Перишић: У спољној политици пут Републике Српске је преко Москве

• Први одговор Српске на највећи удар на њен државни статус мора да буде враћање надлежности. У томе Српска никако не сме да се заустави. Враћање надлежности и нови Устав Српске су српска стратегија оживљавања Устава БиХ или, ако то у Сарајеву не желе – српског осамостаљивања. Наравно, враћање надлежности је процес, али процес који се не сме заустављати – без обзира који је став званичног Београда (да ли подржава или не подржава тај процес)
• Други одговор је – потпуни прекид односа са Европском унијом. Идеолошки раскид Трампа и ЕУ се мора искористити и са српске стране. ЕУ је непријатељ Српској – по свим питањима, без изузетка. То значи, идеолошки и геополитички непријатељ Србима. Не постоје никакве вредности ЕУ, то су илузије. ЕУ је главни узрочник ове највеће кризе и удара на Српску, а Шмит и остали су проводници…
• Српска мора да избегне замку да сама (или преко Београда) улазу у некакве договоре са Вашингтоном. То би било поразно, јер Трамп је реалиста, а то значи да се договара само са себи равном (у војном погледу), а то је у овом моменту само Русија, и нико више други
• Никакав равноправан договор између САД и Србије, без учешћа Русије, није могућ. Због тога је Русија важна, уосталом, Русија је од Првог српског устанка увек деловала као заштитница Срба на свим светским, мировним споразумима. У спољној политици, дакле, пут Српске је преко Москве – све друго би било лутање, заблуда и неуспех

КАКО да делује Република Српска у условима највећег удара на њен уставни и политички поредак (Дејтонски споразум)?

Одговор је дала Скупштина Српске 27. фебруара, када је доношењем четири закона кренула у враћања надлежности, и када је покренула процедуру измене Устава Српске и најавила закон о граничној служби Српске. Тада се Српска преко своје Народне скупштине понашала геополитички као права држава.

Наиме, постоји једна дефиниција државе, која није ни политичка, ни правна, ни философска, већ, управо геополитичка: држава је облик живота једног народа на његовој територији. Срби западно од Дрине су успели да при крају 20. века (у готово немогућим међународним околностима) створе такву државу, и то је једини успех Срба у 20. веку, у мноштву пораза и страдања. С тим у вези, ова генерација Срба мора увек то да има на уму.

Одговор Српске на највећи удар на њен државни статус мора да буде тројак.

Дакле, први одговор је – враћање надлежности. У томе Српска никако не сме да се заустави. Враћање надлежности и нови Устав Српске су српска стратегија оживљавања Устава БиХ или, ако то у Сарајеву не желе, српског осамостаљивања.

Наравно, враћање надлежности није тренутно, не могу се све надлежности вратити одједном. Враћање надлежности је процес, али процес који се не сме заустављати – без обзира који је став званичног Београда (да ли подржава или не подржава тај процес).

Свака кочница у враћању надлежности, свако успоравање или одустајање било би означено као страх, неспособност. То би ојачало противника и уследио би нови удар на Српску (који не би био реализован одмах, већ после извесног времена) и то заједно од стране Британије и Немачке, а придружила би се радо и Француска.

Такође, неопходно је да званичници Српске промене и реторику у медијима.

Сведоци смо да се стално дају помирљиве изјаве и изражава спремност на дијалог. То су дефанзивне констатације којима се стиче утисак да је руководство Српске неодлучно и слабашно.

Утисак „да је руководство Српске неодлучно“ увек даје противнику (у Сарајеву и на Западу) додатну снагу да удари још јаче и неочекивано. Са друге стране, то веома лоше делује на српску јавност, ствара смутњу и несигурност, што доводи српско друштво да посумња у искрене намере руководства Српске – што никако не ваља са становишта јединства народа, као и политике суверености, у коју је српско руководство кренуло.

Уосталом, сви позиви на дијалог су упућивани 30 година, и на крају су се завршавали новим ударима на Српску. Разлика је једино што су раније лажно прихватали дијалоге, а сада одмах призивају у помоћ Запад.

Други одговор је – потпуни прекид односа са Европском унијом.

Идеолошки раскид Трампа и ЕУ се мора искористити и са српске стране. ЕУ је непријатељ Српској – по свим питањима, без изузетка. То значи, идеолошки и геополитички непријатељ Србима.

Не постоје никакве вредности ЕУ, то су илузије. ЕУ је главни узрочник ове највеће кризе и удара на Српску, а Шмит и остали су проводници…

ЕУ је оснавана као економско-политички формат НАТО-а, и идеолошки формат глобализма, а то је безброј пута показано од Дејтона до данас. Уосталом, процес придруживања БиХ у ЕУ је вешта методологија како да се Српска развласти и утопи у унитарну БиХ, а данас се Сарајево управо оријентисало на Брисел (ЕУ) који је центар глобализма…

Трећи одговор је – координација отпора са Русијом.

Српска има међународни субјективитет и треба да затражи заштиту од Русије.

Русија поседује такве могућности: политичке, војне и безбедносне. Такође, затражити од Русије да Српску заступа у будућим разговорима са Сједињеним Државама у формирању новог међународног поретка.

Српска мора да избегне замку да сама (или преко Београда) улазу у некакве договоре са Вашингтоном. То би било поразно, јер Трамп је реалиста, а то значи да се договара само са себи равном (у војном погледу), а то је у овом моменту само Русија, и нико више други.

Никакав равноправан договор између САД и Србије, без учешћа Русије, није могућ. Због тога је Русија важна, уосталом, Русија је од Првог српског устанка увек деловала као заштитница Срба на свим светским, мировним споразумима.

У спољној политици, дакле, пут Српске је преко Москве – све друго би било лутање, заблуда и неуспех.

(Трибина је одржана у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)