- НАТО тампон зону у Источној Европи ,,цепа” само простор Србије и Републике Српске! Као део војног савеза геополитичког Запада, простор од Балтика до Црног мора постаје плацдарм за јуриш на Украјину, односно, гледано геоисторијски – на колевку руске државности, Кијевску Русију
- Русија у Украјини не може да води специјалну операцију као што то ради у Сирији, ово је тотални рат који у овом трентутку Украјинци воде уз помоћ и за интересе геополитичког Запада
- Половично политичко решење сукоба у Украјини у геополитичком смислу значи капитулацију, јер по логици глобалног геостратешког надметања – ако Русија не буде водила битку за Кијев, водиће битку за Москву
- Српске земље не могу да преживе као самосталани и слободни геополитички субјекти, што нас учи неумољиво историјско искуство. Такође, преко Украјине се води и историјски обрачун колективног Запада са православном цивилизацијом која без Русије такође не може да постоји, осим у форми расцепканог вазалног НАТО православља
Жељко БУДИМИР, «Рат у Украјини је одсудна одбрана руског хартленда»
ДА СМО којим случајем у прилици да питамо неког од класичних геополитичара англоамеричке школе, попут Хелфорда Макиндера, Алфреда Механа или Николаса Спајкмана, шта је почело у Украјини 24. фебруара 2022.године, одговор би био кратак и јасан – рат за контролу над Евроазијoм из које произилази глобална доминација.
У теорији се сматра да се доба класичне геополитике завршило у нуклеарном облаку изнад Хирошиме и Нагасакија августа 1945. године. Непролазне концепције о глобалном сукобу између геополитичког Запада, данас предвођеног таласократском Америком и телурократске Русијe, прве копнене силе Евроазије, константа су класичне геополитичке мисли са почетка 20. века.
Можда се чини превише симплификованао када кажем да се у Украјини води глобални рат Мора и Копна, али то је прецизна геополитичка дефиниција овог сукоба.
Употреба нуклеарног оружја на крају Другог светског рата само је на кратко суспендовала валидност учења Макиндера, Механа и Спајкмана. Чим је достигнута нуклеарна равнотежа између САД и СССР, која је у случају рата између суперсила гарантовала међусобно уништење, конвенционалне војне стратегије постају поново релевантне.
Стратегијско нуклерано оружје је спречавалао директни сукоб геополитичких колоса јер трећи светски рат није био рационална политичка опција. Зато се глобално надметање преселило на маргине међународног система и почела је епоха proxy wars, заступничких ратова које су велике силе водиле преко ,,посредника” које подржавају.
Након колапса Совјетског Савеза, Хартленд теорија коју је Хелфорд Макиндер написао 1919. године у књизи Демократски идеали и реалност постаје актуелнија него икад.
Ова књига је написана да буде геополитички приручник британске делегације на преговорима у Версају.
Основни геополитички кредо овог рада и Хартленд теорије се огледа у троделном слогану:
Ко влада Источном Европом доминира Хартлeндом; ко влада Хартлeндом – доминира Светским Острвом[1]; ко влада Светским Острвом доминира светом.
Ово је постало тајни шапат који је свесно или несвесно дефинисао америчку спољну политику и стратегију националне одбране од 1941. године до данас.
Са друге стране Источни блок (Варшавски пакт) се почео распадати управо по овом обрасцу, односно побунама у Источној Европи, чији ,,крешендо” је рушење Берлинског зида и уједињење Немачке.
Након повлачења Совјетског Савеза из Источне Немачке, нова руска држава настаје кроз трагични процес геостратешких ампутација руског историјског простора. (Гео)политички наивно без икаквих гаранција напуштају се геостратешке позиције у Источној Европи. Тај ,,вакум” геополитичке моћи 1999. године попуниће НАТО пакт, након обрачуна са Србима, последњим чуварима наслеђа византијске цивилизације, а који нису прихватили Pax Americanu.
Након што је европско крило евроазијског Римленда[2] ,,смирено” гушењем геополитичке побуне непокорних Срба, јуриш на копнено језгро Евроазије (Хартленд) могао је да почне.
Американци прво учвршћују европски мостобран пријемом држава Источне Европе у НАТО пакт. Према речима Доналда Рамсфелда, тадашњег америчког секретара за одбрану, ствара се Нова Европа, коју чине Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска и балтичке земље. Када овим државама додате Румунију, Бугарску, Словенију, Хрватску, Северну Македонију и Албанију, које су фазно улазиле у НАТО пакт, добије се источноевропски санитарни кордон или тампон зона од Балтичког до Црног мора. Овај концепт је Макиндер јасно дефинисао 1919. године као британску велику стратегију за борбу против Русије након Првог светског рата. Најважнији геостратешки задатак тампон држава (buffer states) је геополитичко одвајање Берлина и Москве.
Онемогућавање стратешког савезништва између две велике копнене силе, Русије и Немачке.
Осврнимо се кратко на садашњу вазалну позицију Немачке према САД, која санкцијама према Русији води политику против сопствених националних интереса.
