- Циљ потернице за Додиком, Стевандићем и Вишковићем је на првом месту обезглављивање Републике Српске. На другом је гурање не само БиХ него и целог региона у хаос и могућност избијања новог сукоба. Треће, потерница представља зенит вишедецијске политике коначног завршетка Павелићевог посла – уништавање српске државности и српског народа западно од Дрине
- Формално, све представља још један напад на Дејтонски споразум. Међутим, с обзиром да је ово здружени злочиначки подухват управо оних домаћих и међународних снага које током последњих четврт века разграђују и једнострано ревидирају Дејтонски споразум, јасно је да циљ није сам споразум – него српски народ. И то, у коначном исходишту, с обе стране Дрине
- Срећом по нас, они неће имати подршку Вашингтона на коју су навикли последњих 30-ак година. Али то не значи да се треба опустити – поготово што се средиште те глобалистичке дубоке државе сели преко Атлантика у Европу и њене главне центре – Брисел, Лондон, Берлин и Париз. А њена консолидација на нашем простору ће представљати наставак рата против српског народа и против Русије. ЕУ сада креће у озбиљну милитаризацију у циљу новог похода на Исток. И опет су Срби, као и уочи и на почетку Другог светског рата, реметилачки фактор
- Доласком Трампа, Руси сада имају много више простора да подрже Српску, и они су то сигурно спремни да учине. То укључује и безбедносне гаранције – под условом да их српска страна затражи. Немојмо се изненадити ако до краја године на територији Републике Српске осване и војна база. Тада би сав тај lawfare пао у воду, јер је право оружје ипак нешто јаче од оног на папиру. Једно је устав, а друго је однос снага – а однос снага у свету се увелико мења. За нас је важно да те промене искористимо, јер су ово за нас најповољнији геополитички ветрови који дувају у последњих бар сто година
ЗАХТЕВ Интерполу за расписивање потернице за председником Републике Српске Милорадом Додиком и председником Народне скупштине Републике Српске Ненадом Стевандићем заправо представља писмо о намерама политичког Сарајева и његових међународних спонзора према Републици Српској и Србима уопште.
На првом месту је циљ обезглављивање Републике Српске. На другом је гурање не само БиХ него и целог региона у хаос и могућност избијања новог сукоба. Треће, потерница представља зенит вишедецијске политике коначног завршетка Павелићевог посла – уништавање српске државности и српског народа западно од Дрине.
Може се рећи, формално, да све ово представља још један напад на Дејтонски споразум. Међутим, с обзиром да је ово здружени злочиначки подухват управо оних домаћих и међународних снага које током последњих четврт века разграђују и једнострано ревидирају Дејтонски споразум, јасно је да циљ није сам споразум – него српски народ. И то, у коначном исходишту, с обе стране Дрине.
Постоји један амерички израз – lawfare. У слободном преводу, то је вођење рата путем правних или квазиправних инструмената, односно инструментализација правосуђа у политичке сврхе. Дакле, циљ процеса није правни, односно вршење правде, него пораз онога против којег је право инструментализовано.
Ми смо се тога нагледали 1990-их година. Хашки трибунал за бившу Југославију, иначе нелегалан и нелегитиман суд, јесте био инструмент рата вођеног на правном терену, уперен против српског народа и српске државности у целини.
Иста методологија се користила – и користи – против председника САД Доналда Трампа. Дакле, то више није локални специјалитет, не односи се само на нас. Користи се широм света против противника глобалне дубоке државе и њених локалних испостава, те глобалистичке хидре која се учврстила на колективном Западу после пада Берлинског зида, када се сматрало да је коначни победник глобалног идеолошког рата била тзв. либерална демократија. А она је заправо само била параван за увођење једног новог тоталитаризма – за који се очекивало да ће бити сахрањен поразом глобалног комунизма.
Хајка која се сада води против Милорада Додика, Радована Вишковића и Ненада Стевандића јесте наставак инструментализације правосуђа против српског народа. Крајњи циљ се, да поновимо, уопште не разликује од оног који је имао Анте Павелић. Једина разлика је што је цео процес, у овој фази, још увек у рукавицама, обавијен у рухо ”одбране суверенитета БиХ,” ”европских” или ”демократских” вредности – па чак и одбране Дејтона. И то управо од стране оних који га већ годинама систематски разграђују и ревидирају.
Квази-правни прогон врха Републике Српске представља само припрему терена. Нису само Додик, Вишковић и Стевандић циљ. Циљ су институције Републике Српске како би се сама Република Српска обезглавила, а затим и утопила у БиХ. Тада би Срби у Српској доживели судбину сличну Србима који су живели на територији Федерације БиХ.
Они из Федерације БиХ иначе воле да Републику Српску зову ”мањим ентитетом”, али се пре чини да су они ”слабији ентитет”, производ присилног брака у који су их утерали Американци 1994. године, као противтежу Србима. То се сад све распада. Американци то више не могу, а вероватно и не желе да спрече, првенствено зато што ово нису они исти Американци од пре 30 година, моћни победници тек завршеног Хладног рата и неприкосновени владари једнополарног светског поретка.
Истина, и даље се покушавају користити исте клинтонистичке методе из протеклих 30-ак година, али доласком Трампа, све то губи на замаху, а ЕУ неће бити ни приближно толико моћна да преузме улогу коју су САД на овом простору имале још од почетка 1990-их. Али, они немају другог избора него да покушају да заврше недовршене послове које је иза себе оставио до скоро неприкосновени неолиб-неокон амерички глобалистички хегемон.
А посао није завршен, упркос скоро тродеценијској разградњи Дејтонског споразума, којег су западне силе третирале и третирају само као примирје, које је било неопходно 1995. године јер српски отпор није био сломљен а рат се претерано одужио. Зато су касније коришћена средства lawfare-а – преко тзв. Бонских овлашћења високих представника, који су постали фактички колонијални управници БиХ, са задатком њене унитаризације.
До краја мандата Валентина Инцка ти високи представници су бар имали формални легалитет, јер је њихова именовања увек потврђивао Савет безбедности УН. Садашњи носилац те титуле, Кристијан Шмит, нема чак ни то, што значи да нема ни легитимитет, али се ипак понаша као да га има – што нас је довело до садашње врло озбиљне кризе у БиХ.
Шмит и његови поступци, заједно са судским прогоном Милорада Додика, представљају оставштину тог старог света који се, доласком Трампа, руши. Што не значи да га не треба схватити озбиљно. На првом месту, зато што сарајевска политичка класа не одустаје од својих циљева. Они су прави наследници Алије Изетбеговића, који је сам рекао да је спреман да жртвује мир у БиХ зарад прављења унитаризоване, исламистичке БиХ.
Срећом по нас, као што је већ речено, они неће имати подршку из Вашингтона на коју су навикли последњих 30-ак година. Али то не значи да се треба опустити – поготово што се средиште те глобалистичке дубоке државе сели преко Атлантика у Европу и њене главне центре – Брисел, Лондон, Берлин, Париз. А њена консолидација на нашем простору ће представљати наставак рата против српског народа и против Русије. ЕУ сада креће у озбиљну милитаризацију у циљу новог похода на Исток. И опет су Срби, као и уочи и на почетку Другог светског рата, реметилачки фактор.
Срећом, Милорад Додик је успоставио не само добар већ и кредибилан однос са Владимиром Путином, с ким је недавно одржао 26. сусрет. И током санкција уведених поводом почетка Специјалне војне операције у Украјини, председник Републике Српске је настављао да се сусреће са председником Руске Федерације, у време док је на пример председник Србије престао да се виђа, па чак и чује са њим.
Доласком Трампа, Руси сада имају много више простора да подрже Републику Српску, и они су то сигурно спремни да учине, на много конкретније начине него што се говори у јавности. То укључује и безбедносне гаранције – под условом да их српска страна затражи. Немојмо се изненадити ако до краја године на територији Републике Српске осване и војна база. Тада би сав тај lawfare пао у воду, јер је право оружје ипак нешто јаче од оног на папиру. Једно је устав, а друго је однос снага – а однос снага у свету се увелико мења. За нас је важно да те промене искористимо, јер су ово за нас најповољнији геополитички ветрови који дувају у последњих бар сто година.
Трамп и Путин су у сталном контакту и све је јасније да је Трампова Америка спремна да цео наш простор препусти руској сфери утицаја. Уз то, већ сада почињу расправе између Мађара и Италијана о томе чија ће да буде Истра. У свему овоме, Београд и Бања Лука треба да говоре истим гласом.
Срби немају више никаквог разлога – ако га је икад и било – да буду везани за умирући организам дубоке државе у Бриселу.
Поправљање односа на релацији Москва-Вашингтон је нешто што само може да нам иде у корист, и да послужи као средство ослобађања од ланаца који нас везују за ЕУ, чија је главна сврха постојања изгледа постала рат са Русијом. Ми ту немамо шта да тражимо, као што више нема никакве потребе да зависимо од политичког Сарајева, безнадежно заглављеног у једнополарном тренутку који је већ прохујао са вихором.
(Tрибина је одржана у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар