- Политичко Сарајево и дијелови тзв. међународне заједнице у Српској подржавају политичке снаге за које је општа процјена да ће бити кооперативне, са жељом да те снаге побиједе на општим изборима наредне године. Алати који ће у том смислу бити на услузи су протести и митинзи, тако да можемо очекивати да Бања Лука у наредних годину дана поново, као и 2018. године, буде град митинга и протеста
- Израз „Српски свет“ појављује се већ у 19. вијеку у српској литератури, поезији, и уопште у културном миљеу. Никоме није сметао јер је аналоган појмовима „Русский мир», Die deutsche Welt, La mondo Italiano, Lumea Romaneasca или The English World. Ако Срби од Софије до Трста говоре истим језиком, користе ћирилицу, гледају тв станице и претражују по интернету портале на српском језику – зашто би такав „Српски свет“, који означава кохезионе нити унутар једног народа, било коме сметао?
- Изгледи за мирни разлаз у БиХ постоје, уз разумијевање и прећутни договор сила које су гарант Дејтонског мировног споразума. До тада треба развијати економску самосталност Српске и непрестано указивати да живимо у неуспјелој држави
Предраг ЋЕРАНИЋ
ЗА БОСНУ и Херцеговину се у јавном дискурсу увријежио израз „немогућа држава“.
Колико год оправдавала тај израз, прије бисмо се опредијелили за други, који није у супротности са наведеним, али је ипак другачији. Ријеч је о изразу „неуспјела држава“. Зашто је Босна и Херцеговина неуспјела држава? Зато што јесте могућа у оквиру који јој је одређен Дејтонским мировним споразумом, односно како је словом Дејтона прописана њена уставна структура.
По Дејтону су и фискална политика, и сектор безбједности, у надлежности ентитета, а тек овлашћења која су стриктно наведена да припадају БиХ, оличеној у три заједничка министарства на савезном нивоу, односно БиХ постоји тек толико да може функционисати и бити представљена као држава, чланица Уједињених нација.
Таква Босна и Херцеговина јесте одржива. Међутим, све што смо видјели у протеклих двадесет пет година – представља политичку ерозију, у смислу преноса надлежности са Републике Српске на ниво Босне и Херцеговине. Тај трансфер власти, који се одвијао под великим притиском, је у континуитету.
Вриједи истаћи да су постојале владе које су то чиниле тек онолико колико су морале, и то је увијек било рађено под тешким притисцима, а било је и периода, под тим мислим на период од 2001. до 2006. године, када се трансфер власти у овом контексту преносио из убјеђења, без неког посебног отпора, у неким ситуацијама и драга срца.
Као примјер можемо навести Обавјештајно-безбједносну службу Републике Српске, која је једноставно ишчезла. Наиме, није се догодила фузија двију ентитетских служби, већ је једноставно једна „прогутала“ другу.
Први инострани медијатор који је од ОХР ангажован у том смислу био је мађарски дипломата Калман Кочиш, некадашњи шеф мађарске обавјештајне службе. Кочиш је направио концепт по којем остају ентитетске обавјештајне службе, а на нивоу Босне и Херцеговине формирало би се тијело од 40 људи, које би било заједничко, односно својеврсни савезни орган са одређеним овлашћењима.
Кочиш је поштовао уставне ингеренције које има Републике Српска, али је убрзо, управо због концепта заједничке обавјештајне службе који је пропагирао, био прозиван у таблоидима и порталима због афера које је наводно имао док је радио у Мађарској, и убрзо је смијењен са функције коју је у ОХР обављао.
На његово мјесто постављен је Словенац Драго Ферш, који је ту службу изградио на начин који је одговарао политичком Сарајеву. Међутим, направљен је пропуст, у смислу Кочишеве „оставштине“, па и сада, у важећем Закону о Обавјештајно-безбједносној агенцији БиХ, у члану 3, стоји да унутрашња организација Обавјештајне агенције мора пратити уставну структуру земље, што би значило да у БиХ постоје двије ентитетске службе и једна заједничка.
Политичка ерозија власти је нарочито изражена у сектору безбједности и у правосуђу.
Дискредитација предсједника Високог судског и тужилачког савјета БиХ је за циљ имала његову смјену, што је на крају и успјело. За дискредитацију је коришћен незаконито направљен снимак телефонског разговора у којем није било обиљежја кривичног дјела, али је након оркестриране медијске кампање, предсједавајући ВСТС, Милан Тегелтија, поднио оставку.
Општи је утисак био да је крајња намјера била да Странка демократске акције (СДА) овлада правосуђем БиХ, преко кадрова које ће инсталирати. Наредни потез у реченом смислу били су медијски и политички удари на Гордану Тадић, главну тужитељицу Тужилаштва БиХ, што је за посљедицу имало њену смјену.
Суштина намјере СДА је реализација ратних циљева. То је и основа њихове политике. Да би успјела, неопходно је да се кроз монтиране судске процесе уклоне неподобни политички лидери, односно они за које се процијени да су препрека. То смо већ видјели кроз неосноване судске процесе вођене против Драгана Човића и Мирка Шаровића, јер су исти ослобођени одговорности за оно за што их је Тужилаштво БиХ теретило.
На састанцима СДА, који се воде иза затворених врата, могу се чути „занимљиве“ идеје. На примјер, да треба кривично процесуирати све Србе који су били припадници Војске Републике Српске, те да у том циљу садашње касарне, односно неперспективну војну имовину треба претворити у својеврсне затворе полуотвореног типа.
За ударе на правосуђе користе се алати обавјештајног подземља по методу: тајно сними, публикуј, дискредитуј носиоце важних функција.
С друге стране, политичко Сарајево, а наравно и дијелови тзв. међународне заједнице, у Српској подржавају политичке снаге за које је општа процјена да ће бити кооперативне, са жељом да те снаге побиједе на општим изборима наредне године. Алати који ће у том смислу бити на услузи су протести и митинзи, тако да можемо очекивати да Бања Лука у наредних годину дана поново, као и 2018. гопдине, буде град митинга и протеста. „Артиљеријска подршка“ биће медији, електронски и они присутни у сајбер простору.
Колико је у БиХ велики отпор према свему што има префикс „српски“, видимо из неких наоко бенигних ствари. Наиме, већ извјесно вријеме један израз је нови повод за политичко сукобљавање у БиХ али и шире, на централном Балкану, који је из „ЕУ“ разлога назван Западни Балкан. Ријеч је о синтагми „Српски свет“.
Израз „Српски свет“ појављује се већ у 19. вијеку у српској литератури, поезији, и уопште у културном миљеу. Никоме није сметао јер је аналоган појмовима „Русский мир», Die deutsche Welt, La mondo Italiano, Lumea Romaneasca или The English World. Зависно од контекста, има лингвистичко, културолошко, духовно и политичко значење. Ако Срби од Софије до Трста говоре истим језиком, користе ћирилицу, гледају тв станице и претражују по интернету портале на српском језику – зашто би такав „Српски свет“, који означава кохезионе нити унутар једног народа, било коме сметао?
У „босанском лонцу“ нетрпељивости наравно да смета. Појам „Српски свет“ се третира као нови, суптилнији израз за „Велику Србију“, у дијалошким емисијама сарајевски самозвани експерти и политичари напросто „скачу“ на саговорника који покушава објаснити да испод тог израза нема ничега чега би се требало да плаше.
Ако из Бања Луке до Београда, Скопља, Тиране или Подгорице могу доћи а да никоме не покажем пасош већ личну карту, ако теретна возила три пута брже стигну на дестинацију на коју су се упутили, није ли то један исти свијет називали га „српски“, „бошњачки“ или „албански“? То је суштина „Отвореног Балкана“ који је без Црне Горе и Босне и Херцеговине само дјелимично испунио циљ.
Не, у Босни и Херцеговини ниједна идеја која би помогла економији или бољем међунационалном разумијевању нема изгледа на успјех. Стогодишња спирала мржње увија се око нових генерација а они који је покушавају прекинути дјелују усамљено и несхваћено.
Асоцијације у БиХ на српску заставу, јединство нације и Солунски фронт су подијељене, зависно од националне припадности. Стога је и Дан српског јединства, слободе и националне заставе као свесрпски празник дочекан „на нож“, како у Сарајеву, тако и у Загребу.
Реакција у овом, као и у низу других случајева је разумљива. Срби и њихови политички лидери се отворено изјашњавају да нису за Босну и Херцеговину препуну мржње и нетолерантности и гдје Републици Српској ни име неће да изговоре, већ умјесто тога користе безличну скраћеницу „еРеС“.
Двоструки стандарди, нарочито болни у судским процесима, и лицемјерне фразе о „грађанској држави“ Србе све више удаљавају од БиХ и јачају тежње ка самосталности Српске.
У земљи под протекторатом, високим представником и притисцима, нема слободе ни за кога. Изгледи за мирни разлаз у БиХ постоје, уз разумијевање и прећутни договор сила које су гарант Дејтонског мировног споразума. До тада треба развијати економску самосталност Српске и непрестано указивати да живимо у неуспјелој држави. Босна и Херцеговина јесте неуспјела држава у којој се скоро на дневном нивоу дешавају ствари незамисливе не само у ЕУ, већ и на преосталом дијелу Балкана.
У држави која је данас и неуспјела, и немогућа, и неодржива, Република Српска мора имати свој одговор, а то је повратак дејтонском уређењу Босне и Херцеговине.
(трибина је одржана у организацији информативно-политичких портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар