Не постоји ни један разлог да Српска уђе НАТО, а много – да то нипошто не учини

Фото: Медија центар Београд

• Млађен ЦИЦОВИЋ: Све су већи притисци на Србе и Српску да одустану од себе и пристану да БиХ буде учлањена у НАТО и веома су упоредиви са оним притисцима који су са исте стране стизали у вријеме када су Срби у БиХ били за останак у Југославији, а друга два народа за тзв. „независну Босну и Херцеговину“      
• Слободан АНТОНИЋ: У Црној Гори је један НАТО лобиста рекао да уопште није важно шта народ мисли и што је само 10 одсто у Црној Гори било за чланство. Провукли су улазак у НАТО кроз парламент. У Републици Српској то не може, јер су све парламентарне странке у РС су против НАТО. Даље, у Председништву БиХ нема прегласавања, па је довољно да српски члан стави вето и да се не може ићи даље у НАТО интеграцијама
• Александар ВРАЊЕШ: Зашто Бошњаци баш у НАТО војном савезу виде једину гаранцију за опстанак БиХ? Одговор је вјероватно исти као и на питање зашто намјенска индустрија у ФБиХ тајно производи вишак наоружања – очигледно бошњачка политичка елита на челу са СДА види дисциплиновање Републике Српске једино уз пријетње силом, никако уз политички договор
• Ненад КЕЦМАНОВИЋ: НАТО служи за десуверенизацију малих земаља, али истовремено и за проширење суверенитета великих. Стационирање база НАТО-а у Српској значило би рушење њеног суверенитета, који се по дефиницији заснива на монополу домаће силе унутар њених граница. Народ у Српској је према свим истраживањима плебисцитарно против уласка у НАТО и зато што би то – наспрам војне неутралности „матице“ Србије – отворило могућност да се Срби нађу са двије стране фронта
• Александар ПАВИЋ: Улога НАТО пакта је да буде оружје новог тоталитаризма који своје активности крије иза парола о одбрани демократије и демократских вриједности. НАТО настоји да усиса преостали простор бивше СФРЈ, на начин који подсећа на понашање Немачке 1930-их година
• Дарко ТАНАСКОВИЋ: Чланство у НАТО и морално је неприхватљиво јер постоји снажан колективно-психолошки отпор изазван бомбардовањем СРЈ, а заправо интервенцијом против српског народа.  Тај аргумент прихватају и на Западу, те га се не смемо одрећи. Тиме бисмо дали легитимацију злочину који је 19 држава НАТО-а починило пре двадесет година
• Предраг ЋЕРАНИЋ: Не вјерујем да ће Изетбеговић ући у било коју власт без МАП. Оружане пријетње ће такође постојати. Притисак на Србију око Косова ће такође постојати. Ми морамо да одбранимо територију и народ и да се још јаче повежемо са оним земљама које су нам пријатељи, као Русија и Кина, али и оне земље у ЕУ које желе да поврате свој суверенитет
• Мирослав ЛАЗАНСКИ: НАТО хоће овај простор јер неће сиву зону непокривености на овим просторима у случају сукоба са Русијом. РС не треба да уђе у НАТО и треба да се држи војне неутралности. Притисак на РС ће се наставити, а притисак на Србију је већ свакодневан и јак. Кажу да поштују нашу неутралност и то понављају сваки дан. Да то стварно мисле, то не би стално понављали

НЕ постоји баш ни један разлог због којег би Република Српска требало да се прикључи НАТО пакту, а мноштво је разлога због којих то нипошто не би требало да учини – поручено је са трибине „Зашто Српска неће у НАТО?“, коју су у београдском Медија центру заједнички организовали информативни портал Све о Српској и Представништво Републике Српске у Србији.

На трибини су говорили Слободан Антонић, Александар Врањеш, Ненад Кецмановић, Александар Павић, Дарко Танасковић и Предраг Ћеранић и Мирослав Лазански. Модератор трибине је био уредник портала Све о Српској,Ђуро Билбија који је на почетку указао да је циљ постојања НАТО био да Њемачка буде унутра, а СССР (Русија) вани, док би у случају Србије и Републике Српске то значило да Србија буде од контролом, а РС и да губи додатна овлашћења из Дејтонског споразума.

