- Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Ми се природно уздамо у Русију и не вјерујем да ће Путин издати Додика и Вучића… Нормално је да сви прижељкујемо мир, али нама не би одговарало да се Путинова Специјална операција заустави прије него што Русија стигне на делту Дунава, јер остадосмо изоловани у обручу НАТО
- Дарко ТАНАСКОВИЋ: Тимоти Лес је својеврсни сеизмограф, у неку руку лакмусов папир. Одличан је аналитичар, али и веома интелигентан провокатор. Повремено пласира тезе које су, заправо, друга алтернативна линија британске спољне политике… Леса ваља пажљиво читати и због тога што је у позадини или подтексту свих његових наступа мисао да ће доћи до промене граница на Балкану и да треба бити спреман за тај тренутак… До Лесове „нове Јалте“
- Александар ПАВИЋ: Ако Руси избију на Дунав, то је за нас максимално добар сценарио и ми треба да се спремимо – да за то имамо максималистичке идеје и циљеве. Ово значи да ми не треба да се унапред одричемо било чега што сматрамо да је наше. Ако Русија избије на Дунав, на томе се мења геополитика Балкана, то г. Степић зна најбоље и то ће за нас значити пуно али исто тако ће значити да власти с обе стране Дрине треба да буду на правој страни историје
ТРИБИНА „Српска послије побједе Трампа“ завршена је дискусијом учесника.
Поводом три питања:
1. Да ли ће промЈена америчке политике према нама бити условљена претходном руском побЈедом у Украјини и промЈеном или нагодбом између Америке и Русије, односно Трампа и Путина?
2. Ако се Америка коригује бар у смислу у ком смо данас говорили, да ли ће то Муслимане лишити шансе за „друго полувријеме“ а Америку вратити макар поштовању Дејтонског споразума?
3. Да ли су шансе и за српски простор и за Републику Српску добри лични односи Милорада Додика и Виктора Орбана и добри лични односи између Орбана и Доналда Трампа?
Кецмановић: Ни Турска неће бити пасивни посматрач расплета на Западном Балкану
Први је ријеч узео Ненад КЕЦМАНОВИЋ који је рекао:
Наприје мала интервенција поводом излагања Срђана Перишића.
Предлажеш да Република Српска оснује своје министарство спољњих послова јер има на то право.
У уставно-правном смислу нема то право. Једна од оне три-четири надлежности, које по изворном Дејтону припадају заједничким органима, јесу спољни послови. У политичком смислу, међутим, могло би се рећи да си у праву, јер ако су бројне дејтонске надлежности отете ентитетима и пренесене у Савјет министара БиХ, зашто не би могло понешто и у супротном смјеру? Нису они нас питали па не морамо ни ми њих.
Објективно, БиХ има једно министарство а три спољне политике. У почетку су се три стране узајамно блокирале па БиХ није имала ниједну спољну политику, потом су представници Федерације почели да емитују према свијету неке своје сепаратне политичке ставове као тобоже заједничке, а онда су их из Српске демантовали и почели да пласирају своје.
Како сада ствари стоје, бошњачки члан предсједништва Денис Бећировић и министар Елмедин Конаковић дају неку инструкцију амабасадама БиХ по свијету, али их спроводе само амбасадори из бошњачке квоте. Они из српске квоте слиједе инструкције Жељке Цвијановић одсносно Милорада Додика.
Најзад Република Српска има мрежу привредних представништава у десетак најважнијих центара на више континената, а то су де факто економске амабасаде и не само економске.
Да закључим, када би Српска институционализовала своје сепаратно министарство у влади у Бањалуици, био би то атак на по Дејтону и Уставу БиХ заједничку функцију, а практично нема ни потребе за тим да би водила самосталну спољну политику.
Што се тиче питања, хајде да нешто кратко кажем.
Те ствари можемо само методички односно аналитички да раздвајамо, а у стварности су тијесно повезане. Велике силе су увијек цртале политичку мапу свијета, и у Версају и на Јалти и прије тога, па ће и послије тога, али то не значи да треба своју судбину да препустимо другима, а то не одговара ни нашем колективном менталитету.
У конкретном случају не треба размишљати само шта ће чинити Путин и Трамп, јер ће се све више питати и Кина која продужава Пут свиле, а према неким показатељима – највећи је инвеститор у Србији.
Ми смо и дио Европе ма шта мислили о ЕУ као пропалом пројекту.
Ни неоососманистичка Турска неће бити пасивни посматрач расплета на Западном Балкану и позиваће се на Алијин аманет.
Ми се природно уздамо у Русију и не вјерујем да ће Путин издати Додика и Вучића, али наши интереси нису увијек и у свему идентични. Рецимо, нормално је да сви прижељкујемо мир, али нама не би одговарало да се Путинова Специјална операција заустави прије него што Русија стигне на делту Дунава, јер остадосмо изоловани у обручу НАТО-а.
