Кецмановић: Бошњаци срећу траже у великој амбасади у Сарајеву, Србе и историја обавезује на усправан ход

• Додикова псовка упућена Габријелу Ескобару сажет је и експресиван израз револта српског народа послије четврт вијека малтретирања од стране тзв. међународне заједнице. Та псовка представља и симболичку прекретницу у односу Српске према тој и таквој међународној заједници. Другим ријечима, нећемо се више обазирати на ваше уцјене санкцијама и било какве пријетње и понижавања. Ако хоћете да разговарамо, мораћете убудуће да промијените начин комуникације!
• Зашто су западни медији објавили само оно  што је Ескобар рекао Додику, а прећутали Додиков одговор? Не зато што им је неважно шта је рекао тамо неки ентитетски лидер у Босни, него зато што им не одговара да то постане манир малих земаља у свијету које неће да трпе ароганцију моћи суперсиле, која више није и једина
• Додик, истина, није још успио да врати отете дејтонске ентитетске надлежности, али је успио да практично укине двије од четири надлежности које по Дејтону припадају заједничким органима. БиХ нема више заједничку  спољну политику, а одлуке Уставног суда БиХ се не признају и не примјењују у Српској све док у њима странци и Бошњаци имају контролни пакет судија
• Наредних десетак мјесеци у Српској ће бити обиљежени скандалима, аферама, протестима, штрајковима за које, то се и не крије, постоји готов сценарио под фирмом легитимне опозиције, слободе медија и легалног невладиног сектора. И све ће бити фокусирано на једну личност, као да у Српској не постоје парламент, влада, демократски избори за иноскосне функције

Ненад КЕЦМАНОВИЋ

САВРЕМЕНИ британско-израелски  филозоф Исаија Берлин је направио чувену дистинкцију између негативне слобода или „слободе од“, која се односи на ослобођење од спољних ограничења, условљавања, принуда, наметања, с једне стране, и, с друге, позитивне слободе или  „слободе за“ самостално креирање и остварење властитих циљева, могућности, тежњи, жеља.

У овај контекст ставио бих Додикову псовку упућену Габријелу Ескобару приликом недавног сусрета, не зато што је сматрам само још једним примјером, како они кажу, „Додикове запаљиве реторике“.

Био је то сажет и експресиван израз  револта српског народа послије четврт вијека малтретирања од стране тзв. међународне заједнице. Штавише, рекао бих да та псовка представља симболичку прекретницу у односу Републике Српске према тој и таквој међународној заједници. Другим ријечима, нећемо се више обазирати на ваше уцјене санкцијама и било какве пријетње и понижавања. Ако хоћете да разговарамо, мораћете убудуће да промијените начин комуникације!

Подсјетило је на оно што је Путин рекао у Минхену  и оно што је Си поручио преко свог министра за спољне послове у Енкориџу.

Зашто су западни медији објавили само оно  што је Ескобар рекао Додику, а прећутали Додиков одговор?

Не зато што им је неважно шта је рекао тамо неки ентитетски лидер у Босни, него зато што им не одговара да то постане манир малих земаља у свијету које неће да трпе ароганцију моћи суперсиле, која више није и једина.

Дијалектика односа слуге и господара не почива на снази господара него на послушности слуге. Додик је, напросто лош примјер, који не треба да се шири, и зато га по сваку цијену треба уклонити са власти прије него што догодине добије још једне изборе.

Додик, истина, није још успио да врати отете дејтонске ентитетске надлежности, али је заузврат успио да практично укине двије од четири надлежности које по Дејтону припадају заједничким органима. БиХ нема више заједничку  спољну политику, и то се испољава на дневном нивоу. Од повода до повода Предсједништво БиХ о спољнополитичким питањима, у бољем случају, нема никакав став, или има два, чак и три става. Такође, одлуке Уставног суда БиХ се не признају и не примјењују у Српској све док у њима странци и Бошњаци имају контролни пакет судија. Елем, Српска води самосталну спољну политику и признаје само ентитетско правосуђе.

У Сарајеву, рачунајући поред Изетбеговића и суперсилног амбасадора, то називају опструкцијом заједничких органа, а ради се заправо о томе да се у Предсједништву ништа не може одлучити без српског члана. А како се одлучивало већином гласова, видјели смо након избора ’90.

У седмочланом Предсједништву Алија је са „југословеном“ Ејупом Ганићем и двоје Хрвата имао пет гласова наспрам два српска. Они су надгласавањем глатко доносили све одлуке, а Плавшићева и Кољевић су се накнадним изјавама немоћно ограђивали.

Слична ситуација је и данас у Уставном суду БиХ, гдје Бошњаци са двоје и странци са троје судија, глатко мајоризују српске и хрватске судије заједно. Додик је томе стао украј и зато је проблем свих проблема у БиХ.

Наредних десетак мјесеци у Српској ће бити обиљежени скандалима, аферама, протестима, штрајковима за које, то се и не крије, постоји готов сценарио под фирмом легитимне опозиције, слободе медија и легалног невладиног сектора. И све ће бити фокусирано на једну личност, као да у Српској не постоје парламент, влада, демократски избори за иноскосне функције. Ако неко сумња у значај  лидера у савременој политици, у то може да се увјери по томе колики  негативан значај Додику придају Сарајево и неке западне пријестонице.