Уводну ријеч имао је шеф Представништва РС у Србији Млађен Цицовић, који је указао да су све већи притисци на Србе и Српску да одустану од себе и пристану да Босна и Херцеговина буде учлањена у НАТО и да су веома упоредиви са оним притисцима који су са исте стране стизали у вријеме када су Срби у Босни и Херцеговини били за останак у Југославији, а друга два народа за тзв. „независну Босну и Херцеговину“.

– Она настојања и они притисци претворили су се у рат. А четврт вијека касније, постало је скоро свеједно јесу ли они који су сво то вријеме упорно и систематски урушавали споразум мира и одрживог суживота у Босни и Херцеговини радили то да би БиХ била држава сталне напетости и извора дестабилизације региона, или су сво вријеме радили на томе да оно што против Срба нису успјели да заврше у рату – послије рата остваре разним притисцима, уцјенама, силовањем права и разума. Кажем скоро да је свеједно сад кад је очигледно да би улазак Босне и Херцеговине у НАТО значио и нестанак Републике Српске, рекао је на почетку Цицовић.

Он је подсјетио да је Народна скупштина Републике Српске Резолуцијом о војној неутралности обавезала све српске политичаре и све српске политичке странке и партије Републике Српске да никад, никако и нигдје не учине ништа што би било у супротности са том резолуцијом.

НАТО, како је рекао, свјесно и намјерно игнорише Резолуцију Скупштине РС о војној неутралности, што значи да не жели да губи вријеме и осврће се на било шта што би могло да успори или онемогући потчињавање цијелог Балкана својој команди – упозорио је Цицовић и додао:

„У таквом стању ствари врло је вјероватно да би НАТО лако признао референдум Хрвата и Бошњака као референдум Босне и Херцеговине иако на њему не би учествовали Срби и Република Српска. Било би, дакле, као што је било и 1992. године кад је окрњени, неважаћи референдум учинио оно што је учинио“.

Указао је да су „црногорски“ и „македонски“ сценарио можда већ и написани и да је могуће да се увелико увјежбавају начини на које ће неко изговорити оно што НАТО алијанси потребно као повод за такав сценарио.

Он је на крају оцијенио да Дејтон омогућује заштиту српских националних интереса, те да треба радити управо на враћању надлежности које је РС по том споразуму имала у изворном облику, а које су јој бесправно одузете под притиском тзв. Међународне заједнице и високих представника.

Слободан Антонић је подсјетио да је 2009. године Небојша Радмановић, тадашњи члан Предсједништва БиХ из Републике Српске потписао формални захтјев БиХ за Акциони план за чланство у НАТО (МАП). Међутим, десет година послије – све политичке снаге у РС су против уласка БиХ у НАТО и за то, како је оцијенио Антонић, имају бројне разлоге.

„Сећамо се како је у Црној Гори један лобиста рекао да уопште није важно шта народ мисли, и што је само 10 одсто у Црној Гори било за чланство. Провукли су улазак у НАТО кроз парламент. У Републици Српској то не може, јер су све парламентарне странке у РС су против НАТО. Даље, у Председништву БиХ нема прегласавања, па је довољно да српски члан стави вето и да се не може ићи даље у НАТО интеграцијама. Друго питање би било – ко би угрожавао војно БиХ па да јој треба улазак у НАТО. Према Дејтону, гаранти мира су нуклеарне силе, исламске земље, ЕУ, САД, Русија и Француска, а то значи да је немогуће замисли ситуацију где би територијални интегритет БиХ био војно угрожен“, указао је Антонић.

Александар Врањеш је рекао да, иако је амерички амбасадор у Сарајеву много пута поновио да су САД гарант суверенитета БиХ, то за СДА изгледа није довољно и поставио питање: зашто Бошњаци баш у НАТО војном савезу виде једину гаранцију за опстанак БиХ?

