Ћеранић: Држимо се савјета патријарха Павла: „Будимо мудри као змије, а безазлени као голубови“

• Срби су у перцепцији глобалиста и даље „мали Руси“ што указује да ће исход политичке борбе Републике Српске зависити и од брзине руских тенкова у Украјини. Њиховим избијањем на ушће Дунава, свијет ће се неповратно мијењати. Али, није лако издржати притиске који нису мали
• Основни циљ подизања оптужнице против Додика је да се његовим уклањањем Република Српска сведе на празну љуштуру. Без права на имовину, она би сем економског слабљења доживјела и политичко понижење. Све би за посљедицу имало постепено „цурење“ капитала и становништва, и на крају бисмо имали ситуацију какву гледамо на Косову и Метохији – обесправљен народ, уз свакодневна премлаћивања и  привођења, уз жмурење тзв „међународне заједнице“
• Наравно, ово се у Српској не може постићи без кооперативне власти која се настоји наметнути кроз економске притиске, политичке уцјене, организовање протеста и ко зна колико неуспјелих „обојених револуција“. А стиче се утисак да је поред политичког урушавања Српске још већи циљ – стварање хаоса на подручју које је дефинисано као „Западни Балкан“

Предраг ЋЕРАНИЋ, стални колумниста портала „Све о Српској“

ВЕЋ дуже трају политички напади на Републику Српску у смислу умањења њеног политичког капацитета и свођења на празну љуштуру, лишену основних дејтонских одређења.

Из Српске је континуирано и са више ниовоа указивано да је Босна и Херцеговина „скројена“ у Дејтону могућа и одржива и да јој се нико од изабраних представника нити из институција Српске не противи, али да ће се увијек испољити отпор девастирању њених ингеренција, гарантованих управо Дејтонским споразумом.

Узалуд је изгледа било све.

Канцеларија Високог представника (ОХР) временом је постала механизам за урушавање Дејтонског споразума, а у том контексту се лицемјерно радила замјена теза и истицало да се Дејтон руши из Бања Луке. У том контексту је неаргументовано апострофиран предсједник Републике, Милорад Додик, при чему се сваки покушај очувања слова Дејтонског споразума третирао као његово кршење. 

Посљедњи отпор прекрајању овог међународног споразума, правно значајнијег од сваког регионалног суда и институције, генерисан је из Народне скупштине Српске. Свјесни великог политичког значаја који Народна скупштина има, центри моћи, првенствено ОХР, одговорили су оптужницом против предсједника Додика.

Разлог је што је, сходно својој уставној обавези, потписао закон којим се онемогућава отимање имовине Српској, а то је једна од дејтонских категорија.

Више је него јасно да је оптужница против предсједника Републике Српске Милорада Додика политички чин, правно потпуно неоснована и, коначно, још један доказ да колонијализам постоји и то – у Европи.

Босна и Херцеговина је та земља у којој странац доноси акт којим се свака непослушност, односно непровођење његових наредби, третира као кривично дјело. Апсурд је тим већи што је „преступ“ предсједника Додика у потписивању закона који је донио парламент, што је његова уставна обавеза. Доста је о овој теми речено и писано протеклих дана.

Више пажње завређује позадина овог чина, тј. појашњење шта се жели њиме постићи и друго, указивање на адекватан одговор на нескривено правно и политичко насиље.

Основни циљ подизања оптужнице је да се уклањањем предсједника Српске, који је пружио снажан отпор антидејтонским активностима које се већ дуже одвијају у смјеру урушавања политичког капацитета Републике, Република Српска сведе на празну љуштуру.

Без права на имовину, она би сем економског слабљења доживјела и политичко понижење. Све би за посљедицу имало постепено „цурење“ капитала и становништва, и на крају бисмо имали ситуацију какву гледамо на Косову и Метохији – обесправљен народ, уз свакодневна премлаћивања и  привођења, уз жмурење тзв „међународне заједнице“.

Наравно, ово се у Српској не може постићи без кооперативне власти која се настоји наметнути кроз економске притиске, политичке уцјене, организовање протеста и ко зна колико неуспјелих „обојених револуција“.

Стиче се утисак да је поред политичког урушавања Српске још већи циљ стварање хаоса на подручју које је дефинисано као „Западни Балкан“.

Колико год наведена синтагма била вјештачка, није реалан ни израз „евоатланске интеграције“ или „европски пут“, како се то у посљедње вријеме говори. Постоје само „атланске интеграције“, односно стављање цијелог региона под НАТО кишобран, како војна помоћ која се упућује на Источни фронт не би била угрожена као прије осамдесет година акцијама српских герилаца.

Одговор је у старом, понекад заборављеном рецепту: производити догађаје и давати им медијски публицитет и друго, разоткривати скривене намјере оног ко над Српском чини насиље и такође, томе дати медијску пажњу. На примјер, протести под називом „Граница постоји“, и најаве да би долазак Кристијана Шмита на подручје Српске могао изазвати негодовање становништва у виду неформалних окупљања грађана, дали су резултат па Шмит у Српску долази искључиво инкогнито, те се и опозиционари на које је рачунао од њега ограђују и постају солидарни са властима у његовом непризнавању као високог представника.

Медији Српске су пласирали информације и видео записе који указују на одавање почасти војницима Вермахта, а чему је и Шмит био присутан. С обзиром на болне успомене које српски народ има на ову војску, та његова солидарност не може проћи без осуде.

Српска мора водити и дипломатске активности. Више није сама нити су њени савезници нејаки. Двије велике силе, сталне чланице Савјета безбједности УН дају јој подршку.

Иначе, Српској „на руку“ иду измијењене геополитичке околности у којима се мултиполаризам неумитно успоставља умјесто раније неприкосновеног глобализма, диктираног од суперсиле, статуса који САД имају од деведесетих година.

Проблем Српске је што је најзападнија тачка отпора Западу. Отпор Западу у смислу неприхватања „нових вриједности“ које намеће глобализам, односно неприхватања негирања свих тековина људске цивилизације засноване на религији, породици, нацији и држави као традиционалним вриједностима, снажно долази са политичког Истока, али све више и са Блиског Истока, из Африке и Јужне Америке.

Срби су у перцепцији глобалиста и даље „мали Руси“ што указује да ће исход политичке борбе Републике Српске зависити и од брзине руских тенкова у Украјини. Њиховим избијањем на ушће Дунава, свијет ће се неповратно мијењати.

Али, није лако издржати притиске који нису мали. Стога би се требало присјетити мудрости нашег блаженопочившег патријарха Павла: „Будимо мудри као змије, а безазлени као голубови“.

(Tрибинa je одржанa 5. октобра у Прес-центру УНС, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији)