Кецмановић: Капитулација или велемајсторија са два Додика?

• Додик је одушевљавао тиме што је непријатељима кресао у брк, показивао им средњи прст, псовао их, али сада је показао и мудрост и вјештину маневарске игре
• Нијемци и Британци ће – у нашем случају, као и поводом Украјине – да опструишу. Нијемци насрћу директно и агресивно и не крију да фаворизују своје савезнике у оба св. рата против српског народа
• Сада је Српска упливала у мирније воде. Опозиција је живнула, што јача демократске капацитете Републике. Каран је побједио и комшије су добиле два Додика, који ће наредну годину засукати рукаве да на изборима 2026. разлика буде бар дупло већа
• Проблем може да настане зато што Српска прати дијалог САД-Русија, а матица се фокусирала на улаз у ЕУ. Српска је слиједи на том путу, али у ЕУ са Орбаном и Фицом, а не под вођством Мерца и Макрона и не без права гласа. Срећа па Додик и Вучић веле да сарађују најбоље икад јер не би никако ваљало да Срби на дужу стазу возе на два колосјека

СВЕ до прошле недеље сумњало се да је Додик насјео када је прихватио да се повуче са предсједничке функције. Сумњало се још више када је за замјену на мјесец дана поставио „пронатоовску“ Ану Тришић Бабић.

Сумњало се понајвише када су се јавиле гласине да ће ванредни избори бити отказани и она остати на челу Српске читаву годину до редовних, а тек када је још добила честитку од Стејт департмента.

Сумњива в.д. предсједница дала је само једну изјаву и представила се као члан главног одбора СНСД који броји више од стотину чланова.

Занимљиво је да су поменуте претпоставке о развоју ситуације дијелили неки Додикови и пријатељи и непријатељи, први са зебњом, други злурадо. Реално гледајући, кључно је да је Додик, као шеф странке односно коалиције која доминира у парламенту и влади задржао полуге моћи.

Караџић је, не буди примјењено, био само на челу странке све до одласка на Пале, а ипак је био лидер. Милошевић је говорио: „Ја сам за Србе нешто као Хомеини за своје, власт је тамо гдје се ја налазим“ и било је тако. Али, обојица су надрљали улазећи у аранжмане са Западом.

Чим је стартовала предизборна кампања у којој је Додик промовисао Карана, а овај њега, са поруком имаћете умјесто једног два Додика, из Сарајева су кренули захтјеви да се СНСД-у забрани учешће на изборима, због „поређења муслимана са амебама“, али ЦИК је овога пута минимално реаговао са неколико хиљада марака казне. Опозиција је, међутим, остала при тврдњи „Додик је, да би спасао своју кожу, нешто потајно обећао Трампу на рачун Српске“, али никад није знала да каже шта.

Српска нема ни гас, ни нафту, ни злато, ни велико тржиште, а посвађану Босну неће ни у ЕУ ни у НАТО.

Кажу: „Додик је капитулирао!“. У чему је ствар?

Ја бих рекао да је Додик разочарао српско епско схватање политике у којој је лидер херој који се брани до посљедњег метка, и тај на крају просвира себи кроз главу и оде у легенду, а за преживјеле – ко те пита.

Додик јесте одушевљавао тиме што је непријатељима кресао у брк, показивао им средњи прст, псовао их, али сада је показао и мудрост и вјештину маневарске игре.

Дискрецију је захтјевао Кистофер Ландау од Жељке Цвијановић све дотле док се Додик не изјасни да ли прихвата Трампов предлог. Рок је био тако кратак да је Додик једва стигао да консултује савезнике и пријатеље.

Скидање санкција је прославио је у Москви, мамурлук лијечио у Београду, а Трамп Европљане није ни консултовао. Али од сензације поништавање антишмитовских одлука НСРС и санкција руководству Републике, пала је у сјенку поента споразума да се одмах након узајамних потеза који ће деескалирати акутну кризу, која је врхунила у потјерници за уставним предсједником, приступи дугорочном рјешењу које ће донијети мир и стабилност. Додик је, истина без много ентузијазма, већ најавио да ће испунити обавезу да сазове састанак делегција најјачих странака у ФБиХ на челу са Бакиром и Човићем,

Зашто је Додик скептик?

Зато што су муслимански и бошњачки представници одбијали или отказивали све договоре чак и када су их били потписали. Да подсјетимо: Београдски или историјски договор Срба и Муслимана, Кутиљеров Лисабонски план, мање познати Охридски споразум, Дејтонски споразум, Договор у пет тачака са Тројком у Лакташима. На посљедњу Додикову иницијативу: изворни Дејтона, нови договор или разлаз, нису ни одговорили.

Шест наведених примјера, ваљда је довољно да партнери закључе да се са њима ништа не може договорити, а они сада разговоре и неће. Вјерујем да ће Трамп и њих као и Украјинце натјерати да сједну за сто са Додиком и Човићем те започну дијалог, ако устреба „усмјерени“, са „узми или остави“.

И у нашем случју, Нијемци и Британци ће да опструишу. Нијемци насрћу директно и агресивно и не крију да фаворизују своје савезнике у оба св. рата против српског народа. Министар Јохан Вандепул маршира Сарајевом руку под руку са Шмитом коме је Трамп рекао да мора кући.

Британци се пак „праве се Енглези“. Стара узречица у нашем народу односи се на неког ко ради против вас иза леђа, а прави се невјешт. У складу са оним Черчиловим да је Британија исувише велика и моћна да би себе спутавала само једним савезом и да треба да буде и у Европи и са САД и у Комонвелту како би имала довољан геополитички маневарски простор, изашла је из ЕУ, а на Балкану се понаша као да је остала, закувава у Украјини мимо САД и Русије, а у БиХ се интензивно бави специјалним операцијама.

Сада је Српска упливала у мирније воде. Опозиција је живнула, што јача демократске капацитете Републике. Каран је побједио и комшије су добиле два Додика, који ће наредну годину засукати рукаве да на изборима 2026. разлика буде бар дупло већа.

Што је ове упола мања може се сматрати великим успјехом јер посљедњих мјесеци било толико учесталих и противрјечних потеза у којима се, бар је ђеловало, нису сналазили ни они који их повлаче, а национална јавност поготово.

За оне који вјерују да ће Руси до Нове године стићи на делту Дунава, сваки српски спразум са САД је издаја Русије, иако и сам Путин управо чини то исто и такође „иза затворених врата“.

Проблем може да настане зато што Српска прати дијалог САД-Русија, а матица се фокусирала на улаз у ЕУ. Српска је слиједи на том путу, али у ЕУ са Орбаном и Фицом, а не под вођством Мерца и Макрона и не без права гласа. Срећа па Додик и Вучић веле да сарађују најбоље икад јер не би никако ваљало да Срби на дужу стазу возе на два колосјека.

(Одржана је 26. новембра у организацији портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва Српске у Србији)