- Сарајево током рата није имало само воду, струју и гас, него и – војну производњу. Генерал Вахид Каравелић, командант Првог корпуса АБиХ, шризнао је да су производили мине у фабрици Зрак, а да су компоненте добијали из Зенице и Тузле, а морали су добијати компоненте и из Горажда и можда и из Бугојна
- Муслимани су имали циљ да Срби након рата напусте Сарајево, што су – и остварили
- Генерал Исмет Хаџић, који је био командант пете моторизоване бригаде на Добрињи, сведочио је у Хагу да је обука муслимана за рат извођена у џамијама. То указује да су они били свесни да своје циљеве не могу да остваре без рата па су већ од априла 1991. год. почели да формирају војне организације као што су Патриотска лига и Зелене беретке
- На основу докумената Хашког трибунала, са великом сигурношћу тврдим да се ниједан инцидент гранатирања из оптужнице не може приписати Војсци Републике Српске, а у случајевима снајперског деловања са сигурношћу се може тврдити да у ниједном случају нико није гађан намерно са положаја ВРС
- Плоче око трага мине светлије су од осталих у улици Васе Мискина, што указује да је лице места накнадно измењено да би се одговорност за погинуле у реду за хлеб пребацила на ВРС. Стварни траг мине, који је снимио Роџер Роџерс, указује да је мина испаљена из дворишта школских установа на обали Миљацке (основна школа, гимназија, уметничка школа). Експлозију у улици Васе Мискина посматрао је са стране Бакир Изетбеговић
- Маркале 2 су такође режиран случај. И овде је камера била спремна пре експлозије. Камерман се налазио у једном хаустору на око 50 m од места експлозије и одмах након експлозије он излази из хаустора и почиње да снима
Балистичар Миле ПОПАРИЋ
ХАШКИ трибунал нанео је нама Србима велику неправду: осудио је све наше вође на дугогодишње, па чак и на доживотне казне затвора.
Једина позитивна ствар везана за Хашки трибунал је то што смо дошли до великог броја докумената на основу којих смо могли поуздано утврдити шта се стварно дешавало у Сарајеву у току рата.
Припреме за рат Муслимана у Сарајеву
Сарајево је пре рата био мултиетнички град у којем се сасвим нормално живело, али после првих вишестраначких избора ствари се мењају и почиње отворена пропаганда против Срба. Прво је то почело преко таблоида као што је Вокс у којем су изношене највеће увреде које су могле да се смисле против представника српског народа.
Проглашавани су за злочинце још пре рата, а на почетку рата по Сарајеву су лепљени плакати на којима су представници Срба означавани као злочинци.
Значи: то је била припрема за догађаје који ће уследити.
Упоредо са овим пропагандним корацима, муслиманске вође су почеле да набављају оружје, да се организују у војном смислу и да обучавају муслимански народ за рат.
Генерал Исмет Хаџић, који је био командант пете моторизоване бригаде на Добрињи, сведочио је да је обука народа извођена у џамијама.
То указује да су они били свесни да своје циљеве не могу да остваре без рата па су већ од априла 1991. год. почели да формирају војне организације као што су Патриотска лига и Зелене беретке.
По важећем закону за пензионо и инвалидско осигурање Федерације БиХ, свим лицима која су дала допринос одбрани БиХ почев од 19. септембра 1991. године признаје се пензиони стаж по том основу. То указује да су већ у септембру 1991. године имали добро организоване војне формације и логистику.
Преговори о статусу Сарајева у рату и ратни циљеви Муслимана
Када су почели први сукоби у Сарајеву на Сарајевском аеродрому, уз посредовање међународне заједнице, почели су преговори сукобљених страна о статусу Сарајева.
Др Радован Караџић је предлагао да Сарајево добије статус отвореног града и да се на тај начин Сарајево поштеди ратних страхота. То је био једини нормалан предлог јер с обзиром на положај Сарајева нико није могао очекивати да се у Сарајеву води рат, а да не буде велики број цивилних жртава.
Овај предлог одбили су Алија Изетбеговић и представници међународне заједнице. Таквим ставом они су практично потписали смртну пресуду за око 11 хиљада грађана Сарајева.
Из докумената која смо имали на располагању може се извести закључак да су Муслимани имали два основна циља.
Први циљ је био да Срби након рата напусте Сарајево, што су и остварили.
Други циљ је био да Сарајево буде у жижи светске јавности тако што би се створила представа да они страдају невини и беспомоћни и да су жртве дивљања Срба, те да на тај начин испровоцирају интервенцију страних сила, јер су били свесни да нису у стању да војно реше сукоб у своју корист.
Већ на почетку рата у мају и јуну почињу озбиљнији прогони и страдања Срба. Познат је случај у Пофалићима где су извели једну велику злочиначку акцију под изговором да спрече Србе да пресеку Сарајево.
Та акција је била потпуно нелигитимна јер је изведена без наредбе. У акцији су ангажоване војне и полицијске снаге, што значи да је акција морала бити одобрена са највишег нивоа, а то што нема наредбе указује да су унапред планирали масакр Срба и на тај начин су желели да прикрију налогодавце.
Било је још неких случајева, као што је случај Храсно брда где су побијени Срби који су остали у својим кућама. Лично сам познавао шест лица, четири жене и два мушкарца, који су побијени и који ни до данас нису пронађени.
Карактеристичан пример је и случај у Велешићима када су три полицајца упала у кућу породице Рисовић и за ручком убили шест чланова ове породице од којих су четворо била деца. За овај злочин одговарао је један полицајац који је проглашен неурачунљивим. Ако је он био неурачунљив, шта је са осталом двојицом?
Након овог догађаја, ова кућа Рисовића је потпуно девастирана, што је била још једна порука Србима шта могу очекивати у Сарајеву.
И судство је коришћено као средство за притисак на Србе. Познат је случај када је Саво Јанковић осуђен на дванаест година робије, јер је наводно из свог купатила огледалом наводио српску артиљерију, што је потпуна бесмислица. Ову пресуду потврдио је и врховни суд, а након рата писани су научни радови како је у овом случају правилно примењивано право.
Врло лепо сведочење о дешавањима у Сарајеву и односу према Србима оставио је Вељко Којовић у књизи „Крвава кошуља сарајевска“.
Зашто је нетачна тврдња да је Сарајево било под опсадом
Велика неистина о Сарајеву је тврдња да је Сарајево било под опсадом. То је апсолутна неистина, јер опсада подразумева да се једно место потпуно изолује тако да се спречи дотур хране, струје и било каквих намирница. Сарајево је имало дотур хуманитарне помоћи, струје у већем делу рата, гас воду итд.
Сарајево је чак имало и војну производњу.
Генерал Вахид Каравелић, командант Првог корпуса АБиХ, сведочио је да су производили мине у фабрици Зрак, а да су компоненте добијали из Зенице и Тузле, а морали су добијати компоненте и из Горажда и можда и из Бугојна.
Формирање оружаних формација у Сарајеву
Одмах по проглашењу независности, Влада БиХ је преузела Територијалну одбрану, а убрзо су формирали и Први корпус који је према сведочењу њеног команданта генерала Вахида Каравелића имао око 80.000 војника, од којих је око 40000 било у Сарајеву, а остатак је био око Сарајева.
Осим тога, у Сарајеву је било око 10.000 полицајаца који су такође изводили борбена дејства. Линија раздвајања на унутрашњем прстену била је дужине око 50 километара, а на спољном прстену око 180 километара. Сарајевско романијски корпус ВРС имао је од 22.000 до 25.000 војника, али је имао нешто моћније наоружање.
Поред Првог корпуса АБИХ формиране су и разне паравојне јединице као што је специјална јединица Јуке Празине чији задатак је био да упада у станове и да малтретира Србе, а када је обавио задатак протерали су га и касније у Белгији убили.
У јединице АБиХ ушли су многи криминалци као што је Мушан Топаловић Цацо који је извршио многа убиства Срба које је бацио у јаму Казани. Када се отргао контроли војно руководство је захтевало од Алије Изетбеговића да се он и командант девете брдске бригаде одстране, што је Алија два месеца одбијао да би након суочавања са ултиматумом војног врха ипак дао сагласност да се одстрани, након чега је Цацо убијен.
Цацо је говорио да признаје само наредбе Бабе, како је ословљавао Алију Изетбеговића, док је Алија њега ословљавао са `сине Мушане`.
`Након рата Цацо је сахрањен на Шехидском гробљу у Ковачима и то у првом реду. Сахрани је присуствовало од десет до петнаест хиљада људи међу којима је био и Бакир Изетбеговић.
Данас овде у Србији неки погрешно тврде да су се они обрачунали са својим злочинцима што није тачно, јер у време обрачуна са Цацом није било ни помена о злочинима над Србима.
Поред ових јединица, Алија Изетбеговић је формарао и једну јединицу за посебне задатке „Шеве“. Припадници ове јединице обавили су толико прљавих послова да данас сви перу руке од њих и нико наводно не зна како је настала ова јединица иако је Алија Изетбеговић консултовао све високе руководиоце када је формирао „Шеве“.
Пропагандни рат
У циљу остваривања својих пропагандних циљева, Муслимани су изазивали разне догађаје као што су пожари, дејства по трамвајима, укидање водоснабдевања . О томе је сведочио и један припадник УНПРОФОР-а, Украјинац Сергеј Мороз, који је навео пример када је једном приликом била несташица воде у Сарајеву – он је отишао у контролу на српску страну на Илиџу и тамо се уверио да је све било уреду, а онда је отишао на Мојмило и уверио се да су Муслимани заврнули вентиле и тако спречили допремање воде у Сарајево.
Редови за воду су много експлоатисани у пропагандне сврхе и у њима је страдало много људи. Све је рађено по уходаном обрасцу. Направи се пумпа, а онда се постави повереник из месне заједнице који управља пумпом тако да је скине на крају дана да се не би вода точила ноћу, наводно због опасности од гранатирања, а онда ујутро сачека се да се формира велики ред за воду па поново монтира пумпу.
Пре пуштања пумпе у рад дође полицајац и упозори грађане на опасност од гранатирања да би након пола сата граната заиста и пала на то место.
Они су имали екипе које су снимале неке измишљене догађаје.
На пример, познат је случај камионета који скреће у једну улицу, зауставља се и из њега искачу двојица, а око њих падају гранате. Чак и завршна сцена овог клипа није снимљена на том месту већ на сасвим другом и тај видео клип је део доказног материјала у Хашком трибуналу.
Улога страних медија и УНПРОФОР-а у стварању лажне слике о Сарајеву
Велики допринос пропаганди у корист Бошњака дали су и страни новинари који су такође снимали измишљене догађаје. Пример једног видео клипа агенције Асошиетед преса, снимљеног на углу улица Маршала Тита и Вразове то најбоље потврђује.
Аутомобил који се кретао из правца Башчаршије у правцу Илиџе погођен је у задње стакло, дакле – из правца територије која је била под контролом АБИХ. Када се анализира оштећење стакла – јасно је да је тај аутомобил погођен пиштољским метком мање снаге, вероватно калибра 7,65 mm а стрелац се налазио у аутомобилу иза предњег седишта.
На истом клипу се виде грађани који пред транспортера прелазе улицу и на тај начин се шаље порука у свет да грађани Сарајева не могу да пређу улицу без помоћи транспортера УНПРОФОР.
Нико не може на том снимку да види да грађани када пређу на другу страну опет остају у истој улици и изложени су истој опасности.
У другом клипу исте агенције, на истом месту зауставља се аутомобил из којег искачу два човека, а онда се зумира шофершајбна на којој се види рупа од метка на страни сувозача. Да је аутомобил погођен у покрету сувозач би био погођен директно у груди и не би могао да искочи тако брзо из аутомобила.
