И референдум из 1992. и слављење 1. марта као дана независности БиХ – лудости су политике Сарајева

• Млађан ЦИЦОВИЋ: Референдум  је заправо био плебисцит (Хрвата и Муслимана против Срба) о издвајању из Југославије. Међутим, није смио да буде одржан само са питањем «Јесте ли за суверену и независну БиХ, државу равноправних грађана…”, већ је морао бити и додатак „или сте за останак БиХ у Југославији“. Такве нелегалности су водиле рату
• Слободан АНТОНИЋ: Бошњаци инсистирају на 1. марту као државном празнику БиХ иако су га Срби бојкотовали. Да ли су могли изабрати неки други датум? Могли су. Зашто је баш овај одабран? Па, да би се Србима симболички поручило да су грађани другог реда
• Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Оно што се догодило 1. марта није био само муслиманско-хрватски пуцањ у Југославију, и атентат на БиХ, то је био суицид, јер је насиљем над Србима нарушено комшијско повјерење – без кога ни једна заједница не може да опстане. Бошњачке прославе догађаја који је изазвао грађански рат дјелују – некрофилно. Бошњаци су рат изгубили и Дејтоном добили мање него што им је нуђено у Лисабону
• Душан ПРОРОКОВИЋ: Преживљавање «парадигме првог марта» значило би крај за Босну и Херцеговину. Инсистирање на 1. марту као Дану независности БиХ носи политичку поруку о тежњи за успостављањем унитарне БиХ, као националне државе бошњачког народа
• Миломир СТЕПИЋ: Борба за територије траје и данас. Само су савезништва у босанско-херцеговачком «преферансу» тренутно промењена. Синдром неадекватних, односно неетничких граница прати нас до данас и биће основни детонатор нестабилности Балкана која се диктира са Запада
• Дарко ТАНАСКОВИЋ: И 1. март је показао да се референдуми у свету истовремено и инструментализују и релативизују. Ако постоји опасност да референдум поремети планове етаблираних «демократских елита» онда се по сваку цену настоји избећи и третира се као непожељни «популизам». Зато Американци говоре: ми смо ту да водимо, а не да пратимо народ

РЕФЕРЕНДУМ о сецесији БиХ 1992. и стварање Републике Српске – 27 година касније, трибина у организацији информативног портала Све о Српској (СОС) и суорганизацији Представништва РС у Србији одржана је у београдском Медија центру.

Сала центра била је дупке пуна. Трибина је потрајала пуна два сата. Акредитовани су били извештачи агенције Срна, РТРС, БХТВ, Ал Џазире и више београдских редакција.

На трибини су говорили проф. др Слободан Антонић, проф. др Ненад Кецмановић, др Душан Пророковић, проф. др Миломир Степић и академик Дарко Танасковић. Учеснике и присутне је поздравио шеф Представништва РС у Србији Млађан Цицовић, Модератор скупа је био уредник портала  Све о Српској Ђуро Билбија.

Цицовић је указао да о овој теми мора да се говори чешће јер се «склоност ка непоштовању Устава БиХ и закона и данас понавља, на исти начин, са исте стране и уз исту спољну подршку».

Тим прије што, како је истакао, неке истине се намјерно гурају у заборав, као што је чињеница да је «Акт о реафирмацији суверености Републике БиХ» био апсолутно нелегалан јер – под један, није имао  подршку српских посланика у Скупштини СРБиХ, односно није имало потребну двотрећинску већину и , под два – никад у историји, па ни тада, није постојала ни једна суверена држава под тим именом. Пошто је тај акт био нелегалан, онда је, како је указао Цицовић, и референдум који је из њега проистекао био нелегалан.

Он је још објаснио да је референдум заправо био плебисцит (Хрвата и Муслимана против Срба) о издвајању из Југославије. Међутим, да би плебисцит био легалан, морао је да у питању садржи и опцију «за» и опцију «против».

– Није могло да стоји само «Јесте ли за суверену и независну БиХ, државу равноправних грађана…”, већ је морао бити и додатак „или сте за останак БиХ у Југославији“. Такве нелегалности су водиле рату. Окончан је Дејтоном, а БиХ је тада први пут међународно призната као држава која се састоји од два ентитета: Федерације БиХ и Републике Српске. Дакле, оба ентитета су старија од БиХ. Република Српска створена је 9. јануара 1992, а Федерација БиХ 18. марта 1994.

Надовезујући се на тему референдума, односно плебисцита, Антонић је објаснио да се референдум о једном питању може спроводити више пута, а плебисцит – само једном, те да једна генерација на плебисцитима одлучује о будућности свих наредних генерација. За разлику од референдума, где питање мора бити јасно и у оквиру Устава, за плебисцит то не важи. За Србе је фактички плебисцит из 1992-ге, значио да ће као етничка група бити стављени у позицију мајоризације, а да се данас „резултат ставља у центар државе – као државни празник БиХ (иако су га Срби бојкотовали)“.

– Да ли је могао да буде изабран неки други датум? Могао је. Зашто је баш овај одабран? Па, да би се Србима симболички поручило да су грађани другог реда. Док се то не промени, не могу да БиХ видим као мултиетничку и мултиконфесионалну државу – рекао је Антонић.

Он је указао на апсурд да се о државности земље која је била мултиетнична одлучивало без претходног договора представника конститутивних народа о правилима референдума, те да се тако, насиљем порођени датум, 1. март, који је за Бошњаке „празник независности“, и данас намеће Србима као њихов празник, иако је истина да је тај датум за Србе симбол почетка агресије и планиране унитаристичке мајоризације.

