- Шта значи ”спустити лопту” у условима када је друга страна не само не спушта, већ је намерно и свесно диже, са пуном свешћу о последицама?!
- Уставни суд БиХ је у септембру оспорио власништво Републике Српске над њеним шумским и пољопривредним земљиштем. Како треба да реагује Република Српска, како тачно треба да спусти лопту у овом случају? Тако што ће пристати на то да више не располаже са 49% територије БиХ? Али, то би значило и одустајање од Дејтона!
- Утисак је да се све ово ради намерно, да се намерно изазива криза, а да би се опет окривио неко други, тј. овде Срби, а на истоку континента – Руси. Опет се неминовно јављају паралеле, хтели ми то или не, са стањем и пред Први и пред Други светски рат. Траже се поводи, па се праве кризе…
- Ми никог на Западу нећемо убедити у своје добре намере или невиност. То што причају је реторика, али не празна реторика, већ један начин, да парафразирамо Клаузевица, вођења рата другим средствима. То је припрема за неку врсту агресије, или дипломатске или, не дај Боже, оружане. У том процесу, будући ”кривац” треба прво да се сатанизује
- Професор Дарко Танасковић је у праву када каже да ми овде једни другима нећемо ништа ново рећи. Ново је то да не одустајемо. Можда то не делује као новост – али јесте новост. Јер, сигурно се ослушкује из центара који сада врше притисак на нас да ли ћемо можда попустити, ублажити тон, дати знаке повлачења, устукнути пред њиховом реториком и претњама. Новост за њих је да неће бити попуштања око начелних ствари ни одустајања од легитимних захтева и легитимних права
Александар ПАВИЋ
ЗАПАДНЕ силе носе главну одговорност за рат у БиХ који је избио 1992. године. Исто се дешава сад, и то треба стално истицати.
Зашто су биле одговорне за рат 1992. године?
Зато што су подржале нереалне и нелегалне тежње да се БиХ отцепи од СФРЈ без сагласности једног од народа, српског.
Када кажемо „западне силе“, заправо је реч о САД, које су тада водиле главну реч као једина светска хиперсила у једнополарном поретку.
Свима нам је добро позната улога тадашњег америчког амбасадора у Београду, Ворена Зимермана, који је охрабрио Алију Изетбеговића да у марту уништи последњу прилику за мир – тако што је повукао потпис са Лисабонског споразума, такође познатог као „Кутиљеров план“.
А још пре тога је од стране западних сила признат референдум од 29. фебруара – 1. марта 1992. године, иако није испуњавао законске услове, јер није било двотрећинске већине која је изгласала независност.
Све су то биле основе за једнострана признања ”независне” БиХ, почев од априла 1992. Дакле, одговорност западних сила, које су подржале сепаратизам и додатно га подстакле подршком једностраним и противзаконитим потезима, била је огромна.
Данас је исто тако, и то је врло важно да се истакне, да не испадне како се, ето, опет неки Срби из неког непознатог разлога буне, како је Додик овог пута наводно стварно претерао и кап превршила чашу, итд. итд. Све из уобичајеног репертоара неутемељених западних оптужби и замена теза којих смо се наслушали претходних деценија.
Али, да видимо шта је то конкретно довело до реакција Републике Српске, односно који су све то западни потези, повучени само током ове, 2021. године, довели до данашње кризе.
Прво смо имали именовање такозваног високог представника у мају, и тако смо сад приморани да га ословљавамо – такозваним. Западне силе су биле унапред упозорене да он неће бити признат ако не буде одобрен у Савету безбедности УН. Упозорења су стизала не само из Бањалуке него и из Пекинга и Москве.
Упркос томе, западњаци су прогурали свог човека, Немца под именом Кристијан Шмит, који сада покушава да се представи као високи представник.
То је био први корак у овој новој кризи. И већ тад се створио јаз на релацији Исток-Запад.
Зашто?
Зато што је Запад покушао да две од пет сталних чланица Савета безбедности стави пред свршен чин. Наравно, ниједна држава која држи до себе, а камоли велика сила, не би на тако нешто пристала. И, ни Москва ни Пекинг нису пристали на то. Напротив, подржали су принципијелни став Републике Српске да све мора да буде по Дејтону, укључујући и избор новог високог представника.
Затим смо у јулу имали наметање тзв. Инцковог закона о забрани негирања геноцида. И онда чујемо разне гласове, укључујући и неке опозиционе, који кажу да треба ”спустити лопту”.
Како то тачно треба спустити лопту? Да ли је Република Српска та која је подигла ту лопту да би је сада спуштала?
