- Један од стратешких циљева Републике Српске је да избори право на самопредијељење и тако обезбиједи своју будућност. Основна препрека је то што геополитичка игра чији је један од инструмената и Босна и Херцеговина, па тако и Република Српска, још није завршена и у међународним односима још нема довољно критичне енергије да се проблеми те игре почињу рјешавати
- У овом времену, ни једној од тих свјетских сила још увијек није у интересу да се Република Српска осамостали или како се то каже самоопредијели. Зашто? Свима је још увијек у интересу да Република Српска на овај или онај начин остане у државној заједници Босне и Херцеговине. Њима је неопходна Република Српска у Босни и Херцеговини, и Истоку и Западу. Јер, без Срба нема ни Босне и Херцеговине а њен стратешки положај нема значаја ако ње нема а ње нема ако нема Срба
- Муслиманска заједница је само инструмент нестабилности али није више стратешки интерес. Муслиманске земље су већ окренуле леђа Западу, и ту су се већ десиле тектонске промјене, и босанскохерцеговачки муслимани немају више западни уцјењивачки капацитет према исламског свијету. У ствари, босанскохерцвегвачки муслимани су на крају и највеће жртве колонијалног статуса Босне и Херцеговине
- Можда изгледа апсурдно али у основи се Република Српска бори и за колонијално ослобођење цијеле Босне и Херцеговине. То је и отежавајућа околност. Али, у одлучност Републике Српске и њену унутрашњу снагу да се избори за своја права и своје мјесто у свијету не би требало сумњати. То ће, међутим, бити дуг процес. У овој фази је вјероватнија, реалнија већа самосталност унутар државне заједнице. Нека врста полунезависности, статуса какав је познат у свијету и какав постоји на многим мјестима
- Са највиших мјеста у Београду се говори о „стратешком партнерству“ са Америком. Шта то значи? Амерички интереси су неспојиви са српским националним интересима. И посебно са интересима и стратешким циљевима Републике Српске
Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ
РЕПУБЛИКА Српска је поред националног и међународно питање и то од самог њеног почетка а у овом времену бурних и све бржих промјена у свијету њена судбина постаје, није претјерано рећи, и један од симбола успостављања новог устројства и Европе и свијета.
За разлику од почетака, Република Српска сада није усамљена, успоставила је блиску сарадњу прије свега са Русијом и Кином, али и другима. Успоставила је сарадњу са оним земљама којима, то је већ сасвим јасно, припада и политичка и економска будућност свијета.
Један од стратешких циљева Републике Српске је да избори право на самопредијељење и тако обезбиједи своју будућност. Али, као и увијек у животу, све не зависи од вас самих него и од других. Одлучност Републике Српске је већ показана и није упитна, али какав је међународни амбијент за ту историјску амбицију?
Основна препрека је што геополитичка игра чији је један од инструмената и Босна и Херцеговина, па тако и Република Српска, још није завршена и у међународним односима још нема довољно критичне енергије да се проблеми те игре почињу рјешавати.
Али, у основи, у овом времену, ни једној од тих свјетских сила још увијек није у интересу да се Република Српска осамостали или како се то каже самоопредијели. Зашто? Свима је још увијек у интересу да Република Српска на овај или онај начин остане у државној заједници Босне и Херцеговине. Њима је неопходна Република Српска у Босни и Херцеговини, и Истоку и Западу. Јер, без Срба нема ни Босне и Херцеговине а њен стратешки положај нема значаја ако ње нема а ње нема ако нема Срба. Наравно, и Хрвата али у мањем обиму значаја.
Географски простор Босне и Херцеговине по дефиницији свог положаја има стратешку важност, али без Срба он нема стратешки капацитет.
У геостратешком смислу и прије свега интереса Запада, то је као и у раније: Босна и Херцеговина су залеђе Јадрана и то је основни интерес а други је разбијање српског националног корпуса. То су стари и већ виђени циљеви.
Муслиманска заједница је само инструмент нестабилности али није више стратешки интерес. Муслиманске земље су већ окренуле леђа Западу, и ту су се већ десиле тектонске промјене, и босанскохерцеговачки муслимани немају више западни уцјењивачки капацитет према исламског свијету. У ствари, босанскохерцвегвачки муслимани су на крају и највеће жртве колонијалног статуса Босне и Херцеговине.
Опстанак Републике Српске је, у ствари, антиколонијална борба јер Босна и Херцеговина је једина европска и западна колонија у којој колонизатори вјерују да могу да раде шта год желе и немају никакву одговорност. И то су самопроглашени колонизатори. На њима, самопроглашеним колонизаторима, је и суштинска кривица зашто Босна и Херцеговина ни послије 27 година формалног постојања није политички сазрјела ни као државна заједница ни као интерес њених грађана. У том свјетлу, судбина Републике Српске није само везана за српски национални корпус него и за судбину саме Босне и Херцеговине. Можда изгледа апсурдно али у основи се Република Српска на тај начин бори и за колонијално ослобођење цијеле Босне и Херцеговине.
То је и отежавајућа околност.
Али, ипак, први услов је ослобађање од колонијалног статуса.
То, међутим, није само антиколонијална борба, то је и искорак из западног модела друштва деструкције, од разарања привреде и предаје националног богатства странцима, тачније колонизаторима, па до растакања друштвеног ткива, историјског искуства и културе, и прошлости, и жртава.
Али, у одлучност Републике Српске и њену унутрашњу снагу да се избори за своја права и своје мјесто у свијету не би требало сумњати. Старо је искуство да на циљ стиже само онај који га има.
