Малић: Устав је капут, а не кошуља, не мијења се сваки дан

• Велика предност устава из 1992. је што је старији и од Федерације, и од Дејтона, па чак и од данашњег устава Србије, па представља темељ који би лакше могао да се брани и одбрани него нешто потпуно ново
• Москва није Вашингтон, нема клијенте и вазале, не мијеша се у туђе унутрашње ствари, чак и када јој је то у највиталнијем интересу. И колико год на нас гледала благонаклоно, а гледа, не вјерујем да ће због нас да угрози свој преговарачки положај са Вашингтоном. Али, пошто је предсједник Додик већ био у Москви и разговарао с Путином, онда је даља дискусија беспредметна
• И вуци би могли да буду сити и овце на броју, када би се статус БиХ ставио на дневни ред руско-америчких преговора, али као нешто око чега ОБЈЕ СТРАНЕ могу да се сложе: повратак изворном Дејтону, стоп тиранији и самовољи ЕУ, и доста више звецкања америчким оружјем од стране која је буквално на апаратима САД а деценијама их само вријеђа и злоупотребљава
• Превише је сличности у понашању Владимира Зеленског и Алије Изетбеговића да би то била случајност. Интереси обје велике силе се поклапају с нашим, као никад до сада. Све остало је ствар маркетинга

У СИТУАЦИЈИ када је цијело руководство Српске под притиском и оспорава се само њено постојање – а фактори који то чине објективно никада нису били слабији – дјелује ми контрапродуктивно да се доноси нови Устав, ма какав он био.

Велика предност устава из 1992. је да је он старији и од Федерације, и од Дејтона, па чак и од данашњег устава Србије, па представља темељ који би лакше могао да се брани и одбрани него нешто потпуно ново.

Игром судбине, свега пар мјесеци послије Дејтона, мој животни пут ме одвео у земљу која је измислила концепт модерног устава. Устав Сједињених Америчких Држава је проглашен 1789, и сматра се да је још увијек на снази.

Његова релативна краткоћа – преамбула, седам чланова, 27 амандмана – омогућава да се доста тога од тада до данас учитавало по потреби. Неки ће рећи да су га реинтерпретације промијениле до непрепознатљивости, али аргумента ради хајде да га сматрамо за онај антички „Тезејев брод“, који ево још увијек плови, неких 236 година касније.

Поређења ради, Србија је од Првог српског устанка 1804. године имала барем 14 устава. Од Сретењског, који славимо иако је био де факто мртворођен, до овог садашњег, који је једва пунољетан.

То је један од разлога што сам алергичан на причу о „промјени система“ која је ових посљедњих мјесеци актуелна у Србији. И што ми је прва реакција на причу о доношењу новог устава Српске – забринутост.

Американци су устав дефинисали као оснивачки документ своје државе. Шта год ми мислили о Америци, непобитна је чињеница да смо у протеклих 240 година усвојили њене дефиниције и оквире: од самог концепта предсједника, до устава, па чак и графичког дизајна институција. И то не само ми, већ и највећи дио свијета, чак и они који инсистирају на мултиполарности и сопственом путу.

И Српска има један устав, донесен 1992-ге. Оно јесте да су у њега унесене многе промјене како би се послије прилагодио овом Дејтонском, којег су 1995. написали Американци, али је у сврхе наше дискусије овде и то „Тезејев брод“. Другим ријечима, представља континуитет једног државног ентитета који је старији од оног другог – јер је Федерација Бошњака и Хрвата направљена у Вашингтону 1994. – али и од саме заједнице БиХ.

Нисам правник по струци, али познајем ментални склоп људи који су писали Дејтонски устав и систем који га је инспирисао. Баш зато ми се чини да би одрицање од устава из 1992. у овим околностима било грешка.

За разлику од Руса, који имају тенденцију да буду буквалисти, Американци се према свом уставу односе малтене мистично, што је производ размишљања из 18. вијека. Код њих би се позив на доношење новог устава сматрао позивом на рушење државе.

Ако је теза Српске да само штити свој уставно-правни поредак од самовоље међународних аутократа и злих намјера федералних политичара, не чини ми се логично да напушта темељ тог аргумента већ у старту. Сасвим је изводљиво да се направи скупштинска ревизија неуставних закона, амандмана и прописа. Крајњи циљ је, претпостављам, да се сачува и одбрани легитимитет Српске од свих који покушавају да га оспоре.

Као и сваки пут до сада, мислим да одбрана није сама по себи довољна, већ би политички требало да се оспори легитимитет противничких аргумената.

Највећи проблем и данас као и 1992. представља став Сарајева да оно некако представља цијелу БиХ, док су и Српска и Хрвати неки побуњеници или уљези. Ова писма која су амбасадори и конзули слали да тај став оспоре су одличан корак, али тога може и треба да буде још.

И ту стижемо до другог стуба стратегије одбране о којем је на овој трибини ријеч, односно до тражења заштите од злонамјерне диктатуре од једног гарантора Дејтона.

Тачно је да Русија може да заустави самовољу ОХР-а, а да јој Дејтон пружа начин да то уради. Али је тачно да је ту опцију имала у било којем моменту за ових протеклих 30 година. Москви одајем дужно поштовање што се борила против лажне резолуције о Сребреници и што је одбила да призна случајног њемачког туристу за тобожњег високог представника… али руско одустајање од учешћа у ПИК-у није спријечило самовољу и насиље Хер Шмита. Исто као што српски бојкот заједничких институција није одузео легитимитет БиХ, већ га је де факто само препустио политичком Сарајеву.

Сад бих могао да напоменем да Москва није Вашингтон, нема клијенте и вазале, не мијеша се у туђе унутрашње ствари, чак и када јој је то у највиталнијем интересу. И колико год на нас гледала благонаклоно, а гледа, не вјерујем да ће због нас да угрози свој преговарачки положај са Вашингтоном.

Али, пошто је предсједник Додик већ био у Москви и разговарао с Путином, онда је даља дискусија беспредметна.

Рекао бих само да могу и вуци да буду сити и овце на броју, када би се статус БиХ ставио на дневни ред руско-америчких преговора, али као нешто око чега ОБЈЕ СТРАНЕ могу да се сложе: повратак изворном Дејтону, стоп тиранији и самовољи ЕУ, и доста више звецкања америчким оружјем од стране која је буквално на апаратима САД а деценијама их само вријеђа и злоупотребљава.

Превише је сличности у понашању Владимира Зеленског и Алије Изетбеговића да би то била случајност.

Интереси обје велике силе се поклапају с нашим, као никад до сада. Све остало је ствар маркетинга.

(Трибина је одржана у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)