- Млађан ЦИЦОВИЋ: Запад се из све снаге упиње да нам отме КиМ а остатак Србије притисне својом политиком, својим естетским и културним вриједностима, својим односом према породици и друштву, а да нам Републику Српску лиши свих права по Уставу који су нам они написали, да је развласти, осиромаши и сведе на ниво празне љуштуре уваљане у њихову политику, естетске и културне вриједности и временом полако и угаси
- Милимир МУЧИБАБИЋ: Данас морамо бити свјесни да је за нас Америка оличење империјализма. Да је она разградила нашу државу и отела нам дио територије, а са својим сателитима је створила форму притиска како да нас наводи куда треба да се крећемо даље по њиховом укусу
- Александар РАКОВИЋ: Србија, Српска и Црна Гора треба да створе јединствену државу. То је једино правилно решење. Треба да тежимо да се то решење оствари у новим геополитичким околностима. Да радимо на томе и да то сањамо. Наше уједињење треба да буде на српским основама. А да Македонија, која нам је најближа, може да нам се прикључи по формули 3+1. То би онда био простор величине 60 одсто некадашње Југославије
- Слободан АНТОНИЋ: Ако се не оријентишемо како треба – нагласио је – можемо опет лоше проћи у новим великим променама. Многи Срби су у НДХ мислили да је то још једна пролазна државна творевина коју треба преживети. Зато је било могуће да двојица усташа на бициклима цело село одведу у логор
Фото: Прес центар УНС
У БЕОГРАДУ је промовисана важна књига – зборника научних радова „Срби у вихору новог свијета: Србија и Српска пред изазовима“.
Издавач је „Просвјета“ Београд, а у зборнику су радови проф. др Милимира Мучибабића, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, проф. др Александра Раковића, проф. др Слободана Антонића, проф. др Небојше Вуковића, проф. др Душана Достанића, проф. др Зорана Чворовића, проф. др Милоша Ковачевића, проф. др Радоја Головића, проф. др Драга Перовића и амбасадора Владимира Кршљанина.
Промоцију је организовала „Просвјета“, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији.
Присутне је поздравио шеф Представништва РС Млађен Цицовић, рекавши:
„Колико год овај поздрав био уобичајен, понављан сваког дана по ко зна колико пута, жеља коју њиме изражавамо за бољи, љепши и, нарочито, сигурнији живот оних којима га упућујемо истовремено је исто такав упућен и себи, и својима.
И у језицима других народа постоје поздрави са истим или много сличним значењем. Можемо ли из тога закључити да сви људи на свијету желе добар и миран живот?
Ако је тако, откуд онда ратови између народа и држава!? Откуд буне и револуције којих су историје скоро свих народа на свијету пуне и препуне!?
У историји цивилизације дешавала су се и дешавају увијек нека нова прекомпоновања свијета, нови односи економских снага и војних моћи, нови економски, политички и војни савези и све то против неких других економија и моћи, неких других савеза економских, политичких и војних.
Да ли је коначно на видику могућност да у свијету сваки народ има своју државу и свој миран живот у њој, своју слободу и своје право да сâм уређује своју кућу, у складу са својим народним обичајима, моралом и потребама и да не жели да све то, никад и ником, не натура као једино могуће? Вјерујем да долази то вријеме.
Историја српског народа је историја борби за слободу, за свој мир у својој кући.
У историји српског народа није забиљежена ни једна битка а камоли рат за туђу земљу или неко туђе богатство, а други су нам отимали и отимају и данас територију, историју, културу, језик…
Запад се из све снаге упиње да нам отме Косово и Метохију а остатак Србије притисне својом политиком, својим естетским и културним вриједностима, својим односом према породици и друштву, а да нам Републику Српску лиши свих права по Уставу који су нам они написали, да је развласти, осиромаши и сведе на ниво празне љуштуре уваљане у њихову политику, естетске и културне вриједности и временом полако и угаси.
Који су путеви и начини да се заобиђе судбина коју су ти и такви намјенили Србима и српским државама са двије стране Дрине?
Нови народи и нове државе са измишљеном историјом, културом и политичким језицима увијек би лако све промјенили и послије сваког прекомпоновања свијета привили се уз новог газду, а Срби су стари, историјски народ, имају богату историју, стари језик и своје писмо, своју културу, своју вјеру православну, што нас је одржало и очувало у свему томе и одњеговало нам увјерење да би нас и у новим подјелама и промјенама могло одржати.
