- Српски народ има легитимно право да искаже националне интересе, према којима би требало да живи у јединственој држави. Најбољи оквир за уједињење Срба у 21. веку био би под именом Србије, јер Србија и Српска заједно баштине историјски државни идентитет Србије
- Српском народу нити је помогло нити ће помоћи стварање разноразних двојних решења, мимикрија или наднационалних назива за српску државу, било да је реч о именима: Југославија, Српска земља, Српске земље, Државна заједница Србија и Црна Гора. То не збуњује непријатеље, али збуњује Србе
- Ни у Републици Србији ни у Републици Српској ни у Црној Гори не треба давати никакве опције: Београд или Бањалука, српска или тзв. црногорска нација, ћирилица или латиница. Дуализми и тријализми су велика опасност. Они разарају ткиво српског народа
- Наш национални интерес стога не треба да буде ни Република Српска као део наметнуте творевине тзв. државе Босне и Херцеговине, али ни Република Српска као самостална држава. Ово могу бити само привремена решења, а нипошто трајна
- Национални интерес српског народа требало би да буде уједињење Републике Србије и Републике Српске у јединствену државу. Та држава могла би бити Савезна Република Србија коју би чиниле Република Србија и Република Српска, а у уједињену српску државу логично би ушла и Црна Гора – у складу са Његошевом визијом „све Србије од Дунава до мора“
Александар РАКОВИЋ
РЕДОВНО стање за српски народ је оно које је успостављено 1918. стварањем заједничке државе Срба. Но, српска елита сматрала је да је српским уједињењем, преко стварања југословенске државе, решено српско национално питање.
Време и догађаји показали су да југословенски државни оквир није био добар за српски народ. Ипак, то не значи да редовно стање за Србе није уједињена српска држава.
У сваком случају, југословенска држава била је изданак српске државе.
У међународном правном поретку, државност Краљевине Србије настављена је кроз државност Краљевине СХС/Југославије. У историјском контексту, српска и југословенска државност је једна те иста државност.
Притом, државност Републике Србије и Републике Српске наставак је државности Краљевине Србије односно српске државности која је 1918. проширена из Шапца на Алпе.
Република Србија и Република Српска су – по критеријумима, елементима и симболима државности – обе Србије.
Република Српска је знатно раније обновила везу са идентитетом Краљевине Србије, чак 12 до 15 година пре Републике Србије која је у СР Југославији још дуго неговала југословенски тип српске државности.
Разбијање југословенске државе, како СФР Југославије тако и СР Југославије, наметнуло је границе између јединственог и недељивог српског народа. Овакве границе српски народ не сме да прихвати. Стога садашње прилике треба да тумачимо као нередовно стање српског народа и да разматрамо решења којима би могло поново да буде успостављено редовно стање – новим уједињењем Срба.
Није било могуће да се српски народ 1918. уједини под именом Србије, због ступања у вишенационални државни оквир са Хрватима и Словенцима. Даље, као одговор на стварање Бановине Хрватске (1939), у кругу блиском југословенском премијеру Драгиши Цветковићу састављен је Нацрт уредбе о организацији Српске земље (1940) којом Врбаска бановина, Дринска бановина, Дунавска бановина, Моравска бановина, Зетска бановина и Вардарска бановина образују аутономну територијалну јединицу под називом Српска земља.[1] У овој намери да се српско уједињење обави у оквиру Краљевине Југославије – опет је избегнуто име Србије.
Колико год да су Срби у 20. веку сами бежали од јединог логичног имена Србије за уједињену српску државу то, наравно, није помогло српском народу. Краљевина Југославија је разбијена и окупирана. Над српским народом је у Другом светском рату извршен геноцид. У уништавању Срба предњачили су Хрвати, а нису за њима заостајали ни Албанци, Немци, Мађари, Бугари, па ни Италијани на простору Косова и Метохије.
Потом, српско питање у социјалистичкој Југославији је одлукама комунистичких власти решено на разоран начин.
Јединствена српска нација је 1945. подељена на три нације (Србе, Црногорце без икакве основе да буду нација, Македонце са основом да буду нација), пет република (Србију, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Хрватску, Македонију), а Србија је расцепкана на три дела (ужу Србију, аутономну покрајину Војводину и аутономну област Косово и Метохију, која је шездесетих претворена у аутономну покрајину Косово).
Барања је 1945. изузета из Војводине и предата Хрватској, чиме је Србија изгубила излаз на реку Драву. Суторина је 1947. изузета из Босне и Херцеговине и предата Црној Гори, чиме је српска Херцеговина изгубила излаз на Јадранско море између Игала и Превлаке у Боки Которској. Поред тога, муслиманска нација је 1974. коначно формално издвојена из српске.
Ово је била права национална катастрофа српског народа, која је стигла одмах након усташког геноцида над српским народом. Стога не треба да чуди што је усташки идеолог фра Доминик Мандић у емиграцији писао да је Тито – иако идеолошки непријатељ усташа – одлично решио национално питање у Југославији. Наиме, југословенски комунисти су за решење националног питања у потпуности преузели модел екстремних Хрвата франковаца.
Република Србија, Република Црна Гора, Република Српска и Република Српска Крајина су, када је почело разбијање југословенске државе почетком деведесетих година 20. века, били најпре за то да се сачува макар нека Југославија – крња Југославија па чак и српска Југославија. Но, ни то није помогло. Нити је Запад то признао, нити су сепаратистичке републике то прихватале. Српски народ је протеран из Хрватске, западних и централних делова Босне и Херцеговине, Сарајева, Косова и Метохије.
Српском народу нити је помогло нити ће помоћи стварање разноразних двојних решења, мимикрија или наднационалних назива за српску државу, било да је реч о именима: Југославија, Српска земља, Српске земље, Државна заједница Србија и Црна Гора. То не збуњује непријатеље, али збуњује Србе.
Може да допринесе јачањима регионалних српских идентитета као увертира за стварање нових националних идентитета. На томе је инсистирао Бењамин Калај.
У Црној Гори се у знатној мери то већ догодило. Некадашња класична српска држава Црна Гора, у Ђукановићево време постала је усташоидна творевина. Црна Гора је тада била антидржава српској Црној Гори Петровића, а истовремено је служила и као анти-Србија. Тек од пре две године Црна Гора се враћа српском путу, али још није до краја преломљено.
Важно је да из примера Црне Горе такође извучемо поуке како је сасвим могуће да се одроди и у потпуности конвертује део православног српског народа из сржи српства коју чине Србија, Босна и Херцеговина и Црна Гора. Пре тога дешавало се да отпадну рубни делови српског народа – Срби римокатолици и Срби муслимани.
И најнеповољнији сценарији су, дакле, могући. Ништа не треба препуштати случају.
У Републици Српској би искључиво морали да негујемо однос према јединственом и недељивом српству, без икаквог осећаја посебности Републике Српске према Републици Србији и осталим деловима српског народа. Осећај посебности, макар регионалне, временом би могао да раздвоји српски народ у Републици Српској од српског народа у Републици Србији.
Ни у Републици Србији ни у Републици Српској ни у Црној Гори не треба давати никакве опције: Београд или Бањалука, српска или тзв. црногорска нација, ћирилица или латиница. Дуализми и тријализми су велика опасност. Они разарају ткиво српског народа.
Наш национални интерес стога не треба да буде ни Република Српска као део наметнуте творевине тзв. државе Босне и Херцеговине, али ни Република Српска као самостална држава. Ово могу бити само привремена решења, а нипошто трајна.
Национални интерес српског народа требало би да буде уједињење Републике Србије и Републике Српске у јединствену државу. Та држава могла би бити Савезна Република Србија коју би чиниле Република Србија и Република Српска, а у уједињену српску државу логично би ушла и Црна Гора – у складу са Његошевом визијом „све Србије од Дунава до мора“ (Горски вијенац, Беч 1847, страна 3). Данас је то простор од Апатина до Бара и од Тимочке Крајине до Босанске Крајине.
Дакле, има решења и да свака српска држава своје институције сачува у оквиру заједничке свесрпске државе Србије. Нема ничег природнијег од тога да Република Србија и Република Српска – односно обе Србије – створе уједињену Србију.
(Трибина је одржана 28. фебруара 2023. у Прес-центру УНС)
Додај коментар