Павић: Срби са обе стране Дрине морају наступати као једно и не дати једни на друге

• Сада је на дневном реду покушај успостављања чврсте западне контроле над српским простором а затим и његова трајна фрагментација, што подразумева и фактичко укидање Републике Српске. То је изазов не само за Српску већ и за Србију и цео српски народ
• Док год не постоји пуна синхронизација између Бања Луке и Београда, то ће се видети и користити као слабост и прилика за играње на потенцијалне међусрпске поделе. Због тога је српски хомогени фронт најбоља одбрана против агресивних наума колективног Запада и њихових локалних извођача
• Последња реч поводом протектората званог БиХ била је и остаје америчка. ЕУ није ништа снажнија по том питању него што је била ондашња ЕЗ. Напротив, може се чак рећи да је слабија. Другим речима, не треба се превише надати да ће условно речено умеренији глас из ЕУ преовладати и да ће се притисци на Републику Српску ублажити
• Ако схватимо да ће притисци на нас да се наставе и да се повећавају, онда већ сад треба да знамо шта нам је чинити да спречимо да се нађемо са погрешне стране нове поделе Европе. Руководство Републике Српске је очигледно тога врло свесно. Сада је важно да се и у Србији направе одговарајуће процене и припреме

Александар ПАВИЋ

КАО и сваки други међународни споразум, колективни Запад на челу са САД третира Дејтонски споразум утилитарно а не вредносно.

Дејтон је Западу био добар само док није сметао њиховим актуелним интересима. Ако је 1995. у условима учвршћивања једнополарног поретка на Западу било процењено да је мир највећа вредност, то очигледно не значи да ће то исто важити и четврт века касније, када се тај исти поредак руши.

Сада је на дневном реду покушај успостављања чврсте западне контроле над српским простором а затим и његова трајна фрагментација, што подразумева и фактичко укидање Републике Српске. То је изазов не само за Српску већ и за Србију и цео српски народ.

Запад поступа по свом принципу поретка заснованог на правилима која они сами пишу и сами онда укидају по потребама геополитичког тренутка. То је проблематично зато што се тако уништава оно што је остало од међународног права.

Тај приступ је уочен још у нама већ познатом Вимеровом писму из маја 2000. године, у којем су цитирани високи амерички званичници који говоре како амерички поредак треба да замени европски. И то је тај амерички поредак који влада данас, ово међународно безакоње, које је дубоко пореметило све међународне односе.

У време Дејтона, Американцима је био потребан мир, и они су натерали муслимане и Хрвате да га прихвате. Нису то они урадили зато што су горели од жеље да сачувају Републику Српску него зато што су се бојали ширења сукоба. У том контексту је битан предуслов за Дејтон била и претња из Србије да ће војно да интервенише ако буде пала Бања Лука, односно ако сама Република Српска буде угрожена.

То је тај фактор који је недостајао последњих неколико година. Док год не постоји пуна синхронизација између Бања Луке и Београда, то ће се видети и користити као слабост и прилика за играње на потенцијалне међусрпске поделе. Због тога је српски хомогени фронт најбоља одбрана против агресивних наума колективног Запада и њихових локалних извођача.

Пре Дејтонског мировног споразума, било је неколико покушаја доношења, односно наметања мировних планова, и ту су на видело избиле несугласице између тадашње Европске заједнице и САД. Сведочанства европских дипломата, попут лорда Дејвида Овена, говоре о томе да су Американци активно минирали покушаје ЕЗ да издејствује мировне споразуме – што сеже уназад до тзв. Кутиљеровог плана, односно Лисабонског споразума из марта 1992, када га је амерички амбасадор у СФРЈ минирао, охрабрујући Алију Изетбеговића да га одбаци.

Као што видимо, суштински се ништа није променило од тада до данас. Последња реч је била и остала америчка што се тиче протектората званог БиХ. ЕУ није ништа снажнија по том питању него што је била тадашња ЕЗ. Напротив, може се чак рећи да је слабија. Другим речима, не треба се превише надати да ће условно речено умеренији глас из ЕУ преовладати и притисци на Републику Српску се ублажити.

На првом месту, ЕУ нема алтернативу сама себи. Она без америчког кишобрана не може да опстане, а уз то се укопала у антируску позицију која се бесомучно намеће из Вашингтона од кијевског Мајдана 2014, што је чини још зависнијом од прекоатлантског Великог брата. То заоштравање према Русији нужно са собом носи и заоштравање према српском фактору.

Америчке и европске методе се наизглед разликују – прва је ”тврђа” а друга ”мекша”, први је ”лош” а други ”добар” полицајац – али се то у крајњој рачуници своди на исто.

Сличан сценарио се може видети и на примеру Аљбина Куртија. За неке на Западу је он наводно проблем али на крају, када треба бирати страну, колико год он заоштрио ситуацију, Запад увек суштински стане на страну Куртија, зато што је то (гео)политички и стратешки сврсисходно – односно на штету српског фактора.

Шта се променило у ових скоро 30 година од потписивања Дејтона?

У то време се учвршћивао тзв. једнополарни поредак. Тада је процењено да је потребно успоставити мир у БиХ да би се могло кренути у следећу фазу разбијања Југославије – односно Србије – преко Косова и Метохије. Ту је Милошевић погрешио у процени, помисливши да ће Американци искрено да га прихвате као незаобилазни фактор мира на Балкану и оставити њега и Србију на миру. А они су само пацификовали један део фронта да би отворили други део.

Да се са наше стране озбиљно схватила крилатица да се Београд брани у Книну, ствари су могле да испадну далеко повољније по нас.

Али зато онда данас треба јасно и гласно рећи – Београд се брани у Бања Луци. Због тога је битно да из Београда буде послата јасна подршка порукама из Бања Луке, да ће усвајање најављене резолуције о наводном геноциду у Сребреници у Генералној скупштини УН имати озбиљне и неповратне последице по будућност БиХ, и да Срби у Републици Српској неће више хтети да живе у истој држави са онима који им упорно лепе етикету ”геноцидности”. Чврст став Београда би, ако ништа друго, натерао наше непријатеље да добро размисле о последицама таквог потеза.

Очигледно је да је у центрима одлучивања западне дубоке државе процењено да им је сада у интересу да остваре максималан притисак у правцу укидања Републике Српске – бар у њеној суштини ако не и у самој форми. Овај процес је поготово убрзан од одласка последњег легално постављеног Високог представника у БиХ, Валентина Инцка.

Сам покушај наметања Шмита је већ представљао – и представља – озбиљну, циљану провокацију. Знали су они који стоје иза тога да то неће прихватити ни Бања Лука ни Москва. Можда нису рачунали да ни Пекинг то неће прихватити – па су добили једно крајње непријатно изненађење. Али, то је природа данашњег Запада – потцењују друге а прецењују себе, што је данас највећа опасност по светски мир.

Сви Шмитови потези били су срачунати на неутралисање и постепено укидање Републике Српске. Они који су га поставили и подржавали су знали да ће бити изазвана криза – а њима је криза преко потребна. Заправо им је потребно више криза. Они су одавно изгубили капацитет за изградњу, али и те како имају капацитет за деструкцију. Сада је дошло време да се заоштри ситуација, да се милитаризује Европа, која је под америчком палицом усмерена у правцу отвореног непријатељства са Русијом.

Од Русије су направили претњу, иако она то није. На тај начин су испунили сопствено (самоиспуњавајуће) пророчанство, а то нико боље од Запада не уме да ради.

Српски пут је сада крајње једноставан.

Проценити којим путем су ствари кренуле и шта су нам опције.

Да ли нам је опција утапање у тај колективни Запад који жели да зарати са Русијом? То је бирање пута самодеструкције, у којој ћемо сами учествовати. Ако се нађемо на западној страни те нове ”гвоздене завесе” коју Запад покушава да успостави – а која је најављена у Вимеровом писму још пре четврт века, када је најављен пријем Румуније и Бугарске у НАТО, и бедем према Русији од Балтика па до Црног мора – да ли можемо уопште да опстанемо као народ у таквој геополитичкој констелацији? Мислим да је одговор негативан.

Данашње владајуће западне елите су непријатељски настројене према Србима, српској духовности и државности, и не постоји назнака да ће се тај став променити. Изгледа да сматрају да је дошао тренутак за коначни обрачун са нама.

Ако, дакле, схватимо да ће притисци на нас да се наставе и да се повећавају, онда већ сад треба да знамо шта нам је чинити да спречимо да се нађемо са погрешне стране нове поделе Европе. Руководство Републике Српске је очигледно тога врло свесно. Сада је важно да се и у Србији направе одговарајуће процене и припреме.

Колико још зала треба да нам дође са Запада да бисмо схватили да нам ту нема опстанка и живота? Ревидирано поглавље 35 за приступање ЕУ нам јасно говори да ћемо морати да признамо тзв. Косово – али опет без гаранције да ћемо бити примљени у ЕУ. Мада би пријем у ЕУ без КиМ био једнак националној катастрофи без преседана, после које више не бисмо били исти народ.

Дакле, потребно је да Срби са обе стране Дрине пошаљу јединствену поруку – да смо једно и да не дамо једни на друге. То нам даје најбоље изгледе да факторе одлучивања на Западу наведемо на закључак да можда ипак нису спремни за коначни обрачун са српским фактором – и да можда никад и неће бити спремни. Другим речима, то нам је најбоља шанса за опстанак и за националну победу.

(Трибина је одржана 17. априла 2024. у Београду – у Прес-центру УНС – у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)