступак Западу, што је антиуставан и на штету нашег народа. Глобални односи данас не подносе такве оквире. ЕУ данас није она из 2000. године. Ово са ковидом је била закаснела потврда промена
- Сада се Немачка и Француска боре за сувереност у односу на америчке интересе. Ако смо свесни степена несуверености Берлина и Париза, онда је јасно колико мало суверености имају нове чланице попут Црне Горе или Бугарске. У Србији, од 2000. имамо више или мање послушност према Западу, то није скривено. Сада, у промењеним околностима, треба направити заокрет
СРБИЈА треба да направи одлучан заокрет ка политици која уважава да се свет променио и постао мултиполаран. У предизборној кампањи чујемо оне који се никад неће променити јер не могу да се помире да је свет потпуно другачији него 1999. и 2000. када су они дошли на власт америчким новцем, пропагандом и војском, али срећом, има довољно другачијих политичара – каже за СоС Живадин Јовановић, некадашњи шеф дипломатије СРЈ,а данас председник Београдског форума за свет равноправних.
У пракси, то значи да суверенистички потези Немачке и Француске у односу на Америку мењају положај Европе у свету, па би тако и суверенистички потези Србије утицали на способност других на Балкану да се суверенизују.
– У Србији морамо да преиспитамо досадашњи однос према решењу за Косово и Метохију. Не смемо одступати од 1244, већ се свом снагом вратити на позиције СБУН. Само тамо имамо могућности да исправимо грешке из прошлости. Мислим на одлучан заокрет у коме би Србија тражила комплетну примену Резолуције 1244. У првом реду да тражи право на безбедан, слободан и достојанствен повратак 230 000 протераних Срба и других неалбанаца. Али и да подсетимо на право да вратимо 2000 својих војника и полицајаца на Косово и Метохију, право на нашу имовину итд. Ништа не сме да се препусти диктату Америке и НАТО.
Гренел ће у Вашингтону говорити о економским питањима и нудити „инвестиције“, али никаква трговина око КиМ не долази у обзир. Преговори се морају сконцентрисати на конкретизацију – на примену Резолуције 1244.
* Зашто верујете да би враћањем овог питања у СБ УН могла да се у потпуности реализује 1244? Због Русије и Кине?
Па наравно! Они се нуде. Колико пута је Русија са највишег места рекла да ће се умешати чим је Београд позове? Београд не сме да оклева! Није питање да ли о статусу Косова и Метохије треба преговарати, већ на којој основи, о чему и с ким. Једино легитимно полазиште јесте да је КиМ део Србије привремено под мандатом УН и да тако остаје све док Савет безбедности не донесе одлуку о окончању свог мандата. Тај мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква идеја икада икоме пала на памет.
– Једина основа са изгледом за успех преговора могу бити међународно право (Повеља УН, ОЕБС) и Устав Србије, никако трговинско право. Пошто је резолуција СБ УН 1244 основни, глобални компромис и пошто није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-општеобавезујућег свеобухватног документа, без избегавања, бирања, негирања или ревидирања. Једини гарант евентуално договора о будућем статусу може бити СБ УН.
* Које би последице таква иницијатива имала по Србе у региону? Да ли би то ојачало позиције Срба у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској, где такође имамо нерешено питање повратка људи и имовине?
– Срби у региону имају правилније ставове према Косову и Метохији него многе политичке странке у Београду. Они знају природу доминације и експлоатације. Инсистирање на резолуцији 1244 је инсистирање на слободи и независности, али и инсистирање на обавезама чланица НАТО пакта да плате ратну штету.
Нико неће да чита Резолуцију 1244 и да помене да тамо пише да је обавеза Запада да учествује у реконструкцији Балкана. У резолуцији је одредба да ће ЕУ имати улогу у економској обнови и реконструкцији Балкана. Слушамо похвале ЕУ јер она даје помоћ, а то није помоћ него њена обавеза према Балкану која пише у Резолуцији 1244.
Повратак Срба на Косово и Метохију и повратак Срба у Хрватску је принципијелно питање! Ја никад нисам себи нашао убедљив одговор на питање зашто наше власти избегавају да траже Западу да обезбеди услове за безбедан и достојанствен повратак за 230 000 протераних Срба и других неалбанаца, исто онако како је то организовано за избеглице које припадају другим народима.
Зашто Србија учествује у консолидацији етничког чишћења? То питање треба поставити и у Бриселу и у Савету Европе и другим местима. Српски циљ не сме бити да помажемо Западу да избегле смести у станове које донира ЕУ, већ циљ мора да буде да Запад испуни своју обавезу и обезбеди повратак Срба и других неалбанаца на Косово и Метохију.