Важно је рећи да нову НАТО тампон зону у Источној Европи ,,цепа” само простор Србије и Републике Српске!
Као део војног савеза геополитичког Запада, простор од Балтика до Црног мора постаје плацдарм за јуриш на Украјину, односно, гледано геоисторијски на колевку руске државности, Кијевску Русију.
Украјина је након распада Совјетског Савеза имала шансу да постоји само као неутрална држава са блиским везама са Москвом.
,,Првосвештеник” америчке геополитике након победе у Хладном рату, Збигњев Бжежински у тренуцима еуфорије није чак ни крио намере америчке империје у вези Русије. Русија или ,,црна рупа” – како је он назива у књизи Велика шаховска табла – не сме да поврати контролу над Украјином јер тако може да консолидује своју империјалну моћ.
Без Украјине постхладноратовска Русија није европска већ само азијска сила, која неће бити у стању да брани ,,географску осовину историје”.
Из овог видимо да је Бжежински непогрешиво тумачио Хартленд теорију, коју је преко својих ученика у Вашингтону претварао у практичну политику.
Први део експанзије на Украјину био је хибридног карактера, преко обојених револуција 2004. и 2014. године које је Кремљ ,,преспавао” и економског рата (санкција) који је требао да сломи руску привреду.
Након другог пуча 2014. године, Кијев постаје део антируског геополитичког табора. Први одговор Русије био је тактичког карактера кроз враћање Крима под окриље руске државности, али то није отклонило опасност од антируске Украјине преко које колективни Запад маршира према Москви.
Као (гео)стратешки редут[3], у руској степи стајао је усамљени отпор Доњецке и Луганске републике које су осам година крвариле али задржавале офанзиву Запада према руском Хартленду.
Највећи политички и (гео)стратешки успех Запада у Украјини огледа се у инжењерингу заваде и окретања Малоруса против Великоруса. Наиме, после отпочињања руске војне операције у Украјини видио се прави ниво ефикасности осмогодишњег националног инжењеринга, урађеног на бази старог аустро-угарског пројекта галицијанства.
Украјинци су одлучили да озбиљно војују против истокрвне и истоверне руске браће – као права антируска нација.
Украјинска геополитичка замка је за Русију питање државног и националног опстанка, јер колективни Запад до Хартленда може доћи само ако сруши руску државу.
Иако је руски Хартленд ,,окрњен” након проглашења независности централно-азијских совјетских република, Руси су и даље главни ,,станари” копненог језгра Евроазије. Ово су на врхунцу америчке униполарне хегемоније знали и велики ,,жреци” америчке геополитике.
Без контроле над Хартлендом њихова хегемонија није ништа више од историјског процеса кратког трајања.
Такође, без руске контроле над Хартлендом нема озбиљне евроазијске интеграције, тако је сада читав кинески континентални пројекат Појас и пут заустављен ратом у Украјини.
Ако Русија не победи у Украјини кинеска копнена интеграција евроазијског економског простора трајно је оборена.
Оно што забрињава јесте да ових геополитичких константи нису свесни сви делови руске политичке елите, погрешно очекујући да се са Западом још увек може направити стратешки договор. Украјина је само тренутни војно стратешки периметар, прави противник је геополитички Запад. Сукоб у Украјини је само оружана етапа глобалног стратешког надметања, чији циљ је рушење руске државе и – речено речником класичне геополитике – освајање седишта светске моћи. Тачније, ово је нова фаза старог западног похода на Русију који су у средњем веку неуспешно покушали Тевтононци, Швеђани и Пољска шљахта.
Исти образац безуспешно је следио и Наполеон, а није одолио ни кајзер Вилхелм II у Првом светском рату.
Највећи почетни успех је остварио Хитлеров Wermacht да би као и Наполеонова империјална La Grande Armée походом на Rusland преживео историјски пораз од кога се није опоравила цела нација.
Највећи амерички теоретичар поморске стратегије Алфред Мехен 1900. године у једном чланку пише да је руско копнено језгро ,,немогуће сломити”, његови земљаци данас не мисле тако!
Због свега наведеног, Русија у Украјини не може да води специјалну операцију као што то ради у Сирији, ово је тотални рат који у овом трентутку Украјинци воде уз помоћ и за интересе геополитичког Запада. Половично политичко решење сукоба у Украјини у геополитичком смислу значи капитулацију, јер по логици глобалног геостратешког надметања ако Русија не буде водила битку за Кијев – водиће битку за Москву.
У неуравнотеженом мултиполарном поретку света, где је Русија у историјској дефанзиви, српске земље не могу да преживе као самосталани и слободни геополитички субјекти што нас учи неумољиво историјско искуство.
Такође, преко Украјине се води и историјски обрачун колективног Запада са православном цивилизацијом која без Русије такође не може да постоји, осим у форми расцепканог вазалног НАТО православља.
[1] По термином Светско острво Макиндер подразумева Евроазију и Африку. [2] Rimland је Ободна земља, простор Евроазије који је према учењу Николаса Спајкмeна седиште светске моћи. [3] Пољско утврђење често кориштено у Наполеоновим ратовима
Додај коментар