Корачајмо српским путем, који је увек делом и руски пут јер је то пут правде ка истом циљу

• Драгослав БОКАН: Ми заслужујемо да нас Русија брани од напада и да нам данас-сутра омогући да уђемо у Бондстил, да заокружимо и вратимо границе окупираног Косова и Метохије. Ми га не називамо окупираним из стратешких разлога, а не зато што не знамо да је окупирано
• Мића ЖИВОЈИНОВИЋ: Где је место Србије – то је политичко и историјско питање Русије. Срби се сматрају малим Русима и то је већ Бжежински нагласио 1986. на састанку у Шведској: „Кад кренемо на Русију, иза себе не смемо оставити Југославију, а поготово Србију, јер Србин никад није пуцао на Руса и Рус на Србина“. Решавањем српског питања, Русија решава и своје питање на Балкану и обезбеђује сигурну везу православних народа који желе да сачувају свој идентитет
• Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ: Сада треба сачувати Косово у Србији и Српску неокупирану. Ако нам то не пође за руком, нећемо се прославити “одрживом будућношћу”. Не смемо одустати, то свакако, али не смемо ни фантазирати о тријумфу који тек што није…

Извор: srbratstvo.ru

РУСИ су поводом 25. годишњице НАТО агресије у својим наступима према ОУН и свим њеним чланицама најавили да регулисање односа са Западом после рата у Украјини неће бити могуће без решења српског питања.

БРАТСТВО је замолило наше истакнуте националне интелектуалце да нам дају своје мишљење о томе где је место српског питања у том контексту.

Бокан: Србија је на српском путу, Русија на руском, али смо браћа и имамо исти циљ

Драгослав БОКАН, председник Института за националну стратегију

ОВО је наставак сарадње, разумевања, емпатије и одбране од сличне групе непријатеља.

Сви који су били русофобни, брзо се показало да су и србофобни. Зато смо имали заједничку одбрану, јединствене аргументе и трагање за стратегијом како да спасимо живу главу од агенде коју је имала западна политика. Дакле, одговор је да корачамо српским путем, који је увек једним делом и руски пут, то је пут правде.

Ту не може бити пуно разлика, јер је Русија од Путина на руском путу, а ми смо на српском путу и имамо исти циљ, ка коме идемо понашајући се као браћа, а не само као пријатељи.

Кад је реч о показивању сопствене политике према свету, ту ствари нису тако видљиве и јасне као када гледамо по суштини. Морамо да водимо рачуна како нас гледају непријатељи. Често бацамо „вербалне коске“ у њихове чељусти да би избегли њихове замке.

Тако је исто Русија морала да трпи лажове из Минских споразума, који су куповали време да припреме Украјину. Тако и бриселски, вашингтонски и други споразуми којима се ми бавимо, са или без потписа, представљају сличне кулисе, неку врсту живе сценографије за одржање мирног стања, јачање сопствене војске, економије и деловање према Србима у Републици Српској, Македонији, Црној Гори.

Стратегија се процењује тек после неког времена, кад се види шта ће бити урађено. То ћемо видети кад Вучић оде на састанак БРИКС-а ове године и кад видимо да ће Србија чврсто остати иза руководства РС и неће увести санкције Русији иако је под притиском да бар уведемо санкције симболично.

Место српског питања у регулисању односа Русије и Запада је везано за то какав однос имамо са Русијом. Ако не уведемо санкције, онда имамо право да нам Русија помогне чак и тамо где то није њен директан геполитички интерес.

Имамо право на ту врсту подршке као неко ко се жртвовао не уводећи санкције Русији. То је сама суштина.

Ми имамо право да захтевамо од Русије, а други сви – Бугари, Румуни, Северна Македонија, Хрватска – зависе од геополитичких карата и воље руског руководства.

Они немају право да се ичему добром надају у промењеном односу снага, када ће они бити третирани као противници Русије, као део Зпада који је преко Украјине кренуо у парчање и уништење Русије.

Ми заслужујемо да Русија има разлога да нас брани од напада, али и да нам данас-сутра омогући да уђемо у Бондстил, да заокружимо и вратимо границе окупираног Косова и Метохије. Ми га не називамо окупираним из стратешких разлога, а не зато што не знамо да је окупирано.

Живојиновић: Српско питање је неодвојиво од руског питања

Проф. др Мића ЖИВОЈИНОВИЋ, књижевник и војно-политички аналитичар

СРПСКО питање је неодвојиво од руског питања, јер смо ми исти народ. Делимо исте вредности, почев од породичних, па да највећих међународних потеза.

Тај део пута руског и српског народа је исти. Баштинимо исте вредности које човечанству доносе само прогрес: мир, просперитет, економију, будућност у којој могу да остваре своје интересе.

Русија није империјална сила – она има толико велики простор да не може да га насели сопственим грађанима, а камо ли да иде даље.

Ширењем НАТО, Америка је хтела да опколи Русију и да јој отме тај део територије који је пребогат рудним богатствима и минералима, са још 12-13 елемената које свет нема, а који би требало да се користе за добробит човечанства, а не против њега.

То су ретки метали, које Русија има у изобиљу.

А где је место Србије – то је политичко и историјско питање Русије. Срби се сматрају малим Русима и то је већ Бжежински нагласио 1986. на састанку у Шведској: „Кад кренемо на Русију, иза себе не смемо оставити Југославију, а поготово Србију, јер Србин никад није пуцао на Руса и Рус на Србина“.

Решавањем српског питања, Русија решава и своје питање на Балкану, а тиме обезбеђује сигурну везу православних народа који желе да сачувају свој идентитет.

Оно што је најнеповољније у овој ситуацији јесте да је америчка политика кроз ширење НАТО испровоцирала сукоб два словенска народа. То је стара школа обрачуна са словенском расом, који запад спроводи са жељом да свет доведе до тога да православни народи нестану до мере да престану да буду озбиљан међународни фактор.

Димитријевић: У сличном смо полжају као почетком 1941.

Др Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ, књижевник, научник и публициста

ПОЛОЖАЈ Србије у будућем Новом поретку, у коме би Русија имала битну улогу, био би радикално бољи у случају да дође до мултиполаризације света и да се Балкан не нађе у интересној сфери Запада.

За сада то изгледа прилично далеко – ми смо у зони западног утицаја, окружени НАТО земљама које се спремају да ратују против Русије до краја, као што је Тројни пакт био спреман да ратује 1941, када је Краљевина Југославија била окружена земљама Тројног пакта, а све се завршило Априлским ратом и окупацијом.

Наравно да бих волео да се нађемо у могућности да бирамо своју мултиполарну будућност, али изгледа да ће рат још трајати и не изгледа да ће се ускоро окончати.

Сада треба сачувати Косово у Србији и Српску неокупирану. Ако нам то не пође за руком, нећемо се прославити “одрживом будућношћу”.

Не смемо одустати, то свакако, али не смемо ни фантазирати о тријумфу који тек што није, као што су Ђилас и партизани 1941. водили расправе да ли ће совјетска војска стићи до Берлина за три или шест месеци и као што су сељаке у Босни 1942. убеђивали да се краљ Петар оженио Стаљиновом ћерком.

Диана Милошевић