Зато и данас када смо изложени великим притисцима и изазовима само јединствени и сабрани можемо одбранити и сачувати и нашу Србију и нашу Републику Српску и наш српски народ, ма гдје он живио.
Књига која је пред нама плод је размишљања и казивања о туђем злу против нас и нашој моралној снази која ће увијек сва зла побједити или, како то у овој књизи каже патријарх српски Профирије „да нам Бог дâ слогу и јединство. Да будемо једно у вјери и једно у добру“.
Хвала вам што сам имао прилику да вам ово кажем у увјерењу да ће бити боље, а ако неће – мораће“.
Милимир Мучибабић је, поред осталог, подсјетио да је попис становништва у Конавлима 1762-ге дао резултат: 68 одсто Срби католици. Па упозорио:
– Ми смо правили пет српских држава, да би на почетку 21. века остали без иједне. Данас морамо бити свјесни да је за нас Америка оличење империјализма. Да је она разградила нашу државу и отела нам дио територије, а са својим сателитима је створила форму притиска како да нас наводи куда треба да се крећемо даље по њиховом укусу.
Александар Раковић је на промоцији рекао:
„Први пут у историји ћемо у Београду 25, 26. и 27. маја имати масовне скупове са хиљадама, можда и стотинама хиљада учесника. Сутра је Спасовданска литија за мир, нашу децу и јединство и саборност нашег народа. Позивам све да дођу на литију.
Врло је важно да у овој недељи покажемо одговорност, разум и снагу српског народа. Да покажемо снагу стубова српског народа.
Србија је суочена са озбиљним ризицима дестабилизације која се инспирише споља, а има своје унутрашње извођаче. Сам покушај је повезан са косовско-метохијским питањем.
Ми не можемо да КиМ у овом тренутку реинтегришено у уставно-правни поредак Србије, али треба да радимо да то будемо у стању у будућности.
Притисци који су се појавили последњих недеља у директној су вези са тиме што Србија не прихвата решења која јој је за КиМ испоставио Запад. Јер, да је Србија то прихватила не би било ове дестабилизације.
Говори се о неком Охридском сапоразуму који уопште није потписан. Уосталом, и не постоји могућност потписивања вербалног саглашавања са неким споразумом.
Једини постојећи Охридски споразум је онај који су Македонци и Албанци потписали 2001-ве године.
Србија је изложена притисцима и због непристајања да уведе санкције Руској Федерацији, да се придружи хајци на Русију. Верујем да нас је гласање Кијева у Савету Европе ослободило обавезе да чак и вербално бранимо територијални интегритет Украјине јер је њу брига за наш територијални интегритет.
Наш историјски простор до стварања Краљевине Југославије био је од Трста до Сент Андреје и Хиландара, а у последњем веку је сужен, па нови оквир обухвата Србију, Републику Српску и Црну Гору која је историјска држава српског народа. Зато је важно што се у Црној Гори Српство коначно пробудило и што смо видели леђа Ђукановићу.
У Црној Гори постоји опасност да дође до релативизације српског идентитета а то је корак ка негацији. Становништво Црне Горе може бити изложено суптилној промени идентитета.
Ђукановић је својом агресијом помогао српском народу да се хомогенизује и да га сруши са власти.
Планери који долазе са Запада неће поновити Ђукановићеву грешку са непријатељским постављањем друге стране.
Добро је што Србија себе обавезује да штити и Републику Српску.
Србија, Српска и Црна Гора треба да створе јединствену државу. То је једино правилно решење. Треба да тежимо да се то решење оствари у новим геополитичким околностима. Да радимо на томе и да то сањамо.
Наше уједињење треба да буде на српским основама. А да Македонија, која нам је најближа, може да нам се прикључи по формули 3+1. То би онда био простор величине 60 одсто некадашње Југославије.
У сваком случају, то би био озбиљан простор који би гарантовао да ми Срби нећемо бити мала државица на рубу Европе.
Поносан сам – рекао је Слободан Антонић – на ову књигу која се бави постојањем српског народа, чак и нас данашњих.
– Ако се не оријентишемо како треба – нагласио је – можемо опет лоше проћи у новим великим променама. Многи Срби су у НДХ мислили да је то још једна пролазна државна творевина коју треба преживети. Зато је било могуће да двојица усташа на бициклима цело село одведу у логор.
На крају је истакао: „Надам се да ће бити још оваквих књига“.
Додај коментар