Перишић: Сврставање на страну Запада, са учлањењем у НАТО, било би геополитички пораз Срба

• Евентуално политичко сврставање Србије или Српске на страну ЕУ и САД у рату против Русије било би – нестанак било какве неутралности и Србије и Српске, па и војне. Постале би учесници (страна) у рату
• Проценат Срба који су на страни Русије у овом рату негде је око 80%, и свега 35% грађана Србије је за чланство Србије у ЕУ, а подаци од краја јуна ове године говоре да је још мање – свега 30% за ЕУ. То су јасни параметри и Београду и Бањалуци да неутралност у овом рату морају да разумеју као политичку неутралност
• Запад нуди Србији позицију „Бугарске у Другом светском рату“. Тада је Бугарска била чланица Хитлерове коалиције, а све време је задражала дипломатске односе са Совјетским Савезом, па није ни учествовала у слању војске на Источни фронт. Србија се управо присиљава на такву позицију, у форми диктата
• Уколико би Београд и Бањалука прихватили такав или сличан диктат са Запада, то би имало две последице: 1) раскол на линији народ – елите; 2) геополитичко самоубиство државе, и Српске и Србије. Раскол би изазвао велику унутрашњу нестабилност у Србији, са несагледивим последицама

Срђан ПЕРИШИЋ, „Срби траже политичку неутралност – у супротном, дошло би до раскола између народа и елита“

АКО знамо шта су политика и рат, знаћемо и шта значи неутралност.

Неутралност једне земље се показује када је у току неки рат. Рат је испит њене неутралности, тј. да ли је она стварно неутрална или је та неутралност само формална и реторичка.

Морамо разумети однос неутралности, политике и рата.

Неутралност у рату је уско повезана са правилним схватањем дефиниција рата и политике. Ако погледамо историју, можемо рећи да је историја – историја ратова, а да је мир само пауза између њих.

Ратови су нормална појава и не могу се одвојити од политике. Рат се не може свести само на оружане сукобе, тј. на оружје и мапе. Рат је политика настављена другим средствима (Клаузевиц).И обрнуто, политика је – рат настављен другим средствима.

Рат је сталан друштвени однос, неизбрисива суштина свих односа моћи и међународне политике.

Према томе, војна неутралност је саставни део политичке неутралности. Јер, рат је политика, а политика је рат.

Не можете бити неутрални у само једном сегменту. Ако је рат једнако политика, не можете бити неутрални према рату, а сврстани према политици. То је контрадикторно, немогуће.

Потпуно је разумљиво да Жозеп Борељ, као први дипломата ЕУ, каже да се рат против Русије мора добити. Уосталом, по дефиницијама рата – ЕУ је одавно страна у рату.

С тим у вези, евентуално политичко сврставање Србије или Српске на страну ЕУ и САД у овом рату против Русије било би нестанак било какве неутралности и Србије и Српске, па и војне. Постале би учесници (страна) у рату.

На почетку оружаног конфликта, између Запада и Русије у Украјини, дошло је до агресивне ескалације санкција против Русије (економски рат) и огромне русофобије на Западу (идеолошки, медијски и информациони рат).

На жалост, многи медији у Београду су прихватили учествовање на страни Запада. Управо та ескалација свеопштих санкција и агресије Запада према Русији дала је у једном моменту уверавање Београду да процени да ће Запад можда да победи у рату.

То се видело када је Србија гласала против Русије у УН са објашњењем да је руска војна интервенција рушење међународног права, те се Србија у овом рату политички сврстава на страни Европске уније. То је контрадикторно, јер, наглашавамо – немогуће је бити политички сврстан, а војно неутралан. Међутим, касније, током јуна и јула ове године, званични Београд је престао да истиче политичку сврстаност – да ли ће истрајати у томе, видећемо.

Иначе, ако се доносе одлуке по томе ко ће победити – то не може да буде геополитичка одлука, већ само површинска, без дубине и геополитичке идеје.

Проценат Срба који су на страни Русије у овом рату негде је око 80%, и свега 35% грађана Србије је за чланство Србије у ЕУ, а подаци од краја јуна ове године говоре да је још мање -свега 30% за ЕУ. То су јасни параметри и Београду и Бањалуци да неутралност у овом рату морају да разумеју као политичку неутралност.

У супротном, уколико бисмо се дефинитивно политички сврстали на страну Запада (ЕУ и НАТО), били би страна у рату. Запад нуди Србији позицију „Бугарске у Другом светском рату“. Тада је Бугарска била чланица Хитлерове коалиције, а све време је задражала дипломатске односе са Совјетским Савезом, па није ни учествовала у слању војске на Источни фронт. Србија се управо присиљава на такву позицију, у форми диктата, да задржи дипломатске односе, али не само да буде на страни НАТО коалиције – него да постане и чланица НАТО. То је вешта геополитичка замка, као што је била замка и за Бугарску.

Међутим, народ у Србији није анти-политичан па да не разуме све карактере овог глобалног рата, већ добро разуме шта су рат и политика, па позицију „Бугарске из Другог светског рата“ не би никад прихватио.

У супротном, уколико би Београд и Бањалука прихватили такве или сличне диктате са Запада, то би створило две последице: 1) раскол на линији народ – елите; 2) геополитичко самоубиство државе, и Српске и Србије.

Раскол би изазвао велику унутрашњу нестабилност у Србији, са несагледивим последицама, која би се могла да упоређује са демострацијама 27. марта 1941, када је раскорак између народа и елита, искориштен и од Немачке и од Велике Британије. Раскол би засигурно био наставак западне геополитике комадања српског етничког простора, који траје од 1991. године, а вуче корен још из 19. века.

Такође, евентуално политичко сврставање на страну Запада створило би све услове за даље диктате према Српској. Јер, и њој би се понудило учлањење БиХ у НАТО, али под геополитичком замком одржавања традиционалних односа са Русијом и и наводног опстанка Српске у БиХ.

Према томе, евентуално политичко сврставање Србије и Српске на страну ЕУ и НАТО у глобалном рату који се води против Русије – у ствари подразумева чланство у НАТО. Београд и Бањалука треба да разумеју главну поруку самита НАТО у Мадриду. То је да је главни, и у пракси једини, формат доношења политичких одлука на Западу – НАТО.

Није то ни ЕУ, нити било која друга међународна организација у којој Запад доминира. То је јасно исказано у Стратешком концепту НАТО за наредних десет година.

Прихватање политичке сврстаности на страну Запада, и тиме учлањење у НАТО, било би потпуни геополитички пораз Срба на Балкану – враћање на стање почетка 19. века, када Срби нису имали државу.

НАТО геополитички концепт је наслеђе британске и француске геополитике 19. века – онемогућавања да Срби имају своју државу на Балкану, или, ако је имају, да они ипак буду распарчани – што води ка нестанку.