Јер, на питању односа Запада према праву Срба да се врате на Косово и Метохију, огледа се њихов однос према српској нацији у целини. Они са нама раде онако како се ни са једном нацијом не поступа. Албанци су враћени, а Србе спречавају да се врате.
* Како вратити Србе на Косово и Метохију?
У Београду се мора донети стратегија решавања српског националног питања. Ми се још не усуђујемо да покренемо решавање српског националног питања на Балкану. Не можемо унапред да сумњамо да нећемо успети да се изборимо за нешто што нам по праву припада! Морамо се борити.
Не смемо замајавати јавност да нам Немачка долази као инвеститор да би нам учинила доброчинство, па смо ми обавезни да зато попустимо око статуса Косова и Метохије као покрајине у Србији. Њихов мотив није доброчинство него профит. Били би људи, били би цивилизација да плате целу ратну штету од 100 милијарди долара. Ми бисмо могли да имамо поверења у Немачку кад би се она извинила за учињену агресију на Србе у Босни 1995 и Србију 1999. Онда бисмо могли имати поверење.
А Француска – Макрон је млађи члан тандема Берлина и Париза, слаба је и у оном позивном писму показала је да ради у интересу Немачке. Она је далеко од повратка на место правог пријатеља Србији.
Бриселски споразум је противуставан диктат Ештонове и тешко се може преобратити у нешто друго. Ако њиме није промењен статус КиМ, битно је промењена стварност на северу Покрајине одакле је повучен уставни и правни поредак Србије и потписом у име Србије, прихваћен илегални сепаратистчко-терористички поредак. Грешке, чијегод биле, на штету Србије и српског народа, треба исправљати не чинећи нове нити се правдати штеточинством претходника. Реципроцитет није појам за однос целине Србије и њеног дела КиМ.
Борба за заштиту уставног поретка и за поштовање међународног права и одлука СБ УН не може се упарити са тежњама за легализазију сепаратизма, тероризма и агресије. Прихватање услова за сусрет у Вашингтону је велика грешка, још једна једнострана концесија.
* Да ли су бриселски и дијалози у Вашингтону имуни на промене у ЕУ? И да ли се Европа ипак мења?
Јасно је да се мења. Како је речено? После короне ништа више неће бити исто. Онда ни Брисел ни бриселски преговори за нас не могу да буду исти. Формат је део прошлости. На страну што је тај споразум једностран уступак Западу, што је антиуставан и на штету нашег народа. Глобални односи данас не подносе такве оквире. ЕУ данас није она из 2000. године.
Ово са ковидом је била закаснела потврда промена. НАТО пакт је 1999,године прерастао из декларативно одбрамбеног у офанзивни савез. То је био рат Европе под притиском САД на челу са Америком који је вођен против – Европе. Југославија је била део Европе у сваком погледу.
Та агресија је показала колико је Европа изгубила суверенитет. Француска је нешто покушавала, али неравноправност у оквиру НАТО је омогућила да Америка оствари неколико циљева: да задржи Европу под контролом и гвозденом дисциплином у којој су земље Европе држане као неравноправне. Други циљ је био да се агресија на Југославију искористи као покриће за долазак америчких трупа на Косову и Метохији, а трећи циљ је био да је НАТО потребан иако више не постоји реалан противник. Потом су уследили захтеви да европске чланице плаћају најмање 2 одсто бруто производа за наоружање.
Најважнији циљ је била експанзија НАТО пакта на Исток. Сад се јављају многи западни генерали да кажу у мемоарима да их нико није питао око циљева и планова, већ су били извршиоци америчке стратегије.
Сада се Немачка и Француска боре за сувереност у односу на америчке интересе. Ако смо свесни степена несуверености Берлина и Париза, онда је јасно колико мало суверености имају нове чланице попут Црне Горе или Бугарске. У Србији, од 2000. имамо више или мање послушност према Западу, то није скривено. Сада, у промењеним околностима, треба направити заокрет.
Једино принципијелност у решавању статуса КиМ може бити допринос миру на Балкану и у Европи. Арбитрарност, гажење права и резолуције СБ 1244 су корак даље ка општој конфронтацији и новим сукобима. Лидери агресорских земаља, носиоци политике доминације и сукобљавања, одлазећи лидери не могу бити гаранти српских интереса. То једино може бити Савет безбедности УН.
Диана Милошевић
Додај коментар