- Да би Америка као република опстала, да би избјегла распад, да би избјегла крвави грађански рат – оно што се дешавало у БиХ деведесетих у поређењу с тим би било Холивуд – она мора да се обрачуна и са дубоком државом и са америчком глобалистичком империјом
- Трамп је у великом искушењу да настави стару политику инерцијом – али не може, зато што му та дубока држава буквално ради о глави. Он мора с њом да се обрачуна. То је прва ствар коју мора да уради. Сва остала политика – према Српској, према Русији, према Кини, према Арапима – налази се, што се каже, низводно од тога. То је питање свих питања, којег је он и те како свјестан
- Америчка империја Америци ради о глави. Можда тога неки људи у Америци нису свјесни. Али, то је чињеница на којој ми морамо непрестано да поентирамо у односима са Американцима. Не само због њих, него због нас, јер она нама ради о глави као и њима. Имамо заједничке непријатеље
- Трамп ће у новом мандату морати да гаси свакојаке пожаре које је сама америчка империја потпалила и ми ћемо им бити не девета, него 19 рупа на свирали. Осим ако ми – Република Српска и Србија – пошаљемо у Мар-а-Лаго, не у Бијелу кућу, папир на коме пише: „Можете да нанесете штету дубокој држави и америчкој империји, а да донесете корист себи и америчкој републици (успут речено, и нама), тако и тако“
Небојша МАЛИЋ
ЈА СЕ разумијем толико у Републику Српску колико се разумијем у Америку. Мало сам дуже тамо живио, тек сам однедавно ту. Мислим да могу да судим о америчкој политичкој динамици тренутно, и у протеклих рецимо 7-8 година, од Трамповог првог мандата, преко овог Бајденовог, до овога што би могло сад да се деси.
И један од разлога што сам ово што ћу рећи насловио „На прагу пропуштене прилике“ је што нисмо само ми, као српски свијет, на том прагу. Имамо сада прилику да поентирамо и треба да је искористимо – али ту прилику има и Трамп. И то нам је заједничко.
Наиме, неко рече да имамо заједничке непријатеље. И то је савршено тачно. Не само у виду Хилари Клинтон и Демократске странке, него и политике Глобалистичке Америчке Империје, коју су дефинисали сљедбеници Збигњева Бжежинског – у односу према Русији, у односу према Србима.
Дозволите ми двоминутну дигресију, да промијеним оквир нашег разумијевања онога што се десило 90-их.
Америка је интервенисала на нашим просторима, не због неке љубави према Бошњацима, Хрватима – њиховим „џукелама с ђубришта“, како их је назвао Холбруков колега Фрејжер – нити чак према косовским Албанцима.
Они су то врло отворено и рекли.
Њихов приоритет је био стављање шапе на Европу и спречавање да било каква уједињена Европа – под Њемачким или неким другим руководством – постане независан фактор. И да се направи хијерахија у свијету по којој би Америка била империјална сила и успоставила онај Фукујамин „крај историје“, гдје би Руси и Кинези знали своје мјесто као подређени у том поретку. А ми смо били средство преко којег се то радило.
Америчка империја у почетку против нас није имала ништа лично. Људи који су били кадрови у тој империји, који су направили каријере од америчког империјализма – Мадлен Олбрајт, Хилари Клинтон, разноразни Сервери и тако даље, нема потребе да их набрајам –од тога су направили лични пројекат.
Они су дубока држава која је Трампа буквално покушала да убије 13 јула. Он свашта нешто може да им опрости, и опростио је у првом мандату, на своју велику штету. Али, ако им то опрости, он је мртав човјек. Према томе, то не може да им опрости.
Суштина приче, сад како се спрема да дође на власт, јесте да је та Глобалистичка Америчка Империја апсолутно супротстављена концепту америчке републике.
Кад је Бајден дошао на власт, они су потпуно замијенили синтагму „наша република/унија/нација“ термином „Наша Демократија“ – и то демократија као владавина Демократа, заувијек.
Они на свијет гледају као глобалистичка империја. То се није промијенило. То је један од Трампових бивших сарадника, Дерен Бити, лијепо срочио. И та се скраћеница – Globalist American Empire (GAE) – тачно онако се изговара како мислите да се изговара.
И, то су сада супротстављене силе у самој Америци.
Значи опет се налазимо у једној историјској конјунктури која, за разлику од деведесетих, сада нама одговара. Зато што имамо заједничке непријатеље. Не само људе у дубокој држави већ и концепт који они представљају.
Ја јако поштујем ово што је рекао г. Перишић али не могу да се сложим с тим да они не могу да промијене своју политику.
Да би Америка као република опстала, да би избјегла распад, да би избјегла крвави грађански рат – оно што се дешавало у БиХ деведесетих у поређењу с тим би било Холивуд – она мора да се обрачуна и са дубоком државом и са глобалистичком империјом.
Ове сад четири године, колико год то било кратко, представљају невиђену историјску шансу да се то деси. Трамп је добио нешто што мало коме у историји пође за руком, а то је – друга шанса. Он је своју прву прилику апсолутно прокоцкао, то и он зна, то знају људи око њега, то знамо и ми. Он сад има поново прилику да уради оно што је обећао тада.
Он не може да буде онако опрезан, плашљив и склон компромисима и да прави труле компромисе са дубоком државом – која је та која не поштује никакве договоре.
Ја нећу да будем неки турбо-оптимиста. Сад ћу да се надовежем и на озбиљнију ствар. Али морам да напоменем да је велика разлика између овога сада и онога што смо гледали прије четири године: Илон Маск, Боби Кенеди, Тулси Габард, и Вивек Рамасвами, којег сви потцјењују.
Дубоку државу ће гвозденом метлом да почисте Маск и Вивек. Они већ имају план како да почисте 75-80% америчке бирократије. Имају план, правно покриће, све су већ испланирали и на томе раде. Они ће то да ураде, или ће да их убију. Како год се окренуло, то је удар на империју.
Тулси Габард као шеф обавјештајних служби је на кључном мјесту које може да ликвидира способност дубоке државе да ради Трампу о глави.
Марко Рубио је ту у ствари најмање битан, а и њему имамо приступ. Апсолутно је чињеница да Стејт Департмент мора да се почисти. Ако треба Потомак да се измјести у рукавац па да као Аугијеве штале то „испере“ у море, то би било сјајно. Али те ствари морају да се ураде.
Трамп јесте у великом искушењу да настави стару политику инерцијом – али не може, зато што му та дубока држава буквално ради о глави. Он мора с њом да се обрачуна. То је прва ствар коју мора да уради. Сва остала политика – према Српској, према Русији, према Кини, према Арапима – је, што се каже, низводно од тога. То је питање свих питања, којег је он и те како свјестан.
Гдје смо ту ми, у тој причи? С једне стране, имамо невјероватну паралелу. Предсједник Додик се суочава са нелегитимним судом, нелегитимним страним намјесником, који покушава да наметне нелегитимне, неуставне квази-законе. И (у Америци) долази на власт човјек којег је дубока држава мимо сваког преседана тужила за неке глупости како би га спријечила да буде изабран. И то је холивудска паралела. Да се ја бавим пи-аром, рекао бих: „Сам Бог ми је послао ову лопту да могу с њом да поентирам“.
Друго, БиХ, односно КиМ, као предмети америчке интервенције која је 90-их конципирана као нека идеја приче, хајде да ми сад једном руком ставимо шапу на Европу а другом руком да кажемо исламском свијету „ето знате, ми можемо да будемо пријатељи, ево ми вас бранимо од злих хришћана, Руса, православаца, кога већ, а Европа ништа не ради“. Цијела та њихова пропаганда је била да од Американаца направе витеза на бијелом коњу који ће, попут коњице у холивудским филмовима да дође и да спасе жене и дјецу и они ће сад да буду популарни у исламском свијету.
Шта су они добили од тога? Добили су ал-Каиду и 11. септембар. Зато што се прва половина приче примила, а друга половина није.
Америчка империја Америци ради о глави. Можда тога неки људи у Америци нису свјесни. Али, то је чињеница на којој ми морамо непрестано да поентирамо у односима са Американцима. Не само због њих, него због нас, јер она нама ради о глави као и њима. Имамо заједничке непријатеље.
Ми смо на потезу и можемо пропустити прилику ако не урадимо ово што је предложио амбасадор Танасковић, ако не формирамо једну радну групу. Не због комисије као такве или неких титула, него чисто да формулишемо и дамо Американцима једну платформу, у смислу „ево шта би вама било корисно да се деси овде“. То што је нама корисно, то се ваљда подразумијева.
Али, они су у позицији да морају да гасе свакојаке пожаре које је сама америчка империја потпалила и ми ћемо им бити не девета, него 19 рупа на свирали. Осим ако ми – РС и Србија – пошаљемо у Мар-а-Лаго, не у Бијелу кућу, папир на коме пише: „Можете да нанесете штету дубокој држави и америчкој империји, а да донесете корист себи и америчкој републици (и успут речено и нама), тако и тако“.
Које су то конкретне ствари, о томе можемо да се договарамо. Чак можда не би требало јавно. Неке ствари се боље завршавају у кулоарима. Али треба доћи са готовом причом. Они ону причу деведестих нису измислили. Њима су ту причу сервирале пи-ар агенције.
Прво петљање у балканске послове и разбијање Југославије није дошло из Вашингтона, него из Берлина. Американци су преузели ту политику како би постали империја. То је био њихов дугорочни циљ. А краткорочни је био да спријече Њемачку да завлада Европом – преко наших леђа.
Велико је било питање зашто су нападали Србију 1999, кад су већ направили Дејтон. Зашто у Дејтону нису рјешавали то питање (КиМ)? Зато што им у Дејтону то није требало.
Дејтон им је био потребан у том тренутку, због унутрашњих и спољнополитичких ствари. А онда су 1998, када су Нијемци почели да роваре овде са УЧК – јер су они били први спонзори албанског тероризма – опет уклизали по истом шаблону, са истим људима, и рекли „Е дивно, сад ћемо да скрајнемо Нијемце, ми ћемо да преузмемо ову политику и сад ћемо да репризирамо оно што смо већ успјешно направили у БиХ“.
Мада нису успјешно направили ништа.
На нама је сад да искористимо гол-шансу која нам се дала да поентирамо. У околностима које су се у Америци објективно створиле, гдје имамо предсједника који не може да направи континуитет са политиком, јер му је та политика буквално радила о глави…
Ако нисмо вољни и способни да ту прилику искористимо, онда заслужујемо шта год нас западне у наредне четири године и послије.
Историјске прилике попут ове, ријетко кад стижу други пут. Трећи пут – никада.
(Трибина је одржана 28. новембра 2024-те у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар