- Западне вредности су крстареће ракете и тројански коњи западних интереса. Демократија је најзаводљивија и зато представља ударну песницу неоколонијализма
- Уз помоћ два луксембуршка парамедијска канала, Брисел је успоставио контролу над опозиционом сценом у Србији. Кога нема на Н1 и „Новој С“ – тај једва да постоји и нема шансе да озбиљније порасте… То помаже Вучићу и уједно чини да може да одржава утисак највеће суверенистичке наде. Док год су Н1 и „Нова С“ чувари капија опозиције, важиће – није српски бити демократа
- Аутошовинизам је антисрпски. Али, аутошовинизам је толико српски да сумњам да може српскије, док је демократију врло тешко „посрбити“
- Флоријан Бибер, координатор је „Саветодавне групе Балкан у Европи“, труста мозгова задуженог за надзор аутоколонијализма у региону. Бибер у Грацу, који је, уз Хале, био инкубатор српског самопорицања, предаје предмет под више расистичким него апсурдним називом „Европеизација Југоисточне Европе“. Негирање да је све српско по себи европско једна је од полазних тачака антисрпског становишта
Аутор: Зоран ЋИРЈАКОВИЋ
АУТОКОЛОНИЈАЛНЕ снаге су данас толико дубоко укорењене и распршене по држави и друштву да демократске процедуре овде могу довести на власт само веће марионете од свих претходних.
Једна од скупљих илузија наших суверениста и класичних, националних либерала јесте веровање да је могуће раздвојити добре западне вредности од лоших, антисрпских западних интереса. Западне вредности су крстареће ракете и тројански коњи западних интереса. Демократија је најзаводљивија и зато представља ударну песницу неоколонијализма.
Наравно, мислим на реално постојећу, западнолику демократију без придева, мада је можемо назвати либералном, представничком, парламентарном или страначком. Она је унета у српске законе, иако овде не постоје културални темељи за њено „исправно“ функционисање. Питање је, и да није било неоколонијалног мешетарења, да ли је таква демократија икада могла да постане српска – нешто што је стварно наше и што ради за наше добро.
То није везано за православље и његову наводну неспојивост с демократијом. Све незападне културе су или тешко спојиве, или неспојиве са глобализованом бриселоидном демократијом на једном дубљем нивоу, који нема много везе са религијом по себи.
Иако вредна промишљања, мислим да централна тема није православље и демократија, чак ни саборност и демократија већ – српство и демократија. Реч је, изнад свега, о скупу теже видљивих, дубљих обележја српске културе, која нас чине не само битно другачијим Европљанима од западњака већ културално блиским неким неевропским, оријенталним народима који нису православни.
Свети архијерејски Сабор СПЦ је већ 1990. године поздравио окретање вишестраначју. Али, побунио се наш културни образац, српска „дубока култура“, и, са изузетком постпетооктобарске заграде времена, коју су нам донели ЦИА и Сорос, колико и воља народа, углавном смо се држали споја наших културалних и неоколонијалних подешавања: партија власти коју воли Запад декорисана опозиционим странкама, што теоретичари зову „мешовити режим“ и „меки ауторитаризам“. При томе, тешко је замислити мекши од „компетитивног ауторитарног режима“ Александра Вучића, у коме је највећа од свих несташица – несташица дисидената.
Запад је неоколонијалним интервенцијама обезбедио да демократија овде постане нешто много горе од ружњикавог страног тела. Уз помоћ два луксембуршка парамедијска канала, Брисел је успоставио контролу над опозиционом сценом у Србији. Кога нема на Н1 и „Новој С“ – тај једва да постоји и нема шансе да озбиљније порасте.
Али, истовремено, пропагандистички програм затрован аутошовинизмом и евроатлантизмом ограничио је могућности раста и јачања опозиције. То помаже Вучићу и уједно чини да може да одржава утисак највеће суверенистичке наде. Док год су Н1 и „Нова С“ чувари капија опозиције, важиће – није српски бити демократа.
Чак и када верују да су културалисти, наши елитни суверенисти су, по правилу, само родољубиви универзалисти, склони да у западно учитају општељудско, универзално. Некритичка љубав према западном канону, тачније оном његовом делу у који су током студија учитали себе и према коме су касније обликовали свој поглед на свет и самовредновање, усмеравала их је ка просветитељском самопорицању. Они, за разлику од аутошовиниста, много воле Србију, али о Србима суде користећи непримерене аршине.
Склони су да инсистирају на угуравању српског друштва у демократију и друге западне калупе без свести о томе зашто у њих тешко улазимо и зашто су нам неудобни. А пошто мора бити оно што не може бити, онда добијамо илузије и опсене које раздражују опозиционаре, оличене у тврдњи да је државна телевизија постала јавни сервис. И када личи на јавни сервис, то бива само зато што власти, „држави“, одговара да државна телевизија буде фалсификат оригинала и да делује да јесте јавни сервис.