„Одговор је вјероватно исти као и на питање зашто намјенска индустрија у ФБиХ тајно производи вишак наоружања – очигледно бошњачка политичка елита на челу са СДА види дисциплиновање Републике Српске једино уз пријетње силом, никако уз политички договор. Дакле, НАТО и вишак наоружања треба да сведу српске политичке интересе у БиХ на „праву“ мјеру по бошњачким стандардима. Зато активација МАП-а није само још један од апстрактних услова за неке далеке и неизвјесне интеграције, као што је случај са ЕУ. Активација МАП-а за СДА је суштинско питање будућег коначног постављања Републике Српске у оквире по бошњачким мјерилима“, закључио је Врањеш.

Он је, међутим, указао на то да је српска страна свјесна овог поимања улоге НАТО пакта и изразио увјерење да до активације МАП-а неће доћи. Штавише, Врањеш је упозорио и да ће свако даље инсистирање на НАТО интеграцијама довести у питање опстанак дејтонске БиХ.

„У Федерацији се прави попис војно способних Бошњка који нису прошли обуку, а нас то посебно забрињава. Као и та чињеница да се вишак наоружања негдје складишти за не дај Боже, односно као вид комуникације са Републиком Српском. На жалост, има српских политичара као Мектић, који је рекао да би волио да и РС и Србија уђу у НАТО, што је жалосно. Међутим, РС ће наставити да се опире уласку у НАТО, а питање је да ли БиХ може да се опорави од ситуације која настаје као посљедица овог инсистирања“, навео је Врањеш.

Ненад Кецмановић је указао на десет разлога због којих Република Српска никада не би смјела да се прикључи НАТО-у.

„Народ у Српској је према свим истраживањима плебисцитарно против тога. Други, Народна скупштина Српске је једногласно донијела резолуцију против прикључења. Трећи, улазак Српске у НАТО наспрам војне неутралности „матице“ Србије отвара могућност да се Срби нађу са двије стране фронта. Четврти, као чланица НАТО-а у обновљеном Хладном рату на ивици врућег, Српска би постала непријатељ пријатељској Русији. Пети, у Српској би било стационирано војска и наоружање НАТО-а па би постала легитимна мета моћних руских ракетних система. Шести, НАТО одавно није одбрамбени него офанзивни војни савез који оперише по цијелом свијету и српски војници би убијали и гинули у интервенцијама у земљама које не угрожавају РС. Седми, НАТО је током 90-их бомбардовао Србе и у Српској и у Србији па би прикључивање тој организацији асоцирало на шведски синдром патолошке емотивне идентификације за непријатељем. Осми, од бомбардовања Српске јесу прошле двије деценије, али како да заборавимо српске жртве осиромашеног уранијума и данас гину покошене малигним обољењима? Девети, чланарина за НАТО од 2 одсто БДП-а је прескупа и за развијене европске земље које је зато нередовно измирују, а за сиромашну Српску би тек била неподношљиво финансијско оптерећење. Десети, стационирање база НАТО-а у Српској значило би рушење њеног суверенитета, који се по дефиницији заснива на монополу домаће силе унутар њених граница“.

Он је указао и на могући проблем уласка Србије и НАТО послије кога би се то очекивало и од Републике Српске послије матице, те подсјетио и истакао да „Србија и Српска деведесетих година нису пристале да плате рекет НАТО пакту и да су због тога бомбардоване осиромашеним уранијумом“.

„Сад је Република Српска опет добила понуду и опет би нам се могло обити о главу. Међутим, „мали Руси“ би, ако би ушли у НАТО, били пета колона, и зато су у НАТО пристали на неутралну позицију Србије“, закључио је Кецмановић.

Не треба заборавити, како је указао, ни да НАТО служи за десуверенизацију малих земаља, али истовремено и за проширење суверенитета великих.

Александар Павић је оцијенио да је улога НАТО пакта да буде оружје новог тоталитаризма који своје активности крије иза парола о одбрани демократије и демократских вриједности, те да је новим масовним наоружавањем, наставком ширења према Русији и кршењем обећања датим руководству СССР да се неће ширити даље на исток, поново дестабилизовао Европу и цио евроазијски простор.

НАТО је, према његовим ријечима, постао „главни рушитељ међународног права“, иницирајући незаконито бомбардовање СРЈ 1999. године, а његове водеће државе-чланице су учествовале у другим агресијама на суверене државе које су само донијеле нове жртве, страдања и деструкцију, између осталог у Ираку, Сирији и Либији.

„НАТО настоји да усиса преостали простор бивше СФРЈ у своје редове, на начин који подсећа на понашање Немачке 1930-их година, уз помоћ исконструисаног ”државног удара” у Црној Гори и изигравања демократије у Македонији. У исто време, представницима НАТО држава су уста пуна ”демократије”, ”владавине права”, и они покушавају да своје заоштравање односа према Русији и, све више, Кини, представе као ”сукоб супротстављених вредности”. Међутим, понашање НАТО према СРЈ, Русији, Црној Гори и Македонији најдиректније негира ту пројектовану слику“, рекао је Павић.

Он је истакао да Русија, Кина и друге државе које се залажу за нови, мултиполарни поредак заснован на равноправности држава и међународном праву, не угрожавају српску државност, те да је српски интерес да се српски народ са обе стране Дрине сврста уз освједочене пријатеље, а не уз непријатеље. Сем тога, како је указао Павић, Србима су вриједности као што су мултиполаризам, немијешање у унутрашње ствари других држава и поштовање међународног права – много ближе од НАТО вриједности – милитаризма, унилатерализма, гажења међународног права и гушења слободних медија и слободе изражавања.

„РС и Србија не припадају том систему антивредности који насилно шири по свету НАТО пакт. Срби никад нису били на погрешној страни историје, па неће ни сада“, закључио је Павић.

Дарко Танасковић је указао на „висок степен расрбљености политичких елита“ у неким дијеловима српског народног корпуса и на потребу да Србија и Република Српска морају имати „усклађени приступ реалности НАТО-а на Балкану и уопште“.

Поводом аргумената да и српски народ треба да ступи у НАТО јер је окружен државама НАТО-а, или зато што би НАТО био гарант сигурности, па чак и омогућио убрзавање евроинтеграција, Танасковић је рекао да те аргументе не треба олако одбацити, већ да се насупрот њих морају поставити аргументи који говоре у прилог „војној неутралности уз одржавање, до могуће мере, коректних, па у неким сегментима и партнерских односа са земљама Атлантског савеза“.

Он је посебно указао да је чланство у НАТО морално неприхватљиво, односно да постоји снажан колективно-психолошки отпор изазван бомбардовањем СРЈ, „а заправо интервенцијом против српског народа“.

„Тај аргумент прихватају и на Западу, те га се не смемо одрећи. Тиме бисмо дали легитимацију злочину који је 19 држава НАТО-а починило пре двадесет година“, рекао је Танасковић.

Он је посебно скренуо пажњу на аргумент да би НАТО српском народу гарантовао безбједност и указао је да једино угрожавање безбједности о коме говори НАТО долази, према тврдњама из Алијансе, од „малигног руског утицаја на Балкану“).

„Русофобија је била и остала најснажнији мотив за улажење под НАТО кишобран бивших источноевропских и неких балканских држава. А Србима не само да не прети никаква опасност од стране Русије, већ је, сасвим супротно, РФ најважнији српски савезник на међународном плану, укључујући и контекст безбедносних претњи и ризика. Каква логика може водити Србе да се определе против свог главног савезника, прилазећи онима у чије добре намере и пријатељство имају много разлога да сумњају? А што се безбедносне идиле унутар Атлантског савеза тиче, није уопште сигурно да би она у регионалним координатама за Србе била успостављена, сем уколико би се спремно и трајно одрекли неких својих виталних државно-националних интереса. Да ли се, рецимо, Грчка дефинитивно престала осећати угроженом од Турске зато што су обе државе чланице истог војног савеза?“, рекао је Танасковић.

Танасковић је на крају закључио да Срби јесу на „линији ватре“, како је то рекао Џон Кери, али да ни са те позиције чланство у није опредјељење које би уз жртве и зарад боље будућности, уопште требало узимати у обзир.

