Павић: Ком ће се царству Срби приклонити – једнополарном или мултиполарном?

• Ми Срби смо историјски народ и себе потцењујемо када гледамо само како да се уклопимо у туђе интересе уместо да гледамо своје. А кад год гледамо своје – ми смо тас на ваги геополитичких кретања, па и одлука. И тако може да буде и овај пут
• Борис Џонсон, док је још увек био релативно свој, назвао је 2016. године ЕУ Четвртим рајхом. Сад то наравно неће рећи. Али, то њихово понашање много подсећа на Трећи рајх…Ако наставимо златну нит српског отпора, ако до краја у нашем отпору, запалићемо нешто што ће бити много шире од нас самих, на нивоу Европе
• Кад не признају руске интересе, руску равноправност – кад ће да признају наше интересе? Никад! Интеграција у оно што је преостало од једнополарног света би за Србе значила пристајање на тихо умирање у неком њиховом резервату, или у више авнојевских резервата…
• Троугао Три ”Б” – Бања Лука-Будимпешта-Београд – који геополитички размишља на исти начин и који пружа заједнички отпор једнополарном наметању је троугао који се не може победити. Тај троугао треба учврстити. А он се сада покушава фатално ослабити преко Косова и Метохије, тако што би Србија била натерана да се одрекне својих интереса, да се одрекне себе. Кад би Србија то урадила, она више не би могла да буде део тог троугла

Александар ПАВИЋ

У ПРЕЛОМНИМ временима смо увек суочени са преломним изборима, који имају геополитичке импликације које су много шире него што је српски простор.

И то је доказ да смо ми историјски народ и да себе потцењујемо када гледамо само како да се уклопимо у туђе интересе уместо да гледамо своје. А кад год гледамо своје – ми смо тас на ваги геополитичких кретања, па и одлука. И тако може да буде и овај пут.

Ми Срби с обе стране Дрине смо исти смо народ, и треба већ једном да поништимо те лажне авнојевске међе које су нам вештачки наметнуте, које постоје само у нечијим главама. Ми смо један народ и треба да имамо једну политичку вољу.

Ако истрајемо до краја у нашем отпору, запалићемо нешто што ће бити много шире од нас самих, на нивоу Европе. Услед једнополарног наметања које је поготово дошло до изражаја на нашем континенту откако је почела руска специјална војна операција у Украјини, сведоци смо да Европска унија суштински више не постоји. Вашингтон јој је наметнуо своју вољу.

То не би био толики проблем да је то бар онај Вашингтон из доба Хладног рата, где су ипак постојали људи од формата, који су схватали да морају да се уважавају и туђи интереси. О томе постоје бројна данашња сведочанства људи који су били директно укључени у преговоре и односе САД и СССР, који је био светска сила, један од два светска пола. У време тог такмичења, које је било и идеолошко и нуклеарно и политичко, постојало је са стране Вашингтона веће уважавање Москве – иако су тамо столовали љути идеолошки противници – него што постоји сад.

Највећи проблем са заступницима данашњег једнополарног света је у томе што се Запад променио. То није онај Запад којем је већина Срба некад тежила, као и већина Руса када је пао Берлински зид.

Шта се десило?

Дошло је до смене елита. Дошле су нове елите, које неће да разговарају, неће да преговарају, већ једноставно хоће да намећу, да говоре језиком диктата. На шта подсећа та политика диктата? Борис Џонсон, док је још увек био релативно свој, назвао је 2016. године ЕУ Четвртим рајхом. Сад то наравно неће рећи. Али, то њихово понашање много подсећа на Трећи рајх. Док сам током 1990-их година био саветник у кабинету председника Републике Српске, то сам непосредно искусио.

Почела је да се појављује једна нова гарнитура, они које сада називају неоконзервативцима. Такав ”дипломата” дође и једноставно каже – ти има да урадиш то и то. И нема разговора. Он хоће да ти наметне диктат.

Са таквим Западом ми не можемо да нађемо заједнички језик. Кад не признају руске интересе, руску равноправност – кад ће да признају наше интересе? Никад! Интеграција у оно што је преостало од једнополарног света би за Србе значила пристајање на тихо умирање у неком њиховом резервату, или у више авнојевских резервата.