Да ли треба прихватити неки нови вербални деликт, што тзв. Инцков закон и јесте? То да нико од нас више неће моћи да каже да се у Сребреници није десио геноцид?
Шта значи ”спустити лопту” у условима када је друга страна не само не спушта, већ је намерно и свесно диже, са пуном свешћу о последицама?!
Имали смо и септембарску одлуку Уставног суда БиХ, која оспорава власништво Републике Српске над својим шумским и пољопривредним земљиштем. Како то треба да реагује Република Српска, како тачно треба да спусти лопту и у овом случају? Тако што ће пристати на то да више не располаже са 49% територије БиХ? Али, то би значило и одустајање од Дејтона!
Ништа мање од тога.
Ствара се неизбежни утисак да се све ово ради намерно, да се намерно изазива криза, а да би се опет окривио неко други, тј. овде Срби, а на истоку континента – Руси. Опет се неминовно јављају паралеле, хтели ми то или не, са стањем и пред Први и пред Други светски рат. Траже се поводи, па се праве кризе. Траже се начини да се окриви Република Српска иако она повлачи чисто одбрамбене потезе, баш као што се Русија оптужује за гомилање војске (око Украјине) – и то унутар сопствене територије, дуж својих граница.
А то ради зато што се на другој страни границе, из Украјине према Донбасу, гомила озбиљна војска, уз материјалну, логистичку и пропагандну помоћ САД и још неких НАТО држава.
Очигледно је да треба да буде окривљен онај који реагује дефанзивно. Требало би да нам буде јасно да ми никог на Западу нећемо убедити у своје добре намере или невиност, јер они суштински не верују у оно што причају. То што причају је реторика, али не празна реторика, већ један начин, да парафразирамо Клаузевица, вођења рата другим средствима. То је припрема за неку врсту агресије, или дипломатске или, не дај Боже, оружане.
У том процесу, будући ”кривац” треба прво да се сатанизује.
Зато је важно непрекидно истицати да су сви овогодишњи потези Републике Српске дефанзивни, изнуђени. Све ово што нас је довело до данашњег тренутка, и што нас доводи до посебне седнице Народне скупштине Републике Српске од 10. децембра 2021, на којој треба да буде покренут процес враћања отетих надлежности, има свој редослед, своје јасне, скоро закономерне узроке.
Западне силе су, дакле, повукле такве потезе који чине реакцију једноставно неизбежном. Иначе неће бити Републике Српске. Али, упркос тој новој агресији, какве потезе најављује Република Српска?
Искључиво легалне и легалистичке потезе, искључиво таква средства. Заправо, Бања Лука је та која истински спушта лопту. По речима српског члана Председништва БиХ, Милорада Додика, Српска се, за разлику од Сарајева, одакле све чешће долазе ратоборни тонови, не спрема за рат. Чак је господин Додик на овом скупу изјавио да се Српска неће бранити ако буде нападнута.
То је спуштање лопте преко уобичајених граница – јер свако има право на самоодбрану ако буде нападнут. Међутим, наравно – ни то није довољно за противнике Републике Српске, односно за оне које сада користе неутемељене оптужбе као својеврсна средства агресије.
Најновија криза у БиХ је индукована споља.
Као и 1992. године, удовољава се нереалним и агресивним захтевима Сарајева. Али, очигледно, не ради ”демократије” ”поштовања устава” или Дејтона. Јер демократски изабрано руководство Републике Српске управо инсистира на поштовању слова и устава и Дејтона. Изгледа да је, нажалост, решено у неким западним центрима моћи да се наметне нови Хладни рат 2,0, како је то модерно рећи, да се направи нова блоковска подела у Европи.
А они који нису ”кооперативни”, који не желе да учествују у томе, макар се најстроже држали слова закона и међународних мировних уговора, бивају означени као кривци, као агресори. То се односи и на српски народ, а поготово на руководство Републике Српске.
Професор Дарко Танасковић је у праву када каже да ми овде једни другима нећемо ништа ново рећи. Но, с обзиром да се овај скуп преноси преко Јутјуба и прати преко других медија, можда ипак може нешто ново да се саопшти широј, односно заинтересованој јавности. А ново је то да не одустајемо.
Можда то не делује као новост – али јесте новост. Јер, сигурно се ослушкује из центара који сада врше притисак на нас да ли ћемо можда попустити, ублажити тон, дати знаке повлачења, устукнути пред њиховом реториком и претњама.
Новост за њих је да неће бити попуштања око начелних ствари ни одустајања од легитимних захтева и легитимних права.
Додај коментар