На задњем седишту су канистери за воду, а метак је пробушио један канистер. Очигледно је да је метак испаљен из непосредне близине након што су возач и сувозач изашли из аутомобила.
Злоупотреба хуманитарне помоћи
У Хашком трибуналу увек су покушавали да докажу како су Срби отежавали допремање хуманитарне помоћи у Сарајево и да су на тај начин отежавали живот грађана Сарајева. Међутим, постојала је велика злоупотреба хуманитарне помоћи, јер је та помоћ углавном завршавала као храна за Армију БиХ.
Они сада у својим музејима приказују слике на којима је храна из хуманитарне помоћи. Није само храна била у питању, као хуманитарна помоћ испоручивани су упаљачи за гранате и други материјали који никако не могу да буду хуманитарна помоћ.
Шта су показали резултати анализе инцидената из хашких оптужница?
У оптужницама за председника Караџића и генерала Младића било је много инцидената који се тичу гранатирања, снајперског деловања и дејства авиобомбама.
На основу докумената Хашког трибунала, са великом сигурношћу тврдим да се ниједан инцидент гранатирања из оптужнице не може приписати Војсци Републике Српске, а у случајевима снајперског деловања са сигурношћу се може тврдити да у ниједном случају нико није гађан намерно са положаја ВРС, а случају трамваја који су често били мета, у ниједном случају трамвај није гађан са положаја ВРС.
Ту су вршене разне махинације да би се доказала одговорност ВРС, померани су трамваји са стварног места инцидента на друго, а врло често су доношени врло чудни и неразумни закључци, на пример у више судских процеса пресуђено је да је метак прошао кроз отворен прозор трамваја и да се при томе распао, а да није у ништа ударио, и потом је погодио две жене које су биле на међусобном растојању од око 1,5 m.
Анализе овог случаја су показале да је метак испаљен са зграде Извршног већа БиХ и да је прошао кроз мех на зглобу трамваја, ударио у неки метални део и распао се, а ти делови су погодили ове две жене.
Ово су само неки примери закључака судских већа, а већина њихових закључака могла би се наћи у рубрици `веровали или не`.
Ипак, у процесу против др Радована Караџића еће је донело једну неочекивану и изненађујућу пресуду да је Армија БиХ гађала сопствено становништво и УНПРОФОР иако у току поступка нису дозвољавали да се изводе докази на ову околност. Изненађење је тим веће јер су овакву пресуду донели само на основу доказа који су презентовани у оквиру тачака оптужнице.
Очигледно је ово било прање савести судског већа. Иако је донета оваква пресуда, у Сарајеву нико није одговарао за гађање сопственог становништва.
Карактеристични инциденти
На крају навешћу неколико карактеристичних инцидената у Сарајеву.
У овом видео клипу видимо Вјећницу у пламену. Пожар је избио 25. августа око 22 часа, а угашен је 26 августа око 18 часова. За пожар су оптужени Срби, а у полицијском извештају се наводи да је кров Вјећнице био метални и да је пожар избио након што је на њен кров пало 8 мина калибра 82 mm.
На зумираном снимку једног од прозора Вијећнице уочавамо да је до прозора сноп греда у пламену. То указује да су те греде постављене пре пожара да би се постигао што бољи ефекат пожара. Потребно је напоменути да мине 82mm нису могле изазвати пожар. На Вјећници су данас постављене две плоче са натписима на српском и енглеском на којима је наведено:
„На овом мјесту су српски злочинци у ноћи 25/26 августа 1992. год. запалили Наионалну и универзитетску библиотеку Босне и Херцеговине. У пламену је нестало више од два милиона књига, часописа и докумената. Не заборавите, памтипе и опомињите!“
Посетио сам сајт ове библиотеке и утврдио сам да се у тој библиотеци налазе све књиге др Радована Караџића које је објавио пре рата, па испада да су ватрогасци спашавали књиге др Радована Караџића уместо да су гасили пожар.
