Перишић: Српска мора кренути у правцу одвајања од Федерације БиХ – историја воли одлучне народе

• Имајући у виду да би најављено и „мирно раздруживање“ Републике Српске од Федерације БиХ било одбијено, институције Српске треба да примене другу методологију – враћање надлежности
• Прво, треба осмислити и одредити први сет надлежности које треба вратити Српској, а које су јој одавно одузете. На пример, један део закона из безбедности и одбране (нпр. Закон о обавештајно-безбедосној служби), део економских закона, и део закона из спорта. Други сет враћања надлежности обухватао би закон о изборима, део закона о економским надлежностима, део политичких закона (нпр. Закон о страним агентима или закон о забрани ЛГБТ пропаганде)
• Најбоље би било вратити све надлежности одједном, али да ли институције Српске то могу одједном да примене и „сваре“? Да ли су сви у власти Српске способни и вољни да чврсто и знањем бране законе, у јавности и медијима?
• Овај историјски моментум не трпи колебљивце и незналице
• Очување Српске није само борба против унитаризације БиХ – то је до сада било, а данас је то борба за одвајање од Федерације, и борба за одвајање од Запада, од његових политичких и кутурних образаца. Треба коначно одбацити сваку помисао или идеју да је са Западом, тј. САД и Европском унијом, а поготово са ЕУ, могућ договор у вези опстанка Републике Српске. То је илузија

Срђан ПЕРИШИЋ

РЕПУБЛИКА Српска се налази у историјском моментуму, који никако не сме да пропусти – а то је да крене у одвајање од Федерације БиХ.

Такви моментуми се ретко дешавају, јер морају да се поклопе и међународне околности и унутрашњи процеси. То је све неодвојиво од историјских токова, који лагано и готово неприметно теку, али у одређеном тренутку, међународном и унутрашњем, снажно и незбежно се испољавају. Српска се налази у таквом тренутку.

Слично је било и 1991-1992. године.

На спољном плану срушен је био биполарни поредак две силе, дакле међународне околности су потпуно и драматично промењене, а на унутрашњем плану срушена је Југославија (разби-распад).

Срби су тај историјски моментум препознали и основали су Републику Српску 9. јануара 1992.

Кључна је промена међународног поретка. Те ’92. срушен је један међународни поредак и САД и Запад су кренули у изградњу униполарног, хегемонског поретка САД, а сведоци смо да је данас у току рушење управо тог америчког поретка и покренут је процес изградње мултиполарног поретка, поретка више сила (више цивилизација), и то у целом свету, и драматично (рат у Европи).

На унутрашњем плану историјски процеси, који су до сада текли, убрзани су и могу да буду штетни за опстанак Срба, слично као и ’92, али уколико се Српска организује и покрене – тај историјски моментум мора да буде искориштен у правцу одвајања од Федерације.

Наравно, историјски моментум није буквално временски тренутак, већ је извесни процес. Као што се Српска бранила четири године рата, тако и данас одвајање од Федерације је процес. Али, тај процес мора да буде покренут.

У јавности се помиње више методолошких термина: „мирно раздруживање“ и „враћање надлежности“. У супштини, и једно и друго се завршава истим исходом – слободна и самостална Српска.

Имајући у виду да би најављено и „мирно раздруживање“ Републике Српске од Федерације БиХ било одбијено, институције Српске треба да примене другу методологију – враћање надлежности.

У чему се састоји враћање надлежности Српској?

Прво, осмислити и одредити први сет надлежности које треба вратити Српској, а које су јој одавно одузете. У том првом сету враћања надлежности, закони би требало да буду из различитих области. На пример, један део закона из безбедности и одбране (нпр. Закон о обавештајно-безбедосној служби), део економских закона, и део закона из спорта.

Други сет враћања надлежности обухватао би закон о изборима, део закона о економским надлежностима, део политичких закона (нпр. Закон о страним агентима или закон о забрани ЛГБТ пропаганде) или закон из области просвете (што је област која је много конфузна – нпр. НВО из Сарајева Цивитас и америчка амбасада су пре више од 15 година наметнули један предмет у школама Српске, и у основним и средњим. Тај предмет се зове „Демократија и људска права“, дакле, и у просвети има наметнутих области које треба одбацити).

Најбоље би било вратити све надлежности одједном, али да ли институције Српске то могу одједном да примене и „сваре“? Да ли су сви у власти Српске способни и вољни да чврсто и знањем бране законе, у јавности и медијима?

Тежиште у медијском и политичком представљању враћених и донетих закона треба ставити на посланике Народне скупштине и сва министарства Владе.

Посланике и министре, као и помоћнике министара, који се у томе не би сналазили, или би показали страх, незнање и неодлучност, требало би склонити из власти. Овај историјски моментум не трпи колебљивце и незналице, већ тражи одлучне министре, посланике…

Друго, не обраћати пажњу на реакције из Сарајева, и са Запада. Једноставно, без страха и хладнокрво враћати надлежности у Народној скуштини Републике Српске.

Српској максимално иде у прилог мултиполаризација света. То треба стратешки искористити, што је Српска до сада и радила, али и наставити снажно.

Свет изван Запада се одриче тог Запада. То је процес, а Српска мора да буде део тог процеса.

Очување Републике Српске није само борба против унитаризације БиХ – то је до сада било, а данас је то борба за одвајање од Федерације, и борба за одвајање од Запада, од његових политичких и кутурних образаца.

Ако Српска тако не буде схватила своју борбу, а институције Републике Српске враћање надлежности, бојим се да би осамостаљење Српске било илузија.

Такође, уколико би се осетило колебање, неодлучност и страх у врху власти Српске, онда би и супротна страна, а то није Сарајево већ Запад, кренули на дестабилизацију. Дакле, одлучна иницијатива Републике даје резултат.

Треће, треба коначно одбацити сваку помисао или идеју да је са Западом, тј. САД и Европском унијом, а поготово са ЕУ, могућ договор у вези опстанка Републике Српске. То је илузија, али на жалост илузија која провејава у медијима у Српској, а поготово у медијима Србије.

Општа карактеристика Запада јесте да он не поштује договоре. Зар то није свима разумљиво, после 35 година његовог деловања на Балкану?

ЕУ је најлажљивији део Запада, јер је она вешта манипулација, којом управо САД и НАТО успостављају почетну окупацију држава. Корак ка ЕУ је корак ка нестанку Српске.

ЕУ чврсто стоји иза резолуције о наводном геноциду у Сребреници. Зар нам и то није јасно?

Свако помињање некаквих непостојећих вредности ЕУ, од стране наших политичара, а посебно радовање како „имамо приступне преговоре са ЕУ“, постало је дегутантно.

И још нешто, Сарајево и Запад не можемо одвајати. Сарајево у суштини и не постоји, они раде оно што је део геополитике САД.

Према томе, свесрпски циљ је опстанак Срба, а то подразумева схватање историјских токова и моментума. Српска мора да крене у правцу одвајања од Федерације – у супротном, прегазиће нас историја.

Историја воли одлучне народе.

(Излагање на трибини одржаној 26. јуна 2024. у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)