Предраг Ћеранић је оцијенио да – иако је Трамп рекао да је НАТО анахрона организација коју треба укинути – НАТО ипак настоји под своје окриље да прими нове чланице и при томе му се страховито жури.

Пошто је, како је рекао, у фокусу интересовања Алијансе управо Западни Балкан, а пошто ни грађани Македоније, Црне Горе и Републике Српске не желе у НАТО, поставља се питање – зашто НАТО толико жели њих, односно са ким то НАТО хоће да ратује па су овом војном савезу потребне и балканске земље?

„НАТО се све више декларише као политичка организација која брине о изборима и наглашава интерес да их помно прати. Политичко крило НАТО пакта постало је јаче од влада земаља ЕУ, а мигранти најновије оружје за уништење европских држава и народа. Мигранти су дио инжењеринга којим се желе успоставити марионетске владе на Балкану, Црноморском базену, Закавказју. На удару су сви који сметају НАТО политици, НАТО активностима које су проузроковале милионе миграната. Сорош и други „филантропи“ желе извршити утицај на културне идентитете и направити конгломерат територија и народа. На Западном Балкану најгласнији „антимигрант“ је Милорад Додик“, рекао је Ћеранић.

„Ствара се атмосфера у којој се жели да се Срби стигматизују као народ, а вјерујем да је формирање резервног састава полиције исправан потез. Мигрантски таласи су начин да се демонтира ЕУ, да ојача десница и да се у Њемачкој ојача фашизам који ће бити усмјерен ка Русији. Знамо како се то у историји завршавало, али то треба издржати. Сваки амерички званичник је Додику наметао услове и неки МАП. Шта се од нас очекује? Не вјерујем да ће Изетбеговић ући у било коју власт без МАП. Оружане пријетње ће такође постојати. Притисак на Србију око Косова ће такође постојати. Ми морамо да одбранимо територију и народ и да се још јаче повежемо са оним земљама које су нам пријатељи, као Русија и Кина, али и оне земље у ЕУ које желе да поврате свој суверенитет. Сад треба видјети и како ће проћи избори за Европски парламент. Против противника треба примјенити њихово оружје, медијско, и чекати да се промијени однос снага у ЕУ“, закључио је Ћеранић.

Мирослав Лазански је навео да би пут БиХ у ЕУ био отворен уласком у НАТО, али да се безбједносно питање тиме уопште не би ријешило. Као један од доказа да НАТО није чаробна гаранција безбједности навео је примјер десетодневног рата између Грчке и Турске иако су обе биле чланице НАТО.

„НАТО није апсолутна гаранција за безбедност. При томе би улазак БиХ у НАТО за РС значио детронизацију Дејтона“, указао је Лазански.

Лазански је – имајући у виду однос Америке и Хрватске – упозорио да БиХ уласком у НАТО не би имала статус члана друге лиге, него пете лиге. Ако би се донијела одлука да се војска из РС упути у Русију, нико не би питао БиХ шта о томе мисли. Такође је указао и на опасност од размјештања нуклеарних бомби по територији БиХ на које нико из Бих не би смио да реагује или да уопште постави такво питање јер би БиХ била потпуно инфериорна чланица.

„Све више се повећава могућност сукоба Русије и НАТО, прекинути су односи који су постојали управо да не би дошло до кризне ситуације. Аргумент пронатовских лобиста да смо окружени НАТО је наиван јер у савременом свету и модерном ратовању лако прескочити дистанце“ – оцијенио је Лазански.

И наставио: „НАТО хоће овај простор јер неће сиву зону непокривености на овим просторима у случају сукоба са Русијом. Ако имају интерес да вас усисају због геополитичког контрирања Русији бићете усисани у НАТО. Сматрам да РС не треба да уђе у НАТО и да треба да се држи војне неутралности. Притисак на РС ће се наставити, а притисак на Србију је већ свакодневан и јак. Кажу да поштују нашу неутралност и то понављају сваки дан. Да то стварно мисле, то не би стално понављали“

Диана Милошевић