Додик: За нас Србе апсолутно није паметно да се сада праве икаква дефинитивна рјешења

• Треба сачекати развој глобалне ситуације и промишљати национални консензус. Једина могућа политика је да вратимо позицију равноправног преговарача, а не извршиоца налога који долазе са западних адреса
• Курти говори о Републици Српској као о нечему негативном, а Курти је то «покупио» у Сарајеву као вирус. Први је Тачи, на Брионима, рекао да он не може да дозволи да Република Српска дође на Косово. Рекао сам му да Српска нема потребе да долази, јер је тамо Србија, а ако дођемо – доћи ћемо у пуном капацитету у ономе што се зове Заједница српских општина
• ЗСО има смисла само ако има извршне функције, љуштура би била само пут ка подвали, а ако и добијемо (ЗСО у пуном капацитету) – од самог почетка ће почети да је руше и никада неће прихватити. То што Запад сад говори «мора ЗСО» – то је само тактички блеф и трик. Да се стварно мора – до сада би је направили
• Да ли је могуће да Додик и Вучић врате причу о Дејтону и 1244? То је далеко ван наше моћи, али оно што ја могу јесте да од тих ствари не одустанем и да то враћам у свакој врсти разговора који се `стави` на сто. Нама ништа друго и не преостаје него да се држимо Дејтона и 1244
• Ако ми у Српској у томе не останемо досљедни, брзо ће нас преузети централизација БиХ. Онолико колико се ми бранимо – пружамо прилику и Србији да нас брани. С друге стране, мислим да је Србији веома важно – не да има поданичку структуру у Републици Српској, него структуру која може да изнесе политику у Српској
• БиХ ће постојати док постоји спољна воља. Рјешење српског националног питања је везано искључиво за уједињење и нашу околину треба да навикнемо на то. Не знамо како ће изгледати нови свијет, али ми немамо тежак избор
• Ако бисмо пратили политику Брисела, то би значило да уведемо санкције Русији и признамо Косово. То би нам донијело само нове притиске. Санкције и признање зато нису ни логични ни практични

Ријеч предсједника Републике Српске Милорада ДОДИКА

СРПСКО национално питање је отворено тако што је одлучено да се Косово сепарише од Србије и да се Републици Српској стално ускраћују њена дејтонска овлашћења. Међутим, РС данас има више пријатеља који је разумију него у вријеме када је свијет био хомогенизован око Америке и њеног диктата.

Зато је важно да пријатељима саопштимо јасне политичке ставове.

Република Српска посљедњих деценија и функционише тако што има јасне политичке ставове – ми не смијемо оклијевати да јасно кажемо шта мислимо о сваком изазову који се пред нас стави.

У посљедње вријеме се пред нас бацају питања која морамо да одбијемо и прије него што почнемо расправу о њима. Кад год прихватимо да разговарамо – под матрицом да је дијалог свето слово политичког живота – увучени смо у спиралу у којој они који нас у то увлаче све тумаче како они хоће. То је посебно опасно јер се не стоји иза уговора који се прихвати и потпише.

Зато смо сада више него икада спремни да свако питање које је овако бачено на сто – одбијемо и о томе више не желимо да разговарамо. Само је то дјелотворно у овом времену.

Такође, апсолутно није паметно да се сада праве икаква дефинитивна рјешења, већ треба сачекати развој глобалне ситуације и промишљати национални консензус.

Једина могућа политика је да вратимо позицију равноправног преговарача, а не извршиоца налога који долазе са западних адреса.

Србија је увијек била заинтересована за Републику Српску, али је било периода кад је остајала изван наших питања, јер су то (од ње) тражили странци. С друге стране, кад се у Бањалуци појави неко својеглав, ти странци траже од Србије да се ломи непослушна Бањалука.

У БиХ не постоји високи представник, а медији у Србији пишу: «Високи представник наметнуо закон о имовини». У тако краткој речници имате много лажи. Нити је он високи представник нити може да наметне закон. Ако ми овдје немамо схватање, то заболи човјека.

Колико пута морамо да објашњавамо да он није високи представник и да је интерес Србије да то тако и третира. Немогуће је то прихватити.

То више није питање права него елементарног људског карактера. Како можете да прихватите човјека који није именован да вам дође, наметне закон и каже хвала?