Трампов други мандат јер велика загонетка је шта ће он хтјети, а шта ће моћи, да ли ће охладити већ отворена жаришта, или ће, макар и невољко, запалити нова. Охрабрује што је он по менталном склопу мање ратник, а више трговац склон нагодбама. На другој страни стола имаће великог државника коме се толико јавно дивио да су га били оптужили да је руски агент.
Бошњаци сигурно је неће утрчати у “друго полувријеме” грађанског рата, ако не добију миг из Вашингтона. Не би ушли ни у “прво полувријеме” да их нису натоциљали са исте адресе. Упркос капитулацији они и даље ишчекују да се Хилари Клинтон “врати незавршеним пословима у Босни” и да “америчка коњица дојаше преко Требевића”.
Мало их је отријезнила Трампова побједа, али Путин је пред Кијевом, а они све вјерују у контраофанзиву Зеленског.
Такве везе, директне и посредне, фомално и неформално утичу и на политику на највишем нивоу, а увијек се понешто каже и ван протоколарног дијела разговора. Но, сасвим је сигурно да постоје добри лични односи који су добра претпоставка, а не треба заборавити да је Додик безмало једини европски политичар који је још од прве Трампове кандидатуре отворено највијао за њега када му нико није давао озбиљне шансе, да је пред ове изборе позвао српску дијаспору да гласа за њега и да нигдје у Европи није, као у Бањалуци, бучно прослављена његова побједа.
То није могло проћи незапажено у Трамповом штабу. То је очигледно разлог што Бајденов амбасадор у Сарајеву жури да пресуди Додику.
Танасковић: Покушајмо убедити Американце да је нешто што тражимо и за њих боље
И Дарко ТАНАСКОВИЋ се истовремено осврнуо на сва три питања предложена за дискусију:
Хипотетичка победа Русије у рату створила би квалитетно нову ситуацију. Укупно узевши, били бисмо у повољнијој ситуацију.
Може се претпоставити да бисмо, ако истрајемо у досадашњој политици, у том случају били у повољној позицији. Међутим, тешко је предвидети да ли ће до таквог разрешења сукоба доћи у Трамповом мандату, иако има назнака да се о мировним формулама на разним странама све озбиљније размишља, пошто негативне последице ратне опције почињу да превазилазе предвидљиве, али и неизвесне добити оних који су се за њу на „колективном Западу“ определили.
Чак и непораженост Русије у наступајућем периоду, а њен пораз нико разуман не прогнозира, за нас нужно није најнеповољнија ситуација, ако будемо одржали садашњи неудобан, али једини рационалан, формално неутралан статус.
Овде је поменут Тимоти Лес. Пратим га одавно, чак га и лично познајем. Увек је био својеврсни сеизмограф, у неку руку лакмусов папир. Одличан је аналитичар, али и веома интелигентан провокатор. Повремено пласира тезе које су, заправо, друга алтернативна линија британске спољне политике која се може актуелизовати ако се за то укаже потреба.
Суштинска идеја на тој линији јесте да ће свакако, пре или касније, нужно доћи до промена граница на Балкану. Тимоти Лес је више пута наговестио такву перспективу. У склопу тога је изрекао и нешто што никако није било реално, да је у току првог Трамповог мандата Република Српска могла остварити независност, односно да је пропустила шансу да то учини. То нема везе са стварношћу.
Видели смо како је теј мандат прошао. Трамп је једва остао жив од унутрашњих притисака и избегао смењивање. Како онда да Република Српска у том мандату оствари независност!?
Ево, колега Перишић, који сигурно није мање склон независности Републике Српске од мене, веома је опрезан у овом смислу, колега Степић говори о фазама…
Леса, међутим, ваља пажљиво читати, због тога што је у позадини или подтексту свих његових наступа мисао да ће доћи до промене граница на Балкану и да треба бити спреман за тај тренутак. До каквих, коликих и шта ко треба да на том плану уради, о томе се одређеније не изјашњава, али се Лес тако, ето, периодично јави и, ако анализирамо ситуације у којима се јави, то делује врло индикативно. Те ситуације треба поредити у континуитету, па извести неке (хипотетичке) закључке.
Друго или треће питање је лични однос председника Додика и Орбана, поменуо је то Ненад Кецмановић. Увек су добри лични односи између политичара и државника значајни и помажу постизању резултата више него што бисмо могли мислити.
Има паметњаковића који тврде да нема везе ко је на челу државе, јер, наводно, постоје само интереси итд. итд… Излизана, тобоже реалполитичка мантра, иако нико разуман не доводи у питање примарност интереса у политици и за политику. Уопште, међутим, није тачно да је неважно ко персонално води политику и какви су лични односи протагониста на врху. Људи на одређеним положајима и те како могу да утичу на убрзавање, успоравање, па чак и на промену тока историје.
Реч је о старом питању улоге личности у историји, о чему су исписани читави томови. Видимо, на пример, да се у Источној Европи формира нешто што у заметку представља мали „покрет несврстаних“ у оквиру Европске уније. Носиоци су Орбан и Фицо.
