Алија Изетбеговић
- Муслимански председник у Сарајеву спавао и живео у подруму Народне банке током рата. У слободно време читао је искључиво верске књиге а најчешће се саветовао са врховним верским поглаваром муслимана у БиХ реисом Мустафом Церићем. Својим генералима није веровао и KW- 568 је убеђен да је ратну стратегију и тактику за Алију Изетбеговића осмишљавала нека друга сила мимо Босне
- Сведочи: „Насер Орић је током рата имао нарочит статус у Сарајеву и код предсједника лично. До јуна 1994. три пута је боравио код Алије а састанцима је увијек пристувовао реис. Једном приликом сам био са Орићем код Алије… То је било послије увођења Заштићене зоне у Сребреници. Без увијања је било говора о томе да нама статус кво не одговара и да Срби морају да наставе да гранатирају унутар зоне УН. Реис Церић је додао да када се ствара држава појединачне жртве нису важне – ионако ће сви на крају бити шехиди. Закључено је да се Насер Орић одмах врати у Сребреницу, и да формира групе од три човјека које ће се провлачити кроз линије у позадини непријатеља и ликвидацијом Срба у што већем броју, навући ове да пуцају“
- Од почетка 1994. се око Алије све чешће говорило да рат на три стране не може да се добије и да се са неким мора у пакт. Појављује се тада Мухамед Шећербеј, који је и међу главним људима СДА важио за „коцкара и курвара кога је отац хтио да се одрекне“, али се убрзо показало да је он сјајна спона између Администрације у Вашингтону и сефа банке у Сарајеву. Шаћирбеј је Алији „заради“ државу“ – уверен је KW-568
- „Не кајем се и нисам џаба био пред трибуналом. Ето, Караџић је добио временску а не доживотну као многи прије њега. И то је нешто. У другом степену био је ред да му смање казну јер није крив за наша гранатирања“
Аутор: Драган ВУЈИЧИЋ
АЛИЈУ Изетбеговића његов телохранитељ, сада заштићени сведок KW-568, памти као „благог“ човека који није придавао важност формалностима и који се и са својим обезбеђењем односио фамилијарно.
Каже да га никада није чуо да нешто наређује. Када је Изетбеговић одлучивао, а одлучивао је о свему, било је кроз фразу: „Можда би најбоље било да урадимо овако“.
Овај човек сведочи да је муслимански председник у Сарајеву спавао и живео у подруму Народне банке током рата. У слободно време читао је искључиво верске књиге а најчешће се саветовао са врховним верским поглаваром муслимана у БиХ реисом Мустафом Церићем.
Својим генералима није веровао и KW- 568 је убеђен да је ратну стратегију и тактику за Алију Изетбеговића осмишљавала нека друга „сила“ мимо Босне.
Сведок тврди да су он или Сеад Хаџимешић (такође из „Бисера“), у зависности од смене, увек су били уз председника.
– Први пут, уз Алију сам био у мају 1992. послије састанка у Предсједништву БиХ на којем је договарана предаја касарне Маршал Тито -наставља саговорник. – Након те сједнице, гдје је ваљда било речено да ће сви актери послије ићи у Португал на мировне разговоре, у парк су изашли Алија Изетбеговић, Стјепан Кљуић, Сефер Халиловић и Авдо Хебиб. Предсједник је сутра требао да путује и сјећам се његових ријечи Кљујићу: Ја ћу пристати на план, али ће Срби сигурно одбити да потпишу па нека буду одговорни. Од тада па у наредних 10-так договора око мира Алија би све потписао а онда би се некако извлачио.
– Насер Орић је током рата у Босни имао нарочит статус у Сарајеву и код председника лично. До јуна 1994. три пута је боравио код Алије а састанцима је увијек пристувовао реис.
Заштићени сведок каже да је лично једном приликом био са Орићем код Алије док је два пута присутвовао колега.
– То је било послије увођења Заштићене зоне у Сребреници- сећа се KW- 568. – Без увијања је било говора о томе да нама статус кво не одговара и да Срби морају да наставе да гранатирају унутар зоне УН. Реис Церић је додао да када се ствара држава појединачне жртве нису важне – ионако ће сви на крају бити шехиди. Закључено је да се Насер Орић одмах врати у Сребреницу, и да формира групе од три човјека које ће се провлачити кроз линије у позадини непријатеља и ликвидацијом Срба у што већем броју, навући ове да пуцају.
Прекретница рата, према „осећају“, Алијиног човека догодила се почетком 1994. У сефу банке све се чешће говорило да рат на три стране не може да се добије и да се са неким мора у пакт. Појављује се тада Мухамед Шећербеј, који је и међу главним људима СДА важио за „коцкара и курвара кога је отац хтио да се одрекне“, али се убрзо показало да је он сјајна спона између Администрације у Вашингтону и сефа банке у Сарајеву. KW- 568 каже, да је Шаћирбеј Алији „зарадио“ државу.
