- Незадовољство које већ дуго тиња и које је још пре тога било демонстрирано подршком новој генерацији радикалне деснице или тврђих мејнстрим партија на истоку, испољило се њиховим озбиљним успоном
- Вишеградска група је данас чврсто обједињена око Орбанове политике и то се више не односи само на одбијање прихватања имиграната, већ и на све израженије промовисање конзервативне политике и система вредности
- Није случајно што су у Аустрији, Италији и Немачкој места министра унутрашњих послова добили су главни људи радикалних странака – Кикл, Салвини и Зехофер
Пише: Миша ЂУРКОВИЋ, „Политика“
ИМИГРАЦИОНА криза престављала је у Европи тренутак када су европски народи схватили да је будућност њихових друштава фундаментално, у корену угрожена. Но то је био само један аспект који је Европљане подстакао да покрену и читав низ других питања којима су незадовољни.
Незадовољство које већ дуго тиња и које је још пре тога било демонстрирано подршком новој генерацији радикалне деснице или тврђих мејнстрим партија на истоку, испољило се њиховим озбиљним успоном.
Након серије избора одржаних у последњих годину и по дана, европска владајућа елита која је најпре одахнула због пораза Хофера, Марин Ле Пен и недовољно доброг резултата Вилдерса, у чуду је схватила да се европски политички пејзаж ипак радикално променио.
Овде смо већ говорили о томе да се десило неколико озбиљних процеса.
Вишеградска група је данас чврсто обједињена око Орбанове политике и то се више не односи само на одбијање прихватања имиграната, већ и на све израженије промовисање конзервативне политике и система вредности. На простору старе Европе, где су радикално десне партије већ раније ушле у власт у Данској и Финској, припадници мејнстрим деснице попут Рутеа у Холандији све више усвајају мере и програм својих радикалнијих колега.
Коначно, ове године су у три кључне земље, укључујући и два оснивача ЕЕЗ радикални елементи и њихов програм постали важан део власти.
Након избора у октобру прошле године, на којима је ОВП после дужег времена са Курцом скренуо у десно, десила се сасвим природна коалиција између њих и Слободарске партије. Тако је у једној од најважнијих европских држава радикална десница без већих проблема постала део демократске власти.
Затим је у Немачкој коначно фомирана влада у којој ЦСУ има много важнију улогу него раније. Њен нови лидер у Баварској Маркус Зедер, под пристиком успона АфД, започео је још радикалнији повратак на изворне позиције доносећи недавно меру о обавезном истицању крста на свим јавним зградама у овој немачкој држави.
Коначно, у Италији је формирана десна коалиција радикално супротстављена бриселској досадашњој политици.
Не случајно, у све три државе места министра унутрашњих послова добили су главни људи радикалних странака, Кикл, Салвини и Зехофер који данас отворено тражи од Меркелове да се сви имигранти пристигли након 2015 врате из Немачке.
Не само у односу према имиграцији, већ и на вредносном нивоу сви имају очигледну подршку од Трампове политике па и дела америчке админситрације.
У својој унутрашњој политици актуелни амерички председник је спровео низ мера због којих је његова популарност пред изборе за Конгрес који следе, на врхунцу од када је преузео мандат. Но Трамп ускоро добија шансу да подстакне досада највећу промену у идентитету САД.
Недавно је саопштено да се судија Врховног суда Ентони Кенеди повлачи крајем лета. Трамп ће тако добити прилику да после Горсача номинује још једног судију из десног кампа чиме би требало да се формира конзервативна већина у де факто најважнијој институцији у Сједињеним Државама.
Судију Кенедија је још пре тридесет година номиновао Роналд Реган након велике афере дифамације претходно номинованог Роберта Борка. Под притиском јавног мнења, а већ при крају другог мандата Реган је одустао од јасно конзервативног Борка и предложио Кенедија који се касније показао као велико разочарање. Иако га је номиновао десни републикански председник, Кенеди је у кључним споровима попут случаја Кејси 1992 или Обергефел 2015, обезбеђивао пети глас за либералну већину.
Ако Сенат САД прихвати Трамповог кандидата за Врховни суд, коначно ће бити формирана јасна конзервативна већина какву Америка одавно очекује и прижељкује што показује чињеница да скоро пола века после пресуде Ро, питање абортуса и даље представља прворазредно питање у свим председничким кампањама. Дакле, очекује се да нова конзервативна већина буде способна да обори пресуду Ро којом је противуставно легализован абортус у САД, а можда и друге сличне одлуке.
Узгред, Русија, Пољска и Шпанија су земље у којима је већ започета политика рестриктивнијег законског одношења према побачају. Све ово заједно показује како се и вредносно западни свет полако креће ка конзервативнијим и традиционалнијим позицијама.
Србија се наравно опет налази на репу догађаја. Док се западни свет окреће десним програмима, код нас се и даље свуда гурају леволибералне и феминистичке законске мере. Ево поново је покренута прича о несрећном предлогу Закона о родној равноправности који осим што је неуставан (наш Устав не познаје категорију рода) доноси читав низ решења која ће оптеретити и привреду и државу, решења која су неприменљива у пракси итд.
Но судбина овог закона може бити индикативна и за друга решења. Сви упућени знају која је стварна адреса са које је овај закон стопиран већ неко време. Ако се он и поред тога усвоји, значиће не само пораз те адресе, већ и индикацију да је праг отпора странцима заиста снижен и да се може очекивати прихватање и других предлога које они гурају…
Додај коментар