Рељић: Бошњацима је лакше без Алије, него без америчког амбасадора

• Седам и по месеци у Сарајеву нема америчког амбасадора. Он је, ко год да је, Надвисоки представник у граду на Миљацки. ЦК „грађанске Босне“ је била америчка амбасада. Није из тога тешко извући закључак да ова Америка нема више времена за Западни Балкан, за Србе и за оне које треба да бране од Срба
• Христијанизована Америка и атеистичка/станизована Европа неће се сукобљавати око тога како треба малтретирати Западни Балкан и сл.
• Косово је као Газа. „Европски пут“, сведен на баналан фронт историјског губитника, може нам донети само нови Бриселски споразум и за Републику Српску, а на крају и за саму Србију – део по део како је говорио немачки амбасадор Андреас Цобел (11. април 2007, увече)
• Ако имамо снаге да се томе одупремо, немамо шта да чекамо. (Погледајте Грузију и ових дана после локалних избора!) И глупо је, и историјски неодговорно – систематско самопоништавање називати „стратешким опредељењем“

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ДEВЕТИ је месец (пишем ово средином октобра) како Стејт департмент не шаље амбасадора у Београд, а сетите се шта је овде био Кристофер Хил. Старатељ који зна да је дете недорасло да разуме шта је за њега најбоље – и није, ни за трен, попуштао да нас води у нашу пропаст.

Трамп је однекуд извадио Марка Брновића, а онда га је структура одбацила јер, рече нам Марк, „бирократе дубоке државе не желе да било ко са политичким, етичким и верским бекграундом попут мог обавља амбасадорску дужност у Србији. Када се све сагледа, верујем да је то што ћу бити близу породици и пријатељима у Аризони и проналазити могућности за остварење битније улоге на домаћем плану најбољи пут за мене у овом тренутку.“

Људски и медијски дирљиво.

Седам и по месеци у Сарајеву нема америчког амбасадора – Бошњацима је лакше без Алије, него без америчког амбасадора. Он је, ко год да је, Надвисоки представник у граду на Миљацки. ЦК „грађанске Босне“ је била америчка амбасада.

Није из тога тешко извући закључак да ова Америка нема више времена за Западни Балкан, за Србе и за оне које треба да бране од Срба.

У прилог томе иде и објава Стејт депратмента да „суспендује стратешки дијалог са Косовом“. Курти, ОВК у униформама полиције могу да наставе терор над незаштићеним Србима [поприлично подсећа на однос ИДФ према Палестинцима у Гази – само је разлика у томе што је ОВК, која је у неком времену за САД имала статус као Хамас, сад претворен у „чуваре реда“], а стратешки дијалог иде на паузу.

Мислим да је америчко хлађење двоструко индуковано:

1) Украјина, Блиски исток: драма Израел и Иран, те Тајван – довољно су широк фронт за америчке могућности на међународном плану;

2) амерички унутрашњи односи постају бескрајно сложени – од економских ломова до оног што је Шпигл у причи са насловне стране, са наглашеним озбиљним страховањем за „западне вредности“, описао као наступ „Трампових крсташа“, јер је „Трамп отворио врата власти крајње десничарским хришћанским националистима. Њихов циљ: америчка теократија. Одвајање цркве од државе у Америци је у опасности.“ Ту су и потпредседник Д.Џ. Венс, први војник Пит Хегсет и многи други. Сам Трамп није неки верник али му се допало да буде „Божји извршитељ“ и обавезан је према подршци тих моћних кругова.

И да, глупо је, са позиције Срба, бити оптимиста – да то може да значи да ће „христијанизована Америка“ променити ставове који лаицима изгледају контрадикторни: да су противници муслимана у Гази до истребљења, али да су савезници са муслиманима у БиХ и на Косову „до истребљења Срба“ (тј. до потпуног дисциплиновања).

У „цивилизацији новца“ на шта се свела савремена Америка, ништа није важно као профит/камата ратника „светске кабале“.

Елем, христијанизована Америка и атеистичка/станизована Европа неће се сукобљавати око тога како треба малтретирати Западни Балкан и сл.

У свом нихилистичком стању, Европска унија је испала из прве лиге геополитичког уређивања новог светског поретка. То се видело по односу Венса (Минхенска безбедоносна конференција, фебруар 2025) и Трампа у низ наврата према њима, а и недавно у Тјенцину (1. септембар 2025.) на засадењу ШОС (Шангајска организација за сарадњу). Тамо Европу нико није помињао као партнера у будућности.

Евро-губитницима остаје да играју с онима који, и поред јасних порука, остају „на европском путу“. Број тих нижих државних бића се смањује. Сведочимо – отпливавању Грузије. Јавили су да неће да буду безумни испуњивачи кластера за поглавља, или тако нешто, а под присмотром и терором – испразне евробирократије.

Има ко још хоће. Украјина, земља које више нема. И док ЕУ чини да је буде све мање, њени политички вођи не одустају.

Друго, Јерменија – Никол Пашињан је прво потписао нешто што бисмо ми могли упоредити с нашим Бриселским споразумом (дао је Нагорно Карабах све певајући) и практично омогућио Азербејаџну да исели/протера Јермене са „вековних огњишта“. Поздрављен из Брисела је отишао у Вашингтон и дао Американцима „Трампов коридор“ (тј. Занзегурски коридор) којим се преко Јерменије повезују раздвојене азербејџанске територије. Иран је послао поруку опомене због упадања Америке у Јужни Кавказ, Русија то разумева као нови удар, Кина има интерес јер ту пролази крак „Пута свиле“… То толико несигурно подручје чини још несигурнијим.

Треће, Молдавија – земља у којој се годинама на изборима, у које се ЕУ директно уплиће, одржава Маја Санду која прети Придњестровљу (још 1990. отцепљена држава која има заштиту Русије а нема признање)…

Шта је заједничко овим трима државама „на европском путу“? Одржавање непријатељског фронта Запада против Русије. Та линија је озбиљно угрожена, посебно од Украјинске кризе.

И ево нас код четвртог случаја слепог путника „на европском путу“ – Западни Балкан, тј. Србија, српске земље и њихови суседи.

Положај Србије је трагикомичан. Упркос, сталном очигледном потпадању утицају ЕУ а без икаковог напретка „на европском путу“, Србија је и под сталним теледиригованим притиском због „недисциплине“.

На недавно одржаном округлом столу, нечега што се зове Центар за проучавање Западног Балкана, закључено је: „Србија дестабилисала четири земље, спријечено да буде и пета“. Узалуд наше, српско, „стратешко опредељење“ је „европски пут“ које се стално објављује рафалним порукама из власти, а – поред нас пролећу велике промене на Истоку који постаје центар света у сваком погледу – економском, војном, идејно-политичком…

И унутрашњи односи у Србији су, иначе, у парадоксалној ситуацији: „Чланство Србије у ЕУ подржава 33 одсто грађана, што је најнижи ниво међу земљама кандидатима“, казује Евробарометар.

Што се тиче поверења: „Грађани Србије највећи степен поверења имају у Русију и Кину, док је ЕУ са 38 одсто подршке тек на трећем месту.“

С друге стране, ко слуша политичаре и НВО објавитеље који затрапавају све ТВ-канале у Србији, те чита, слуша, гледа медијске поруке – стекао би утисак да се уопште не ради о истој земљи.

Научени у транзицији (чији је резултат колонијална демократија) објашњивачи „европског пута“ имају аргументе типа: ми смо окружени НАТО земљама, наша највећа економска размена је са ЕУ, ми смо културни део Европе, те зато – слушамо и не питамо, испуњавамо захтеве на Косову и кад сви крше све споразуме (Турска је ових дана допремила неиднетификован број дронова, упркос томе што је по Резолуцији 1244 наоружавање Косова недозвољено!); са Шмитом у БиХ се договарамо, иако је он падоранац јер нема потврду Савета безбедности УН, а онда понекад и неуверљиво претимо па лако одступамо; продајемо оружје Украјини па се повлачимо због „руског гаса“; продајемо оружје и муницију Израелу чак и кад ЕУ одступа, предајемо природна богатства будзашто, јер Немци не желе да ризикују да то узму Кинези…

И? Све нам је горе.

Ситуација се ни на једном фронту не побољшава.

Косово личи на Газу, зар не? Републику Српску, такође, спремају да постане – босанска Газа, тј. Газа где ће амеро-хришћани и евро-атеисти терористати православне хришћане до прогона. Зашто, побогу? Разлога има разних, али у политичким поштапањима најјачи је онај – руски утицај на Србе је недопустив! Малиган!?

Хоћу да кажем: не треба бити много проницљив а да би се видело. Милости за Србе (у овом тренутку, као и у свим тренуцима откад је почело разбијање Југославије) са Запада нема. Фер однос се још мање може очекивати. Као у оној познатој ТВ-серији, у којој је Балкан у наслову:/Играмо тај танго смрти, /као некада пре, /нека се све зварти… само да не заборавимо шта ми ту добијамо.

Понављам, Косово је као Газа. „Европски пут“, сведен на баналан фронт историјског губитника, може нам донети само нови Бриселски споразум и за Републику Српску, а на крају и за саму Србију – део по део како је говорио немачки амбасадор Андреас Цобел (11. април 2007, увече), па се онда цинично извинио за – „можда нејасне изјаве“. Они који су долазили после Цобела, нису говорили али су радили по сценарију који је он „неопрезно“ изнео.

Ако имамо снаге да се томе одупремо, немамо шта да чекамо. (Погледајте Грузију и ових дана после локалних избора!)

И глупо је, и историјски неодговорно – систематско самопоништавање називати „стратешким опредељењем“. А цинично је тајно шапутати како је све то самопотапање, само „тактичко сналажење“, да би се умиривао народ који све види.

(Трибина је одржана 7. октобра у Прес-центру УНС у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ – уз подршку Представништва РС у Србији)