`Предсједник` и Фрањо Туђман су марта 1994. у Вашингтону потписали споразум према коме обустављају ратна непријатељства и то се одмах показало на терену. Шлепери намењени „грађанима Босне“ са робом, оружјем и храном који су Хрватској били заустављени почели су да тутње друмовима и одмах потом и хрватски председник је дошао у Сарајево. Те посете KW- 568 се сећа уз смех јер је и сам учествовао у прављењу „кулиса“ за миротворца Фрању.
– Ми смо пред банком постројили почасну јединицу а иза нас направили смо шпалир што од „наших“ што од Хрвата који су претекли у граду – сећа се. Фрањо је, не слутећи да је „херој“, одмах пошто се трнспортер зауставио истрчао из њега и као метак се стуштио у зграду да смо га зауставили тек на пола степеница. Тада је и он чуо скандирање: `Фрањо, Фрањо!` Збуњен и блијед вратио се да поздрави „одушевљене грађане“.
И док су се у Сарајеву од 1994. одвијале припреме за завршетак рата, KW- 568 говори да је Србе сретао само на „радним акцијама“. Били су ангажовани по радним водовима на линијама фронта.
– На пример једна група вадила је жељезничке прагове који су кориштени за заштиту ровова од бомби. Имао сам прилике да причам са њима када сам камионом ишао да покупим то што ископају а ми смо праговима облагали зграде. Рекли су ми да су најсрећнији кад раде, јер их онда нико не дира. А, имају и хране и нешто цигара…
Пред крај рата Изетбеговић је добро наслутио да ће му криминалци анагажовани 1992. да очисте град од „невјерника“бити камен у ципели.
Када се Јука Празина вратио из Немачке и почео опет да прави „зијан“ KW- 568 је добио наређење да пред Добрињским тунелом сачека „специјалца“из средње Босне.
– Дошао је тај Зулфикар Пашић (Зука), да макне Празину са Игмана и брзо је то обавио. Јука је побјегао Хрватима а послије је ваљда и страдао.
Шта се збивало од јуна 1994. сведок не зна из „прве руке“. Слушао је од људи када се вратио из Немачке.
После рата,KW- 568 вели да се надао како ће сви за своја недела бити покажњавани али констатује:
„За вас Србе није било ни зрна правде! Зато сам `разгули` у Београд да причам. Смучило ми се када су се Орић, Халиловић и остали вратили у Сарајево гори и црњи него икад и када су почели да се разбацију парама. Гледају то људи, гаде се. И, док смо увече сједили уз кафу или ракију многи су ми говорили да одмах сутра а када се „пробуде“ иду да кажу истину. А онда би се сјетили да имају дјецу, жене…
KW- 568 причу завршава“дијагнозом“ да нигде кафа не мирише као у Босни. Нема бољих кладионица него у Сарајеву.
Тамо где сада живи, на тикету нема ни „наших парова“ јер сумњају да ми све „намештамо“.
– Замисли шта сам све „изсањао“ за ових шест година и колико ми све то недостаје!
Ваши су одговарали и за наша гранатирања
– НЕ КАЈЕМ се ја и нисам џаба био пред трибуналом – тврди KW- 568. Ето, Караџић је добио временску а не доживотну као многи прије њега. И то је нешто. У другом степену ред је да му смање јер није крив за „наша“ гранатирања. И још нешто: да су „ваши“ генерали „наши“ и да је доказано да нису одговорни за маскре и снајперисања у Сарајеву као што сам и ја тврдио, ми би њих извукли са робије. Поставили би у Хагу шаторе и тамо би спавали сви – и жене и политичари који хоће гласове и обична раја док их не пусте.
Алији није одговарало да Сарајево буде деблокирано
ДО ПОЛОВИНЕ 1994. код Алије су, према речима саговорника, у много наврата долазили муслимански генерали са плановима како да „деблокирају град“. Никад није пристао!
– Говорио је да ми и овако од међународне заједнице добијамо помоћ, па што онда да се гине. Чуо сам га и да прича како би било добро да око Сарајева заокружимо територију а „за Добој и Горажде, кога је брига“.
Алија и „Бисери“ нису лоше живели током рата. Имали су увек електричну енергију захваљујући бази УНПРОФОРА у Скендерији а од њих је и Председништво добијало струју. За храну су се сналазили код УНХЦР.
– Ако су постојали Кошево 1 и Кошево 2, наши би измислили Кошево 3 и за њих смо онда ми узимали храну, ћебад… Знали су ,наравно…
Херој Сенад Мемишевић
ПРЕМА причи сведока, на Добрињи је био део његове јединице којом је командовао Сенад Мемишевић предратни џудо репрезентативац СФРЈ.
Његова јединица је бројала петанестак људи, а њихов једини задатак је био да преводе људе преко писте надомак српских линија, који су пуцали чим неког примете. Са друге стране писту су чували француски војници, који су хватали људе и враћали назад транспортерима.
Ови момци су били хероји. Многе битне људе су превели у град, многе су наше спасили.
(слиједи наставак)
Додај коментар