Западни империјализам демократију намеће као једну епизоду у дугачкој серији ауторизација, потврда да су незападне државе достојне субјективитета и уважавања у „међународној заједници“. Њој су већ придодате нове, везане за „геј права“ и „видљивост родних мањина“, па можемо говорити о хомоколонијализму чије су полуге парада поноса, заступљеност хомобирократа у врховима пирамиде моћи и истополни бракови.
Нажалост, западнолику демократију су и наше осведочено патриотске величине склоне да виде као општељудски врхунац, универзалну потврду цивилизованости до које треба „да се винемо“ пошто „сазримо“.
Владета Јеротић пише да Никола Милошевић узгред спомиње Србију, „њено православље и њен вековни покушај да се вине до демократије, тешко је претпоставити да наш аутор није и њу имао у виду док је писао своју књигу Православље и демократија. Иако говори о Русији, о „максималистима склоним ватреним претераностима сваке врсте“ међу сукобљеним словенофилима и западњацима, где помиње и „још неколико деценија сазревања“, Јеротић нас наводи да размишљамо о „компромисној златној средини“ у Србији.
Бојим се да је несклоност да у Вучићевој владавини потражимо меру демократичности, која је, можда, близу наше „златне средине“ везана за, с једне стране, утицај овдашњих „максималиста“ и, с друге, склоност да потценимо не толико снагу неоколонијалног мешетарења колико домете аутоколонијалних трансмисија на које се ослања.
Милошевић пише о православљу и демократији и с правом указује на значај „византијске политичке традиције“, која се „битно не разликује од традиционалних деспотских уређења старог времена“. Он истиче неоригиналност „деспотског државног уређења, заједничког и Турцима и Византинцима и Русима“. Али, шта ако је у позадини нешто много дубље и „старије“ од „старог времена“? Можда је „деспотско уређење“, и владавина која лавира између „оријенталне деспотије“ и фаличне демократије с придевима, оптимални одговор на изазове битно различитог контекста, на првом месту културалне?
Да ли је у Србији уопште могуће нешто битно демократскије?
Да ли је наша неспремност да о томе размишљамо последица чињенице да смо посвојили схватање да је оно што се разликује од западног по себи заостало, инфериорно или болесно?
И, коначно, да ли смо сами себе заробили тиме што смо се закључали у кавез западноцентризма представљеног као евроцентризам и тако самопорекли своје другачије европејство?
Ниједна западна политичка норма и институционални оквир овде не могу да пусте друштвени корен пре него што прођу трансформативни процес културног превођења, у коме ће много тога изгубити и још више добити.
У стварно постојећој демократији нема ничега општељудског. Она није културално неутрална. Демократија доноси неизвесност, а наше другоевропско биће јој се снажно опире, гуши је и чини све да је убије. Штавише, мислим да Срби немају већег непријатеља од неизвесности.
Пошто не верујем да је читао неки од релевантних научних радова, Слободан Милошевић је то вероватно интуитивно препознао и гласачима се обратио слоганом – „Са нама нема неизвесности“.
О српској култури можемо да говоримо у два битно различита, али подједнако важна смисла. Православље је, на пример, темељна одредница нашег идентитета, српске културе у првом смислу. У другом, главно обележје српске културе, односно менталитета који сви, верници и атеисти, грађанисти и националисти, прво пијемо са мајчиним млеком, затим гутамо у песку и паркићима док се играмо и, на крају, цементирамо у школама – јесте оријентално. Зато је Србија другоевропска земља.
Зато су и херојски гестови које славимо, од Милоша Обилића до Милана Тепића, иако представљају индивидуални чин, у великој мери производи нашег другоевропејства – колективизма по коме смо удаљенији од Запада него остали другачије европски народи.
Страх од бруке и мржња према нијансама сивог, спремност да моћнима признамо право на привилегије, док их, истовремено, на речима жестоко осуђујемо, и лакоћа с којом се одлучујемо да зарад породичне славе, недељног баскета и дечјег рођендана жртвујемо део зараде и успоримо каријеру, нису само наше, већ, мање или више изражене, одлике скоро свих оријенталних култура.
Зато се у првом, упадљивом, идентитетском смислу може рећи да је аутошовинизам антисрпски. Али, ако говоримо о српској култури у другом, дубљем, теже препознатљивом смислу, аутошовинизам је толико српски да сумњам да може српскије, док је демократију врло тешко „посрбити“.
Наш културни образац се стално мења, али, као и све културе обележене страхом од неизвесности, веома споро. У Србији спорије од скоро свих других на буквално целом свету. При томе, он условљава брзину и смер својих промена и није склон да испуњава жеље елита и моћника, чак ни оних који имају разлога да верују да су свемоћни.
Зато Срби никада не могу постати западњаци и зато свакоме ко мисли да морамо радикално да мењамо свест, коме, на пример, приоритет нису опуштено, сигурица и „државни посао“ већ демократија, „чисте улице“ и висока зарада, желим да што пре оде негде далеко од нашег другоевропејства – пошто се окружење не разликује много.
Случајни Срби бркају културалне лончиће, али не маше сасвим модернизацијску мету. Србија је културално неспојива са Западом и таква ће остати – чак и ако му се, и већа чуда су се дешавала, једног дана политички припоји. Вашингтон и Брисел, за разлику од њихових аутоколонијалних милиона, знају да је једини начин да се то деси незападни – па зато и даље рачунају на Вучића и оснажују мањкавости овдашње демократије, од којих је многе устоличио наш културни образац. Наиме, као и скоро све друге незападне културе, наш менталитет и свест представљају непогодно тло за пресађивање демократије, чије очекивано, „исправно“ функционисање претпоставља индивидуализам, високу толеранцију према неизвесности и приврженост инструменталној рационалности.
Наравно, амбасада у Београду стално размишља о алтернативама, па је на твитеру, уз тврдњу да „САД не подржавају политичке партије у Србији већ здрав развој њене демократије“, у фебруару објавила портрет шест ауторизованих лидерчића заједно са Габријелом Ескобаром и амбасадором. Порука је да, ако неки суверенистички лидер дође на власт, то би представљало „нездрав“ развој демократије.
При томе, Флоријан Бибер, координатор „Саветодавне групе Балкан у Европи“, труста мозгова задуженог за надзор аутоколонијализма у региону, у јануару је објавио текст „Зашто је српски председник претња Европи“ (овде; енглески оригинал овде) у којем наводи да „ауторитарна влада Александра Вучића помаже руску и кинеску пропаганду и дозвољава да порицатељи геноцида славе ратне злочинце“.
Бибер у Грацу, који је, уз Хале, био инкубатор српског самопорицања, предаје предмет под више расистичким него апсурдним називом „Европеизација Југоисточне Европе“. Негирање да је све српско по себи европско једна је од полазних тачака антисрпског становишта.
Балша Божовић, један од Биберових „суфлера“, који би на изборима у Србији можда добио више гласова од Анте Павелића, каже да се Вучић „определио, уместо европских интеграција, за изолацију и пут у радикалску будућност српског света јер му она доноси неограничену моћ, без икакве контроле. Са једне стране презире Запад, а са друге стране диви се аутократијама источног модела“. Божовић не види да Западу овде не смета „источни модел“. Исток је источно од нас па смо склони да заборавимо да смо Исток Западу. Чини се да је Драгана Ракић, потпредседница Демократске странке, схватила да преко демократије не води пут до западних срца и новчаника, па истиче да је Вучић „суштински антиевропејац“. Али, као и сви ми, Вучић је само другачији европејац.
Наша другоевропска култура, која уједињује Вучића и његове непријатеље, обликује килаву, фелеричну „хибридну демократију“. Западно мешање чини да она постане наказа.
Искуство више од две деценије реалполитичких интервенција Запада је требало да нас научи да се клонимо синергије западних интереса и вредности. Она је омогућила да Запад у постпетооктобарској Србији буде у прилици да спречи грађане да направе избор који не одговара Бриселу и Вашингтону и да, када га направимо, наша воља убрзо буде поништена или обезвређена. Аутоколонијалне снаге су данас толико дубоко укорењене и распршене по држави и друштву да демократске процедуре овде могу довести на власт само веће марионете од свих претходних.
Насупрот Вучићевог режима, у стварности стоји само аутоколонијална хидра, чији је маљ демократија коју усмеравају два упеглана парамедијска канала, отворена само за евроатлантско једноумље. Они нису у регистру медија, немају ни редакцију, ни адресу и не подлежу ни Закону о јавном информисању и медијима нити наџору регулаторног тела.
Ту је потребно суспендовати здрав разум и логику и припремити се за неоколонијалну верзију орвеловске стварности. Н1, који за себе каже да је „информативни прекогранични кабловски канал“, и „Нова С“ тврде да у Србији реемитују и „истовремено емитују“ програм који се нигде другде не емитује.
Зато свако ко тежи праведнијем друштву и суверености има само два избора. Или самогетоизација, тапецирана јутјубом и једним бројем некооптираних веб-сајтова, или деловање кроз неки од масовних медија које Вучић каналише или контролише.
Склоност великих српских интелектуалаца да изаберу прву опцију, етички неспорну али политички мршаву, у великој мери је последица њихове вере у демократију у Србији и одбијања да препознају величину две препреке да она постане нешто више од веровања – културалну, прву, и неоколонијалну, која је дозидана на њу. Нажалост, љубав према западним идејама и западна идеологија коју су изабрали, одвели су многе националне либерале и демократе далеко од јавности.
Вера у демократију није најскупља српска заблуда, али је одавно постала једна од оних с којима смо се најмање суочили.
(Извор: Pečat)
Додај коментар