Зашто би ми уопште прихватили такву врсту приче?

Рекао сам већ: нек изволи и наметне закон. Кад неко доноси закон, обично иза њега стоји сила. Да видим која то сила стоји иза њега, па да се фино разрачунамо – има ли те силе иза њега или нема.

Ми ћемо још интензивније спроводити свој закон, јер по Дејтону, имовина припада ентитетима. Па да видимо – они не могу да суде и прогоне колективне органе, како да стрпају у затвор цијелу Владу или предсједника Републике или Скупштину јер није спровела неку одлуку?

Ја им нудим да то покушају урадити. Ако нас све не похапсе, неће другачије моћи спровести своју одлуку!

Желимо да се то зна и овдје у Србији.

Немамо избора осим да одбрамбено реагујемо на њихове акције.

Овдје у Србији постоји једна посебна Србија која још живи југословенски мит о Сарајеву као лијепом граду – заборављајући 150 000 протјераних Срба и десетине сарајевских логора у којима су Срби терорисани и убијани.

Један дио Србије велича Сарајево. Али, у данашњем Сарајеву превладава исламистичка политика, најближа политици политичког ислама.

Најкомплексније питање односа Републике Српске и Србије је на нивоу власти.

Српска је загледана у Србију. Ми не можемо да бирамо политичка руководства у Србији, али морамо да увијек имамо добре односе са Србијом и да их водимо на тај начин да се разумије наша позиција и да обезбједимо подршку за пројекте.

Неки представници Србије су, прије доласка упосјету Републици Српској, ишли прво у Сарајево. У Србији постоји погрешно схватање да су муслимани искључиви представници БиХ. Овдје постоји наратив да само Бакир Изетбеговић говори у име БиХ. А то није тачно.

Валидне одлуке БиХ су само оне које донесе Предсједништво БиХ.

Србија је помагала уијвек кад је могла. Капитална ствар је била приватизација Телекома РС која је нама обезбједила значајна средства за развојни програм који нам је омогућио да колико-толико почнемо водити аутономну политику.

А и Србији се то већ исплатило, Србија извлачи добит.

Садашњи односи су базирани на узајамној подршци на заједничким пројектима – у свим општинама смо жељели да остане траг Србије. Направљени су вртићи, школе и други објекти који се зову «Србија». То је била егзактно видљива помоћ коју смо имали у посљедње вријеме.

И Република Српска је увијек спремна да своје тренутне бенефите подреди ако треба да тиме помогне Србији. У вријеме енергетског удара, ставили смо на располагање вишкове електричне енергије, да би Србија могла да буде квалитетно снабдјевена.

Мост на Рачи кошта 170 милиона, Србија је прихватила да га цијелог плати, и да покрије 80 одсто трошкова за аутопут од Раче до Бијељине.

На политичком плану, наши односи имају разумијевања уз понека штуцања која наметну људи из окружења који желе тренутне личне добити, али наш однос мора остати коректан.

Ми из Републике Српске немамо намјеру да мијешамо овдје у политички живот, али имамо намјеру да подржимо све одговорне политике које иду за тим да ојачају и очувају Србију.

Зато се ми увијек појављујемо када Србији морамо да наметнемо наратив да је за Србију најважније територијално питање Косово, а најважније национално питање Република Српска.

Српска са својим становништвом од 1,1 милион Срба мора бити у фокусу интереса политике и органа Србије.

У погледу питања Косова, Курти говори о Републици Српској као о нечему негативном, а Курти је то «покупио» у Сарајеву као вирус.

Први је Тачи, на Брионима, рекао да он не може да дозволи да Републиак Српска дође на Косово. Рекао сам му да Република Српска нема потребе да долази, јер је тамо Србија, а ако дођемо – доћи ћемо у пуном капацитету у ономе што се зове Заједница српских општина.

ЗСО има смисла само ако има извршне функције, љуштура би била само пут ка подвали, а ако и добијемо (ЗСО у пуном капацитету), од самог почетка ће почети да је руше и никада неће прихватити. То што Запад сад говори «мора ЗСО» – то је само тактички блеф и трик. Да се стварно мора – до сада би је направили.

Крајем прошле године, у припремама за Берлински процес, Сарацин је говорио да не морамо признати Косово, него да оданде могу долазити у БиХ само са личним картама, без виза. А шта је то него потпуно признање!?

