Будимир: Немачка над српским народом реафирмише свој милитаризам

• ,,Оаза демократије” (ЕУ) се претвара у атлантистичку тврђаву у којој је дух немачког милитаризма поново пуштен из боце, за сада он слуша америчке команде, али питање је колико дуго ће то трајати
• Након учешћа у агресији на Србију и првог проливања крви на Космету од стране немачких војника изван матичне државе, не треба да чуди што званични Берлин шаље војне специјалисте и у БиХ у борбу против ,,сеператизма” руководства Републике Српске
• Највеће изненађење је најава немачке владе да ће повећати буџет за одбрану за 100 милијарди долара, чиме би Немци ушли у прве три нације по издвајању за одбрану. Ово, наравно, не би било ништа ново да се не ради о НЕМАЧКОЈ, држави која је проузроквала два светска рата
• Присетимо се речи лорда Исмеја, првог секретара НАТО пакта, којим је објашњавао разлоге формирања и постојања трансатлантскогвојног савеза: ,,Држати Русе подаље, Немце доле, а Американце у игри”. Међутим, данас је јасно Немачка више није ,,доле”, немачки милитаризам се поново уздиже у Европи, а немачка интелектуална елита сматра да су Немци ,,искајали” своју историјску кривицу. Посебно је важно схватити да економски најснажнија држава ЕУ лако може конвертовати своју економску моћ у војну и да брзо може досећи и нуклеарни потенцијал

Жељко БУДИМИР, „(Ре)милитаризација Европске уније“

ЕВРОПА је након распада СССР, према теоријама либералних идеолога, требала да постане оаза мира и острво демократије у којем је досањан Кантов сан о ,,вечитом миру”.

Европске интеграције,иако започете у време Хладног рата као удруживање земаља Западне Европе ради боље контроле над стратешким сировинама, све су се више развијале по либералном економско-политичком моделу. Прво су створене две организације, Европска заједница за угаљ и челик и Европска заједница за атомску енергију, а из самог назива јасно је да су обе организације биле део стратешког интегрисања на пољима кључним за вођење конвенционалног и атомског рата. Наредна фаза је била економска регионализација преко Европске економске заједнице, да би се након тријумфа над „Источним блоком“ формирала Европска унија.

Унија је настала као међународна организација која временом треба да прерасте у наддржавну творевину. Како је НАТО остао у Европи и после окончања Хладног рата, Европска унија је све више личила на политичко крило овога војног савеза.

НАТО и Европска унија су од почетка деловали као блокови исте атлантистичке грађевине, а то се најбоље видело кроз процес придруживања Европској унији бивших чланица Варшавског пакта.

Правило је било јасно: ако се желите интегрисати у ЕУ морате прво постати чланица НАТО пакта. Овај геополитички концепт је извођен под фирмом евроатлантске интеграције, тако да је експанзија НАТО пакта према границама нове Русије (старог непријатеља) била перманентна.

У једном тренутку се чинило да ова Унија европских држава може направити самосталну одбрамбену и безбедносну политику, одвојену од САД, односно НАТО пакта. Међутим, то је остало на нивоу идеје и почетних планова који никада нису заживели.

Треба се присетити и бенефита које су европске чланице НАТО пакта имале од одбрамбеног кишобрана који су САД држале над Западном Европом након Другог светског рата.

Захваљујући безбедносном присуству САД у Европи државе тзв. старе Европе (посебно Немачка и Француска) могле су да се оријентишу на економску обнову и развој док је стратешка одбрана постала брига САД.

Европски мостобран је био од великог значаја за америчку трансатлантску стратегију обуздавања СССР, тако да се старим савезницима често гледало кроз прсте током Хладног рата, нарочито на недостатак ентузијазма за америчке стратешке пројекте.

,,Стара Европа” се показује посебно вешта у избегавању савезничких обавеза у постхладноратовском периоду, а чинило се и да НАТО концепт колективне одбране улази у кризу јер више нема ни противника због којег је и формиран.

Са друге стране, западни либерални теоретичари су већ поставили тезу о свету у којем је трговина, економска међузависност и глобализација избацила насилну историју из игре.

Европа се преко Европске уније представља као стара тврђава демократије, елитни економски клуб чије чланство значи да сте постали део развијеног света.

Идеолошки гледано, Европска унија је постмодерни пројекат наднационалне заједнице уједињене око западног концепта либералне демократије и слободне трговине.

Брисел је све више очекивао да у америчком хегемонском поретку Вашингтон треба да настави да брине о трансатлантској безбедности, уз минимално учешће старих чланица Алијансе.

Отуда и теорије о Американцима који су са Марса и Европљанима који су са Венере.

У првим годинама након рушења Берлинског зида чинило се да је НАТО пакт завршио своју историјску улогу и да ће и он попут других војних савеза које је формирао Вашингтон током Хладног рата отићи у историјску архиву. То се није десило јер је за САД и њихову глобалну доминацију НАТО пакт био питање (гео)стратешког разлога ради којег су они присутни и ,,потребни” Европи.

Ствари за НАТО крећу ,,набоље” након агресије на СР Југославију и великог проширења на исток Европе.

Пронађена је нова сврха постојања Савеза који се сада представљао као војно-политичка организација чији је циљ ширење демократије и глобална борба против тероризма.

Друго, у савез је ушла група земаља које су били жељне војне подршке САД и НАТО пакта.

Ове бивше чланице Варшавског пакта постале су нови највернији савезници Вашингтона у Европи, а за Пентагон се појавила НОВА ЕВРОПА.

Експанзијом НАТО пакта на Исток започела је прва фаза милитаризације Европе, односно пријемом Пољске, Мађарске, Чешке, Словачке и балтичких земаља у западни савез.

Нове источноевропске чланице – ,,гладне” америчких безбедносних гаранција – уносе нови ентузијазам и снагу у Алијансу, не жалећи новац за одбрану и наоружавање.

Са великим еланом се отишло у америчке војне интервенције и ратове, а у овим пословима се посебно верном исказала Пољска. Политичке вође у Варшави су знатно увећале буџет за одбрану, војска је започела масовно пренаоружавање западним борбеним системима, а Пољаци су поред Британаца постали највернији савезник САД у борбеним мисијама у Авганистану и Ираку.

Експанзијом НАТО пакта на исток Европе колективни Запад је поново створио ,,тампон зону” (кордон) између ,,старе Европе” и Руске Федерације.

Истовремено, док траје ширење НАТО пакта на Исток – старе економски снажне чланице једва да испуњавају своје обавезе према Алијанси.

Претходни амерички председник Доналд Трамп је у више наврата крстарио Европом и захтевао од старих савезника да минимално испуњавају савезничке обавезе према НАТО систему колективне одбране.

У периоду Трамповог мандата, од великих чланица само В. Британија и САД издвајају 2 посто БДП за одбрану, остале чланице Савеза заштиту система колективне одбране примају без накнаде.

Данас са сигурношћу можемо рећи да је НАТО преживео захваљујући експанзији на бивше чланице Варшавског пакта, које су као ,,нова крв” савезу дале виталност и стратешки смисао.

Нове чланице су у Алијансу донеле и стари реваншизам према Русији, који је за владе тих држава био питање историјске правде. Ова ситуација се савршено уклапала у геополитчку константу атлантиста у Вашингтону који су експанзију НАТО пакта користили да девалвирају одбрамбену моћ Руске Федерације.

Док је реализован процес НАТО експанзије на Исток геополитичка, динамика на евроазијском континету добијала је на интензитету.

Русија се све више дизала из геополитичке провалије у која је упала распадом СССР, полако се враћајући на позицију суперсиле којајој припада на евроазијској ,,шаховској табли”.

На Далеком истоку највећи изазов за амерички униполарни поредак била је економски све снажнија НР Кина, која се сигурно пењала на место првог изазивача глобалног хегемона.

Руска војна интервенција у Украјини је зауставила НАТО експанзију на ову државу, чија је територија стратешка зона од највеће важности за безбедност Русије. Упозорења руског државног врха да неће толерисати директно мешање треће стране у украјински сукоб, јасно је значило да је примењен механизам нуклеарног одвраћања.

Запад, предвођен САД, ипак је одлучио да посредно помогне украјинској армији и тако је започео још један Западни proxy war. Mеђутим, требало је наћи нови приступ који не би довео до отвореног сукоба Русије и Запада који би се неминовно претворио у нуклеарни рат.

Прво су Вашингтон и Лондон одлучили да заобиђу механизам колективне одбране НАТО пакта, који би читаву алијансу могао увући у отворени рат са нуклеарном суперсилом.

Тада на сцену ступа Европска унија кроз своје институције и од НАТО пакта преузима улогу стране у рату. Уследиле су ратоборне изјаве комесара за проширење и спољну политику, председника Европске комисије, председника Савета ЕУ и других званичника који су се на почетку кризе утркивали у осуди и претњама Русији. Истовремено САД, В. Британија заједно са балтичким и источноевропским чланице Уније постају главни снабдевач украјинске војске оружјем и опремом.

Старе чланице, Немачка и Француска, на почетку рата се нећкају да би се касније и оне укључиле у наоружавање украјинских снага све сложенијим борбеним системима.

Међутим, највеће изненађење је била најава немачке владе да ће повећати буџет за одбрану за 100 милијарди долара, чиме би Немци ушли у прве три нације по издвајању за одбрану.

Ово, наравно, не би било ништа ново да се не ради о НЕМАЧКОЈ, држави која је проузроквала два светска рата.

Присетимо се речи лорда Исмеја, првог секретара НАТО пакта, којим је објашњавао разлоге формирања и постојања трансатлантскогвојног савеза: ,,Држати Русе подаље, Немце доле, а Американце у игри”. Међутим, данас је јасно Немачка више није ,,доле”, немачки милитаризам се поново уздиже у Европи, а немачка интелектуална елита сматра да су Немци ,,искајали” своју историјску кривицу.

Посебно је важно схватити да економски најснажнија држава ЕУ лако може конвертовати своју економску моћ у војну. Такође, Немачка је технолошки најразвијенија држава Европе тако да врло лако у својој опијености милитаризмом брзо може досећи и нуклеарни потенцијал.

Важно је напоменути да Немачка управо над српским народом реафирмише свој милитаризам.

Након учешћа у агресији на Србију и првог проливања крви на Космету од стране немачких војника изван матичне државе, не треба да чуди што званични Берлин шаље војне специјалисте и у БиХ у борбу против ,,сеператизма” руководства Републике Српске.

На крају уместо закључка можемо само констатовати да се Европа поново милитаризује и масовно наоружава.

,,Оаза демократије” се претвара у атлантистичку тврђаву у којој је дух немачког милитаризма поново пуштен из боце, за сада он слуша америчке команде, али питање је колико дуго ће то трајати.

Несумњиво улазимо у доба нестабилности и конфронтације у односима између великих сила.