Оно што је добро је то што, за разлику од времена чисто једнополарног света из 1990-их година, сад можемо да бирамо. Нуди нам се опција мултиполарног света, који чини огромну већину светске популације, преко 80 посто. То је свет који од нас не тражи да се одрекнемо сопствених интереса, то је свет који расте и има перспективу, док Запад тек улази у економску кризу, у социјалну кризу, у духовну кризу, у моралну кризу – које ће тек да дођу до изражаја.

Имамо историјски задатак и историјску прилику да наставимо златну нит српског отпора, где не само да не пристајемо на диктат, већ ни да будемо на погрешној страни историје. Данашњи Запад је носилац глобалне агресије. Он угрожава цео свет. Дизање у ваздух Северног тока је терористички чин. Зар треба да се интегришемо у државни тероризам?

Хоћемо ли можда тако проћи боље? Зашто је онда Орбан пре неколико дана осетио потребним да каже да Мађарска и Србија неће дозволити понављање оног што се десило са Северним током на Турском току?

Зна се зашто је то рекао и коме је упутио то упозорење. Довољно је само видети како је прошла америчка ”савезница” Немачка.

Кад бисмо се потпуно интегрисали у њихове структуре и изгубили своју вољу, као што је случај са ЕУ, будимо сигурни да не бисмо још дуго задржали могућност да се снабдевамо ни енергентима нити било чиме другим мимо њих. А сигурно је да као народ не би уживали равноправан статус.

Западне елите више ни сопствене народе не третирају како треба. Осудили су их на лагано умирање, на утапање у некакву мулти-култи смешу, на једење инсеката.

Избор је заправо лак. Оно што можда није лако и згодно је наше окружење. Али и за то постоји решење.

Није случајно Орбан Републици Српској одобрио кредит од сто милиона евра. Није случајно Орбан тај који се одупире новим санкцијама Русији, који не одустаје од брзе пруге која треба да споји Будимпешту и Београд, па онда затим и Ниш, све до Пиреја.

Троугао Три ”Б” – Бања Лука-Будимпешта-Београд – који геополитички размишља на исти начин и који пружа заједнички отпор једнополарном наметању је троугао који се не може победити. Он би у исто време био и залог за оне друге народе око нас који ропћу под том чизмом, које нико ништа не пита.

Сви они су жељни слободе, жељни могућности сарадње с целим светом, а не само с онима за које им Вашингтон дозволи да могу да сарађују.

Тај троугао треба учврстити. А он се сада покушава фатално ослабити преко Косова и Метохије, тако што би Србија била натерана да се одрекне својих интереса, да се одрекне себе. Кад би Србија то урадила, она више не би могла да буде део тог троугла. Била би сломљена.

То не би било добро ни за Орбана ни за Мађарску, и они то вероватно врло добро знају. А поготово не би било добро за Републику Српску.

Председник Додик је пре око месец дана објавио ауторски текст о томе да питања Косова и Метохије и Републике Српске не треба раздвајати. То су свесрпска питања – и територијална и национална и идентитетска. Београд и Бања Лука ту морају да буду на истој таласној дужини, на истим позицијама.

Ако сачувамо и ојачамо тај троугао, биће нам много лакше да се определимо за ону геополитичку страну, мултиполарну, на којој можемо не само да очувамо своје интересе, већ и да их ширимо, да се развијамо без спољног условљавања, да будемо третирани равноправно и да се упустимо у праву глобалну утакмицу.

Једнополарни свет – односно његови остаци – нам нуди само ропство и даља уцењивања, даља распарчавања, док нам мултиполарни свет нуди слободу.

Да поновимо – избор је лак. Окружење није, али је на нама да га прилагодимо себи, а не да оно нама диктира шта ћемо да радимо. На томе треба истрајати. Сигурно је да у народу постоји воља – то све анкете показују. Сигурно је да у Бањалуци постоји и политичка воља, а Београд треба да се оснажи примером Републике Српске.

Јединствени можемо све.

(Трибина је одржана 28. фебруара 2023. у Прес-центру УНС)