– Оно што се догодило 1. марта – оценио је Ненад Кецмановић – није био само муслиманско-хрватски пуцањ у Југославију, и атентат на БиХ, то је био суицид, јер је насиљем над Србима нарушено комшијско повјерење – без кога ни једна заједница не може да опстане. Бошњачке прославе догађаја који је изазвао грађански рат дјелују – некрофилно. Бошњаци су рат изгубили и Дејтоном добили мање него што им је нуђено у Лисабону».

– Зато се ваља упитати о лудости такве политике, за коју је преломни моменат био повјерљиви договор Изетбеговића и Цимермана, у коме је Цимерман говорио о америчком систему вриједности, мултикултурализму и грађанској демократији, а Изетбеговић је прихватио само оно што му је одговарало: да заступајући „грађански принцип“ добије унитарну државу у којој ће се муслиманском већином о свему одлучивати по систему “један човјек-један глас“- рекао је Кецмановић и оценио да Изетбеговић није схватао да су Американци планирали рат у БиХ јер је то било потребно НАТО-у.

– Ако је Балкан буре барута, онда је Босна упаљач са даљинским управљачем. САД су у Босни оствариле све своје циљеве, подвукао је Кецмановић и додао да је Муслимане, међутим, у Дејтону чекао „хладан туш“, јер су добили четвртину Босне, односно мање него што су парафирали, па одбили, у Лисабону.

За Републику Српску су им – рекао је даље – обећали да је привремена творевина, те су Муслимани очекивали од страних изасланика да правним насиљем разградње Дејтона.

„Тај процес је Српска успјела да заустави 2010. године и да крене у контраофанзиву: враћање отетих надлежности. И то референдумима, оним средством којим је 1. марта српски народ понижен и отуђен од БиХ. С том разликом што је референдум 1.марта био нелегалан“, указао је Кецмановић.

Душан Пророковић је објаснио да би преживљавање «парадигме првог марта», значило крај за Босну и Херцеговину.

– Празник 1. март није утемељен на чињеницама. Рат се могао избећи применом Кутиљеровог плана, али је Изетбеговић повукао потпис, рат је постао неизбежан, а последице по муслимански корпус катастрофалне. Изетбеговић није желео да призна грешку и 1995, прогласио је 1. март Даном независности БиХ, нудећи своју верзију „историјске истине“ о дешавањима три године раније. Из политичког угла, инсистирање на 1. марту као Дану независности носи политичку поруку о тежњи за успостављањем унитарне БиХ, као националне државе бошњачког народа.

Док првомартовска парадигма служи да се одржи у животу де-Дејтонизација БиХ, односно да се одржи политичка идеја укидања двоентитетске БиХ, дотле Срби – како је указао Пророковић, нису ни 1992. године могли да пристану на унитарну БиХ, па тако ни данас немају ни један разлог да пристану на такав концепт.

Шта више, како сматра Пророковић, Сарајево овако тера од себе Србе и доводи их у позицију да се бране свим законским расположивим средствима.

На геополитички аспект 1. марта указао је проф. др Миломир Степић, који је излагање почео разјашњавајући западну идеју да «ако не може да се задржи формула слаба Србија – јака Југославија, онда Југославија не може ни да остане». Референум је, дакле, био део принципа предвиђеног и диригованог распада СФРЈ, и спровођен је у атмосфери антисрпске хистерије, подгреване са Запада, указао је Степић.

– Од почетка је ово заправо оштра борба за простор. У Хрватској је била очигледна, а у БиХ се најављивала. Споља и изнутра артикулисани геополитички циљ је био да се у новој подели Балкана, односно новој балканизацији, српски простор што више редукује и испресеца, како би се изнуђено и вештачки свео само на тзв. ужу Србију и учинио што небитнијим. БиХ је била конципирана као тампон зона између Хрватске и Србије, с тим да је развој у БиХ тако диригован да су српски крајеви – нарочито Бањалука и српска Крајина назадовали деценијама. Код Муслимана је и онда, и у време референдума, у време рата, а и данас, доминантан колективни поглед на БиХ као на земљу у којој ће они остварити хегемонију – као само своју. Свако друго стање, у коме не би имали контролу од Дрине до Уне и од Саве до Неума, њих фрустрира – указао је Степић.

Он је оценио да се и после референдума и рата, наставила референдумска политика – само другим насилним средствима – са циљем да се настави територијални обрачуна са српским народом, све док Срби нису натерани у Дејтон.

– Борба за територије траје и данас. Само су савезништва у овом босанско-херцеговачком «преферансу» тренутно промењена. То не значи да ће остати тако и убудуће, рекао је Степић и поновио да нас синдром неадекватних, односно неетничких граница прати до данас и биће, по његовој процени, основни «детонатор нестабилности Балкана која је диктирана са Запада»

Академик Танасковић је скренуо пажњу на 1. март као на начин да се референдум истовремено и инструментализује и релативизује, са циљем да се остваре интереси и циљеви парцијалних група, и то оних које су – супротни стварној колективној вољи грађана.

– То је све чешћа пракса у свету. При чему се, ако постоји опасност да референдум ипак поремети планове етаблираних «демократских елита» онда се референдум по сваку цену настоји избећи и третира се као непожељни «популизам». Како кажу Американци, ми смо ту да водимо, а не да пратимо народ».

– То је та нова арс референди, која постаје пожељна политичка пракса на најширем лану међународних односа. Референдум у БиХ , од 1. марта 1992. је био такав. Он ни уставно ни законски није био легалан, подвукао је Танасковић.

Диана Милошевић