Ред за хлеб у улици Васе Мискина
Следећи инцидент је онај у улици Васе Мискина од 27. маја 1992. године.
Траг гранате на плочнику снимио је амерички репортер Роџер Роџерс, а потребно је уочити да су плоче око места експлозије исте нијансе.
Овај траг је карактеристичан за мину испаљену са растојања 100 до 120 m.
У полицијској фотодокументацији је сасвим другачији траг гранате и идентичан је трагу којег сам ја снимио на лицу места 2010. год.
Овај траг указује да је мина испаљена са Требевића, али овде уочавамо да су плоче око трага мине светлије у односу на остале плоче на улици, што указује да је лице места накнадно измењено да би се одговорност пребацила на ВРС. Стварни траг мине који је снимио Роџер Роџерс указује да је мина испаљена из дворишта школских установа на обали Миљацке (основна школа, гимназија, уметничка школа).
Интересантно у вези овог случаја је и то да је експлозију у улици Васе Мискина посматрао са стране Бакир Изетбеговић.
Маркале 1
За Маркале 1 рећи ћи само да је доказано да мина није могла пасти на место експлозије, а да претходно не удари у кров тезге. У том случају би и експлодирала на крову тезге, што није био случај.
Тужилаштво ниједном речју није оспорило овај налаз. Ишли су на то да се што мање таласа и да Веће једноставно занемари ову пресудну чињеницу која искључује било какву одговорност ВРС, јер мина није ни долетела на пијацу Маркале.
Маркале 2
Маркале 2 су такође режиран случај. И овде је камера била спремна пре експлозије. Камерман се налазио у једном хаустору на око 50 m од места експлозије и одмах након експлозије он излази из хаустора и почиње да снима.
Карактеристично за овај случај је да је овде умешан и страни фктор.
У време инцидента Сарајево је било окружено радарима УНПРОФОР-а односно НАТО-а који су могли да детектују сваку испаљену гранату, а такође на Требевићу на линији раздвајања су постављени микрофони, такозвани ЕХО систем који је регистровао свако опаљење оруђа и прелет пројектила. Поред тога на одређеним тачкама су се налазили осматрачи УНПРОФОР-а.
Осматрачи који су били задужени за реон тржнице Маркале били су изричити да нису чули испаљење и прелет мине и да су чули само експлозију. Они су такав извештај послали својој претпостављеној команди, која је правила дневни извештај који обједињава извештаје свих осматрача. То су поновили више пута при сведочењу у Хашком трибуналу.
У том дневном извештају, супротно извештају ових осматрача стоји да је испаљена једна мина са коте Барјак, на северо-истоку, и дате су GPS координате те локације, а да је пад мине осмотрен у подручју Тржнице Маркале.
Представници обавештајног органа УНПРОФОР-а наводно су одмах изашли на лице места и утврдили су да је мина испаљена из правца чији је азимут 220°.
Касније је утврђено да је то погрешно одређено.
Касније је утврђено и да постоји још једна кота Барјак у подручју села Миљевићи у чијој околини су заиста распоређени минобацачи 120 mm ВРС-а. Да је мина испаљена са овог подручја онда би правац долета имао азимут око 220°.
Дакле, очигледно је да је неко добио задатак да у извештају напише да су мине испаљене са подручја Барјака и да сe на тај начин једнозначно покаже да су Срби одговорни за масакр.
Онај који је правио извештај прво је уочио коту на североистоку не знајући да има још кота са истим називом и тако је начино грешку.
Када је адвокат Бранко Лукић у унакрсном испитивању питао генерала Смита зашто није прихватио предлог генерала Младића да се формира заједничка комисија која би истражила случај, он је одговорио: „То би само успорило акцију„, другим речима то би одложило бомбардовање положаја ВРС које се није могло никако избећи.
(трибину су организовали информативно-политички портали „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар