- Звоним за узбуну зато што су наше институције данас под озбиљним и стратешким нападом кругова који знају да у регуларној политичкој утакмици немају шта да траже
- Тим угледних харвардских истраживача предвођених професорком Ериком Ченовет утврдио је да је у некој земљи довољно мобилисати за протесте и јавну акцију са,о 3,5 одсто становништва да би се у уличним нередима насилно свргнула власт
- Тајкунски и страни фактор не жели да нам се представи именом и презименом, идејама и досадашњим учинком, већ нам уместо тога, као дунавским сомовима које ће ваљда опет да лове на дурдубак, подмећу Кесића, Ивана Ивановића, Коракса, Весну Ракић Водинелић, Дражу Петровића и друге храбре хероје летеће циркуске бригаде…
- Желим овим скромним али искреним текстом да укажем на то шта нам се спрема, јер дубоко верујем да сви заједно и са једне и са друге стране политичког спектра можемо да будемо изнад тога
ЗА ЧИТАЊЕ овог текста треба вам знатно мање од 24 минута…
Тим угледних харвардских истраживача предвођених професорком Ериком Ченовет објавио је недавно истраживање о томе колико људи је потребно мобилисати на протесте и јавну акцију да би се у некој земљи у уличним нередима насилно свргнула власт.
Закључак до кога су дошли вршећи поређење већег броја обрађених случајева новије европске и светске историје (у који су убројали и „булдожер револуцију“ како називају догађаје 5. 10. 2000. године у нашој земљи – која је у међувремену упркос томе или управо због тога, зависно из ког угла гледате – нестала са мапе) јесте да је у питању бројка од 3,5% становништва.
Овај тренд само се убрзава.
Декада између 2010. и 2020. је раздобље са највећим бројем уличних „обојених“ револуција у људској историји. Без обзира на то какав је став већине грађана, ако сте успели да довољно радикализујете и на „акцију“ припремите само овај проценат становника једне земље, на путу сте да сломите њене институције, паралишете њене органе управљања и њену економију без иједног испаљеног метка.
Овај бескрајно опасан метод политичког деловања постао је омиљено средство врло разноликим центрима политичке и економске моћи широм света.
Плиткоумни хумор, лажне вести и злоупотреба друштвених мрежа ефикасно су „возило“ манипулације и спровођења оваквих сценарија, до савршенства доведен и изнова опробан на свим меридијанима.
Ако спадате међу оне који мисле да ништа лоше нема у томе што орвеловских 5 минута мржње у Србији сваке суботе увече трају 24 минута, размислите опет.
Људе који нису превише забринути због тога што живимо у ери у којој се на глобалном нивоу, па и код нас, гро политичке комуникације своди на сталне кампање мржње испољене кроз некажњиву агресију, лажне вести и плиткоумну сатиру на ТВ и друштвеним мрежама, време је да размислите поново.
Ваш живот, безбедност и материјална сигурност ваших породица директно зависе од снаге и стабилности политичких, државних и шире друштвених институција.
Све ове институције почивају и на писаним и неписаним нормама, традицији, физичкој сили, али пре и изнад свега на поверењу грађана и друштвеном договору.
У функционалној демократији народ је коректив рада свих ових институција, али кроз учешће у њиховом раду и различите форме конструктивне критике.
У чему је онда проблем и шта уопште овим текстом хоћу од вас?
Звоним за узбуну зато што сматрам да се у Србији убрзава стварање инфраструктуре нове и финалне обојене револуције и да су наше институције данас под озбиљним и стратешким нападом кругова који знају да у регуларној политичкој утакмици немају шта да траже.
По сто пута испушене тајкунске муштикле, али са дебелим банковним рачунима и новцем за улагање у политику, ислужени бивши политичари које је народ одавно прозрео и презрео одлично знају да под својим именом немају шта да траже на политичкој и јавној сцени Србије. Знају то и веома моћни кругови споља, којима баш ни најмање не одговара Србија која је почела да показује знаке усправљања и буђења и то онда када су веровали да је посао уситњавања и слабљења српског фактора на који су са непријатељством и неповерњем (делимично и нашом кривицом) гледали заувек завршен.
Кријући се иза корисних идиота који некада свесно, а најчешће несвесно у том непочинству учествују, српском народу поклањају горку чашу отрова мржње и поделе, представљајући је као слатку јабуку слободе и демократије.
О каквој се међутим слободи и демократији ради када тајкунски и страни фактор не жели да нам се представи именом и презименом, идејама и досадашњим учинком, већ нам уместо тога, као дунавским сомовима које ће ваљда опет да лове на дурдубак, подмећу Кесића, Ивана Ивановића, Коракса, Весну Ракић Водинелић (Vesna Rakić-Vodinelić), Дражу Петровића и друге храбре хероје летеће циркуске бригаде…
Говорим Вам ово као сом који се, како би рекао Његош, већ једном спуштавао низ такво уже (2000. године, када сам имао 17 година), умало се уже не претрже, од тада смо виши „пријатељи“.
Мислите ли да се ово дешава први пут у историји, и да су ово први генији који су се сетили да масе третирају као стоку коју ће да међусобно свађају, деле и пујдају до лудила мржње мимовима, гифовима и тобожњом сатиром…? Варате се.
Ни у томе нису оригинални. Много пре Коракса, Кесића и Ивана Ивановића, двадесетих и тридесетих година двадесетог века, Европом, а нарочито Немачком и Италијом од победе Хитлера и Мусолинија, харао је тренд исмевања и дехуманизације политичких противника и читавих друштвених група.
Годинама пре него што је кренуло истребљивање неистомишљеника, чак и пре него што су нацисти дошли на власт, немачке пивнице тресле су се, а посебна новинска издања шаренела су се од њихових представа у којима су политички противници и читаве нације (па и наша српска) представљани у нељудском, тобоже смешном, а заправо само презира вредном облику.
Да би на противника могао да подигнеш руку, каменицу, даску, као пре неколико недеља испред Народне Скупштине, потребно је да у њему престанеш да гледаш људско биће.
Карикатуре без укуса, али које провоцирају мржњу (попут оне Кораксове на којој Вучић на сламчицу пије крв невине жртве) и филмови (нпр. мрачно нацистичко остварење „Јеврејин Сус“) иако епохама и контекстом веома удаљени, нажалост суштински су у истој функцији.
Не љутим се ја на Кесића што је представио мој неспретни аплауз победи Српске листе и српској слози (на којој сам крваво радио) и човеку кога подржавам и са којим се заједно борим, као еталон полтронства и свега што не ваља у овој земљи.
Нисам њему узео за зло што неки, понети мржњом која се из његовог студија шири, деле на друштвеним мрежама слике мојих ћерки од 3 и 4 године заједно са мном док им купујем сладолед, уз поруке мржње са цитатима из његове емисије. Знам да он то није желео.
На послетку, његов син и моја ћерка иду у исту вртићку групу у истој предшколској установи и свакога дана деле и делиће исти хлеб, исте песме и игре, и непоновљиву безбрижност детињства.
Не љутим се ни на оне који су у дану када сам ишао на 221. рунду бриселских разговора делили слике моје деце. Питање је да ли је то и стоти део онога што се десило Вучићевој и деци многих других мојих колега само ове године.
Поменути „хероји“ сатире и слободне речи пука су употребна средства која критику треба да замене компромитовањем свега и свакога, рушењем поверења у све и свакога, слабљењем сваког облика колективног организовања у овој земљи, осим онога које треба да послужи као вентил за ослобађање мржње према онима на које нас „корисни идиоти напујдају“.
Желим овим скромним али искреним текстом да укажем на то шта нам се спрема, јер дубоко верујем да сви заједно и са једне и са друге стране политичког спектра можемо да будемо изнад тога.
Шта бива када држава и друштво оду тим путем не треба да Вам говорим. Искусни сте и већ сте видели.
Следећи пут када их сретнете на ТВ каналима или на друштвеним мрежама, сетите се да онај сценарио са радикализованих 3,5% функционише само ако 96,5% ћути, и размислите о томе какву будућност желите за себе и за нашу земљу.
Србија је изнад свих нас и у коначници свако ко је потценио мудрост грађана Србије увек се преварио. Останимо зато мудри, истрајни и сложни. И не заборавите – ко се буде задњи смејао, најслађе ће се смејати.
Искрено желим и борићу се да то будемо ми, њима, зато што су бацили паре и време и заиста испали смешни, али само због своје лудости.
(Марко Ђурић, в.д. директора Канцеларије за КиМ, потпредседник главног одбора СНС, отац троје деце)
https://www.facebook.com/markodjuricsrb/posts/1924375861036025
Додај коментар