Много тога је већ виђено у Српској током посљедњих двадесетак година, па постоје, показало се, и одговори. Нема гаранције да ће бити тако ефикасни и на изборима у јесен ’22. јер западне инвестиције у рушење власти непрестано расту, а поруке су обојене перверзним цинизмом.

Лансирали су лажну вијест да се у РС индустријски кисеоник даје обољелим од короне, што би требало да буде пандан чињеници да су они током рата ускратили кисеоник бањалучким  бебама и практично их угушили у инкубаторима.

Исто чине са забраном оспоравања наводног геноцида у Сребреници, док истовремено лицитирају са бројем српских жртава у Јасеновцу, што није проглашено геноцидом. Већ годинама говоре да је Дејтон донио мир, али не и рјешење, да је потрошен и превазиђен, да духом треба замијенити слово, а онда тврде како Република Српска крши и руши Дејтонски споразум.

Послије пада Берлинског зида Запад је српске земље доживљавао  као свој резерват и није журио са евроатлантским интеграцијама. Гурали су нас у НАТО, гдје нећемо, а нису нам дали у ЕУ, гдје хоћемо, тако да ништа није било од интеграција, ни од евро ни од атлантских.

Сматрали су да су им протекторат у Босни и Бондстил у Србији довољна гаранција. У Бриселу су сматрали да је за „европско двориште“ надлежна ЕУ, а из Вашингтону су им демонстрирали да не могу ништа да ураде на Балкану без једине суперсиле.

Нестабилни status quo одржавали су сукобљавајући Бошњаке и Хрвате са Србима у Босни и Шиптаре са Србима у Србији.

Било је ту и шаргарепе, али за Србе – више батине. Од помоћи за БиХ, највећој у историји УН, Федерација је добила четири петине, а Српска тек једну, иако се простире на 49 одсто територије. Поједини западни аналитичари су упозоравали да ће се у запуштен простор Западног Балкана убацити други велики актери попут Путина, Ердогана и Сија. Али, они су се више бавили обуздавањем тобоже малигног утицаја других него да покажу свој благотворни утицај. Тако су нас гурнули на конкурентску страну и закаснили, те сада журе да „у 12 и 5“ новом порцијом антисрпских притисака на брзину преокрену ситуацију.

Између осталог,  Ескобаровом уцјеном: „Ако не будете послушни, слиједи вам политичка изолација и економски очај“.

Послије удружене интервенције Русије и Кине у СБ УН, односно блокаде избора Шмита за в.п., ствари су се ипак дефинитивно промијениле.

Лидер Српске више не би морао да се заустави на томе да резолутно одбија  да му високи представници, специјални изасланици и амбасадори испостављају своје захтјеве. Као члан Предсједништа БиХ, могао би да их позове и саопшти им да ће РС ићи у сецесију зато што они не поштују изворни Дејтонски споразум, да су се Срби у БиХ одрекли државног јединства са Србијом само условно на основу онога што је потписано и гарантовано у Дејтону.

И више од тога! Као што они имају обичај да оним политички коректним језиком кажу да су „јако забринути због овога или онога у РС“, он би могао да их позове и каже „како је јако забринут што предсједнички избори у САД нису били демократски; што су Американци оставили на цједилу своје савезнике у Кабулу;  што су Французима иза леђа отели 60 милијарди евра; што је у САД узела маха расна дискриминација с обзиром да 80 одсто малољетних затвореника чине црнци и да су бројни примјери смртоносног полицијског насиља над Афроамериканцима.

Укратко, да цитирају Хенрија Кисинџера да су „Американци опасни као непријатељи, а још гори као савезници“.

Најзад, да им каже да оно што се збива у БиХ, ма како лоше било, ипак има само локални значај,  док се оно што се догађа у великом свијету и нама разбија о главу. У сваком случају, има више основа да ми њима постављамо питања него они нама.

Можда овакав приступ дјелује наивно у Босни у којој су се смјењивале окупаторске империје, а представници релативно већинског народа, свикли на покоравање Стамболу, Бечу, Загребу, Берлину, и данас иду по своје мишљење у велику амбасаду у Сарајеву. Али, то није у традицији српског народа и висока цијена борбе за слободу и самосталност коју су вијековима скупо плаћали, обавезује савременике на усправан ход.

Навике односа супериорности наспрам инфериорности су обостране, и природно је да их може прекинути само друга страна.

Није тешко замислити ситуацију у којој би сви мали народи и државе у свијету одбили да комуницирају са империјом под притисцима, уцјенама и пријетњама. Наизглед само промјена форме иза које остаје непромијењен реалан однос снага, суштински би промијенило однос надређености и подређености, јер на почетку бијаше ријеч. А други рјечник био би знак уважавања од једне стране, који би код друге производио осјећање самопоштовања и самопоуздања, које је прапретпоставка ширих и дубљих ванјезичких промјена.

Зато Додикова запаљива реторика и његова псовка на пријетњу толико иритира протекторат. Али и комшије: „Чујете ли шта вам говори, а ви ништа!“ Они то не смију јер очекују охрабрење, подршку, обећање да ће умјесто њих самих учинити све оно што желе, а он само тражи да Српску оставе на миру и поштују њене уставне надлежности.

Али, све је то још увијек у фази борбе за „слободу од“, и Српској непосредно предстоји преломни корак од негативне до позитивне слободе, о чему је писао Исаија Берлин.

Односно, како стоји у наслову књиге „Успон једне идеје“ – до слободне и самосталне Републике Српске.

(трибина је одржана у организацији информативно-политичких портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)