То ће, међутим, бити дуг процес. У овој фази је вјероватнија, реалнија већа самосталност унутар државне заједнице. Нека врста полунезависности, статуса какав је познат у свијету и какав постоји на многим мјестима.
А то међувријеме би требало искористити за унутрашњу изградњу и јачање друштвене и државне инфраструктуре како би се спремно дочекало вријеме потпуног успостављања новог уређења свијета. Јер, на крају ипак остваривање циљева у највећој мјери зависи од унутрашње снаге и спремности једног друштва.
У основи глобалне геополитичке позиције се не мењају али се промијенио однос снага и сама снага геополитичких фактора. Не постоји више само једна страна.
Република Српска је највећи искорак направила према Русији и Кини.
Наравно, и Кина и Русија имају своје интересе али је кључно то што се ти интереси у највећој мјери подударају са интересима Републике Српске. И што су те обе силе опредијељене да се боре за те своје интересе а препознале су и да је Република Српска чврстог опредијељења. Оне, дакле, нису непријатељи.
С друге стране су Европска унија (ЕУ) и Америка имају другачије интересе и који се ни политички а ни као модел друштва не подударају са интересима не само Републике Српске него и српског народа у цјелини.
Другим ријечима, Русија и Кина су уз Републику Српску а Америка и ЕУ су против ње. У политици није никада једноставно али ове позиције су једноставно такве, барем у посљедње три деценије.
Када је ријеч о такозваном Колективном западу очигледно је да главну ријеч има Америка а Европа је поново постала америчка колонија. И Западни Балкан је колонијална амбиција Америке мада неке европске земље, прије свега Њемачка, сматрају да је то њихово двориште и њихов забран. Али Европа више није битна.
И наравно, сви прижељкују деколонизацију од Америке. И то је свима јасно да Европа у том колонијалним статусу назадује, заостаје за другим дијеловима свијета али још увијек и вјероватно за дуго неће бити снаге. Прије ће бити да ће сама Америка када извуче све што Европа има и када је потпуно разруши сама напустити руине Европе. Како се то обично каже, могуће је да буде и другачије али није вјероватно.
Уз такав амбијент има и још један елеменат о коме се обично не говори као што се не прича о болесном дјетету у породици. То су односи Републике Српске и актуелне Србије. Мора се ипак отворено рећи да би Република Српска могла доћи, ако већ није дошла, у извјестан проблем са Србијом. Није дакле само проблем Запад.
Основна је чињеница да Република Српска не може без Србије али могло би се десити да Србија буде присиљена на политику против Републике Српске.
За илустрацију два свјежа примјера.
Предсједник Републике Српске је недавно био у Москви и сусрео се са руским предсједником Владимиром Путином.
Неколико дана касније предсједник Србије се у Молдавији на сесији нејасне али антируске француске Европске политичке заједнице, срео са предсједником Украјине Владимиром Зеленским. И на неки начин чекао у реду да се поздрави и са њим рукује.А на том скупу су били и неки који нису чекали у реду и нису се руковали са Зеленским.
Невоља је такође што Србија има другачији геополитички положај и донекле другачије интересе и наравно проблем Косова.
Уз то, требало би подсјетити, да је амерички амбасадор у Београду изјавио да се „Србија већ опредијелила за Запад…“ А послије 17. септембра 2021. и бруке око ЛГБТ европског фестивала када је упркос одлукама министарстава и владе Србије о забрани шетње ње ипак било јер је тако рекао и наредио управо тај амерички амбасадор онда би, како год, требало пажљивије пратити шта он говори. И амерички амбасадор у Београду се понаша као колонијални гувернер. Проблем није само у томе него зашто му је дозвољено да се тако понаша а у таквим околностима може се свашта очекивати…
Са највиших мјеста у Београду се говори о „стратешком партнерству“ са Америком. Шта то значи? Амерички интереси су неспојиви са српским националним интересима. И посебно са интересима и стратешким циљевима Републике Српске.
Али, на крају, ипак није могуће дијелити интересе цјелине српског етничког корпуса.
Мада, упркос свему, и заклињању у такозвани европски пут, још увијек је нејасна спољнополитичка линија Србије, примјетна су лутања на дневном нивоу, западне личне уцјене политичких лидера, док је с друге стране Република Српска, као једна од српских земља, упркос притисцима и уцјенама јасно дефинисала свој међународни положај. И тај положај и своје стратешке циљеве одлучно слиједи.
Али, треба подсјетити, да би одрицањем од Републике Српске био темељно смањен и стратешки капацитет Србије.
У том циљу је интензивиран агресиван и широк хибридни рат против Срба и српских земаља. Класичне ратне операције нису вјероватне али политичке уцјене, санкције и кажњавања су могући мада не баш вјероватни. Дио тог хибридног рата је и агресивни културни рат којим се и на Србију и на цијели српски народ покушава да пренесе већ успостављена болест на Западу, болест самомржње, самонеповјерења, и самонападања. И то је у извјесној мјери већ нарушило социјално ткиво српских земаља. И требало би имати у виду да Американци и Запад неће одустати.
У овом хаотичном историјском времену вриједило би се подсјетити на ријечи једног британског дипломате који је службовао у Београду између два свјетска рата који је рекао да Срби могу да буду неорганизовани, бахати, да лутају и да личе да не знају шта хоће, али на крају увијек заврше посао и ураде праву ствар.
(Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Љепојевић је говорио на тему „Република Арпска у промјенама односа у свијету“)
Додај коментар