- Признали су криминалну сецесију наше Покрајине 2008. Крше Повељу УН, резолуцију СБ 1244, Кумановски и Дејтонско-париски споразум, Бадинтерове принципе, Бриселске споразуме, Вашингтонски споразум, спречили су Кутиљеров план…
- Свако од њих тамо, има по неколико специјалних изасланика за нас, овде. Тако они исказују поштовање држава које су поштовања достојне. Прате нас, едукују, посматрају, лустрирају, оцењују, охрабрују, извештавају, донирају, обећавају шаргарепе и бенефите, нуде лекове против преносилаца «малигних болести»
- Прича се, када би неко овлашћен потписао одрицање Србије од Косова и Метохије, и то не изричито, већ индиректно, пристајањем на пријем Косова у неке МО, на пример, да би добио Нобелову награду а да би Србија могла да буде проглашена за једног од лидера европске демократије
- Они су моћни и не пада им на памет да повлаче признање (Косова*). У реду, то није спорно, док је реч о моћи, то је тако. Ипак, како та порука помаже Србији – да се, уз све слабости аргумената права, истине и чињеница, боље, јасније и креативније, брани, или да боље слуша, извршава све о роковима и још гласније истиче да се још на свету, посебно Западном, није родио тај који Србији може било шта да наметне!
Аутор: Живадин ЈОВАНОВИЋ, председник Београдског форума
ОНИ су финансирали, наоружавали и обучавали терористе на Косову и Метохији. Данас то исто раде са тзв. Росу и безбедносним снагама тзв. Косова.
Нама су наметали изолацију и санкције са двоструким зидовима – унутрашњим и спољним. Кршили су међународно право, наш правни и уставни систем.
Године 1999. извршили злочин агресије, убијајући чак децу. Ипак, не сматрају да је то био рат и то први на европском тлу после Другог светског рата. Уопште узев, они своје ратове не признају за ратове, за њих је то регуларни вид помагања и доброчинства у ширењу демократије, људских права, бољег живота, цивилизације.
Признали су криминалну сецесију наше Покрајине 2008. Крше Повељу УН, резолуцију СБ 1244, Кумановски и Дејтонско-париски споразум, Бадинтерове принципе, Бриселске споразуме, Вашингтонски споразум, спречили су Кутиљеров план…
Свако од њих тамо, има по неколико специјалних изасланика за нас, овде. Тако они исказују поштовање држава које су поштовања достојне. Прате нас, едукују, посматрају, лустрирају, оцењују, охрабрују, извештавају, донирају, обећавају шаргарепе и бенефите, нуде лекове против преносилаца «малигних болести».
А ми – неразумни, нереални, незахвални, у митовима, заглибљени у прошлост – непрекидно о агресији, убијенима, осиромашеном уранијуму, неправди, накнади ратне штете, равноправности, неутралности, немешању, праву и истини који не постоје (за нас), никако да схватимо да је за нас једини критеријум равнања и сврставања њихова перцепција о стварности, а не сама стварност као таква. Уствари, не постоји истина изван њихове представе о истини за нас.
У СБ УН су оптужили српски народ за геноцид, али је један од преносилаца «малигних болести» спречио изрицање пресуде.
Лицемери су, воде политику двоструких стандарда, не поштују ни потписано, камо ли обећања. Привилегија моћних, шта се ту може.
Мењају време својих самита да би најпре видели да ли ће Србија у ГС УН гласати за осуду Русије (заиста, нисмо навикли на толики степен поштовања и поверења!), умало да нам затворе доток нафте Јадранским нафтоводом, што би, како неке новине рекоше, било равно нуклеарној бомби.
Гарантоваше да на Северу неће бити дугих цеви, а оне се одомаћиле, свакодневно тамо шећкају „Хамерима“. Ништа их не интересује осим независности Косова.
Прича се, када би неко овлашћен потписао одрицање Србије од Косова и Метохије, и то не изричито, већ индиректно, пристајањем на пријем Косова у неке МО, на пример, да би добио Нобелову награду а да би Србија могла да буде проглашена за једног од лидера европске демократије.
„Цео Запад тражи од Србије да иде брзо ка признању независности Косова“ (осим, вероватно, Шпаније, Грчке, Румуније, Кипра, Словачке, али ко њих пита, демократија је то!).
Они не поштују правду, истину ни међународно право, већ само своје интересе, бар тако нам се поручује преко новина. Остаје нам недоречена порука да се због тога и не вреди позивати на чињенице, право и нашу истину. Њима се, на пример, не свиђа резолуција СБ УН 1244, коју су нам они наметнули 10. јуна 1999. А на шта се уопште, у том случају позвати? Вероватно је најбоље – на демократију – слушања, разумевања и извршавања.
Они су моћни и не пада им на памет да повлаче признање. У реду, то није спорно, док је реч о моћи, то је тако. Ипак, како та порука помаже Србији – да се, уз све слабости аргумената права, истине и чињеница, боље, јасније и креативније, брани, или да боље слуша, извршава све о роковима и још гласније истиче да се још на свету, посебно Западном, није родио тај који Србији може било шта да наметне!
Они су увек на другој, осим на страни целовите Србије.
Можда су у праву кад се деценијама држе девизе – што мања Србија, то више демократије и бољег живота. Само, поставља се питање – можемо ли ми икада схватити да би површина државне територије приближна, на пример површини државне територије једног Луксембурга, или око тога, могла бити врло пристојна површина територије за државу Србију на којој би се, као што и пример показује, могло живети баш богато, у изобиљу, без трзавица било које врсте?
Зато, и не само зато, наставићемо још снажније да корачамо ка њима (ЕУ) у нади да ће да нас прихвате јер, и тако са њима „делимо исте европске и демократске вредности“.
Додај коментар