То су државни послови, а не послови између мјесних заједница!

На том самиту је речено да је то пут, а прије неколико дана нам је то дошло као оперативни документ у коме се тражи да БиХ донесе одлуку којом се то дозвољава. Ми смо то – одбили! Одмах смо одбили, није прошло ни Савјет министара.

А имамо највише пријатеља него икад! Галама спрјечава да се то види.

Откад постоји РС, никад није имала већи број запослених (око 270 000), има 40.000 запослених више него пензионера. Покривеност увоза извозом је око 80 одсто (прије 15 година било је 35 одсто). Просјечна плата је већа мего у Федерацији – за 50 марака.

Република Српска има најмању задуженост у региону и има јавни дуг од 35 одсто БДП, а укупни 42 одсто, док су земље ЕУ прешле 60 одсто.

Прошле године је инфлација била 14 одсто, а кумулативно повећање плата и пензија је превазишко инфлацију.

Већ са постојећим нивоом привредне активности немамо ни један социјални изазов, редовно исплаћујемо пензије и све друге унутрашње, а и међународне обавезе.

Ми и данас враћамо кредит за термоелектрану «Вишеград», као и кредите за предузећа која су данас приватна јер нас је Запад натјерао да их приватизујемо , а кредити су узети прије тога.

У овој години имамо да вратимо дуг од 480 милиона, то је стари дуг (из 1992. године). Имамо начина да то урадимо. Захвални смо Мађарској за 100 милиона по повољним условима, а имамо и друге о којима нећу сад говорити.

Ради дисциплиновања Додика неформално опструишу средства ЕУ за градњу путева, а очекују да наши људи у заједничким институцијама гласају за пројекте у Федерацији. Рекли смо им да више нема гласања!

Ако стигне и званична одлука о блокади средстава за Републику Српску, Народна скупштина РС ће донијети одлуку да излазимо из европског пута БиХ. Шта год то значило и које год последце имало!

Е сад, то може да буде неки однос са Србијом. Србија сматра да треба да се држи европског пута и повукла је бенефите од тога. Рекла је: или ви дајте паре или ћемо узети са друге стране.

Кад у Европи виде да сте се примакли Кинезу, одмах су активнији. То и ми сад радимо, и не либимо се да потписујемо договоре са Кинезима.

Да ли је могуће да Додик и Вучић врате причу о Дејтону и 1244? То је далеко ван наше моћи, али оно што ја могу јесте да од тих ствари не одустанем и да то враћам у свакој врсти разговора који се стави на сто. Нама ништа друго и не преостаје него да се држимо Дејтона и 1244.

Ако ми у Српској у томе не останемо досљедни, брзо ће нас преузети централизација БиХ. Онолико колико се ми бранимо – пружамо прилику и Србији да нас брани. С друге стране, мислим да је Србији веома важно – не да има поданичку структуру у Републици Српској, него структуру која може да изнесе политику у Српској.

Велика је грешка тежити, као што је то било, да из Србије наметну руководства у Српској. Најбоље је имати снажну легитимну структуру у Републици Српској.

Власти Србије треба да подржавају ставове које утврди то руководство, а не да креира ставове за Српску. Као што ни Република Српска не креира ставове за Србију. Тако ћемо дугорочно одржати стабилност.

У посљедње вријеме немамо тај проблем, али смо за вреијме избора имали неке који су долазили из структура власти Србије, који су се позивали на Вучића у покушају да придобију људе и имали смо због тога неких проблема и посљедица. То су радили неодговорни појединци.

БиХ ће постојати док постоји спољна воља. Рјешење српског националног питања је везано искључиво за уједињење и нашу околину треба да навикнемо на то. Не знамо како ће изгледати нови свијет, али ми немамо тежак избор.

Ако бисмо пратили политику Брисела, то би значило да уведемо санкције Русији и признамо Косово. То би нам донијело само нове притиске. Санкције и признање, дакле, нису ни логични ни практични.

Моја практична политика је таква да не направим ни једно системско рјешење у БиХ – годишња рјешења као буџет, могу, али системска не.

(Приредила: Д. Милошевић)

(Трибина је одржана 28. фебруара 2023. у Прес-центру УНС)