То никако није за потцењивање. Добри лични односи и поверење између г. Орбана и г. Додика, а наравно и г. Вучића, могу само користити и већ немало користе Републици Српској, а и српском националном корпусу у целини.
Проблем је, наравно, постојање диспропорције између тога да г. Додик и Република Српска, без обзира на свој статус ентитета, у одређеним земљама и у делу света имају реални међународноправни субјективитет, у смислу могућности приступа информацијама, политичким разговорима и слично, док су, с друге стране, у оквиру досадашње пројекције америчке/западне политике и њеног спровођења на терену, криминализовани.
Ту би требало да се успостави нека равнотежа и мислим да ће се вероватно то поступно, мада не преко ноћи, и догодити.
Мени је драго што г. Малић, као вероватно међу нама, најбољи познавалац ситуације у самим САД сматра да морамо, на начин уобичајен у озбиљној спољњој политици, да радимо веома озбиљно, веома стручно, обавештено, рационално, без залетања, без онога „wishful thinking“, већ у складу са реалношћу, па ћемо нешто сигурно и постићи.
У том смислу сам, упркос свим озбиљним ограничењима и препрекама, ипак, оптимиста. Сећам се времена док сам био дипломатији, као стални представник Србије при Унеску, кад смо 2015. године настојали да спречимо пријем „Косова“ у ту организацију. На почетку тог процеса говорено нам је да је илузорно било шта покушавати, да је све већ решено, а да би нама било корисније да заузмемо став према новој ситуацији, са „Косовом“ као чланицом Унеска, и у складу са тим осмислимо своје понашање.
Ми то нисмо прихватили, нисмо пристали на сугерисање свршеног чина, борили смо се и чланство „Косова“, на опште изненађење, на крају није изгласано. Памтим да је тада наша држава, говорим о Србији, као никада пре тога, свим капацитетима залегла да се план Приштине и њених многобројних и утицајних покровитеља и безочних лобиста не оствари.
Понављам, свим институционалним и ванинституционалним капацитетима и апсолутно кординисано, па смо наишли на позитиван одзив и тамо где нисмо очекивали. Једна Пољска се уздржала, то је био страшан шок за наше противнике. Јужна Кореја се уздржала, Јапан се уздржао…
Уздржали су се зато што смо активно и диверзификовано деловали према њима. И према Американцима се тако мора радити и, како је рекао г. Малић, понудити им оно због чега би њима било боље да подрже нас, а никако не инсистирати само на томе да смо ми у праву, а да су други вероломни зликовци итд.
Покушајмо их убедити да је нешто од онога што ми заступамо објективно боље и за њих, без обзира на то што не треба имати илузија да ће САД и њихови западни савезницима (са којима им, поготово у наступајућој Трамповој ери, односи никако неће бити мед и млеко) напустити стратегијски курс своје политике према нама и на Балкану. Али, вреди покушати.
Алтернативе нема. До Лесове „нове Јалте“.
Павић: Долази наше време, долази српско време у то сам уверен!
После Танасковића, реч је добио Александар ПАВИЋ:
Русија ће несумњиво да победи у Украјини. Ђуро Билбија (модератор трибине) и ја то од знамо почетка. Само је питање: чиме ће се браћа Руси задовољити под појмом победе.
А ако избију на Дунав, то је за нас максимално добар сценарио и ми треба да се спремимо за то да имамо максималистичке идеје и циљеве. Ово значи да ми не треба да се унапред одричемо било чега што сматрамо да је наше. То никада не треба да радимо, поготово не јавно.
Ако Русија избије на Дунав, на томе се мења геополитика Балкана, то г. Степић зна најбоље и то ће за нас значити пуно али исто тако ће значити да власти с обе стране Дрине треба да буду на правој страни историје.
Засад је то недвосмислено власт у Републици Српској која се у складу са могућностима које Дејтон нуди определила за БРИКС и за присуство на самиту БРИКС на највишем нивоу.
Много је важно да са победником будеш што више усклађен а победник ће бити Русија и у томе се наши и руски геоплитички инетреси не разликују. Апсолутно се не разликују.
Нека ми неко наведе једну разлику, ја не успевам да се сетим ни једне.
Наравно, потпуно се слажем, што рече проф. Танасковић, да апсолутно има разлике ко је на власти и да лични односи исто тако имају, апсолутно имају утицај, тако да јелични однос са Орбаном веома битан. И са другима који су на истом фону, са Фицом, са надолазећим снагама у Европи. Са антиглобалистичким и антибриселским снагама.
Кључно је да будемо утемељени у својим вредностима, да не одступамо од њих. То није прагматизам то би била изадаја самог себе.
Има неких ствари код којих мораш да знаш своје црвене линије од којих нећеш одступити и тада ће те ценити.
Цениће те пријатељи, а и непријатељи.
Дакле: будимо само оно што јесмо. Долази наше време, долази српско време у то сам уверен!
Само да ми не изгубимо своје позиције.
(Трибина је одржана 28. новембра 2024-те у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар