Рељић: Пут Срба је известан – ка Истоку, зато – и Србија ка Истоку

• Одступајући од Резолуције Савета безбедности УН 1244 и предајући Европској унији да решава проблем Косова држава Србија је дошла до – предаје Косова. И свега што уз то следи
• Дана 22. фебрура у Београду је обележена 15-годишњица једностраног проглашења независности Косова, у организацији Канцеларије за везу Приштине. Посланик у Скупштини Србије Шаип Камбери изјавио: „Ово је први пут од отварања Канцеларије за везу да се Дан независности Косова обележава у Београду“. Објављене су фотографије. У центру је официр за везу Јетиш Јашари
• Суочени смо са угроженошћу Србије и Срба у целини. Однос ЕУ и „наших европских пријатеља“ је гори од односа Отоманске империје према кнежевини Србији у XIX веку. Али је данашња Србија угрожена сопственом дезорјентацијом – кнежевина Србија се јасно удаљавала од свог непријатеља, република Србија се јасно баца у руке својим ликвидаторима
• Ради се о односу Запада према Србима који је – неперијтељски. Лаже ко каже да му није јасан. Оваквом непријатељу, Антихристу по показаном послању – не можете пружити и други образ
• Срби су два века више учили од Беча него од Истока (моћ Византије се већ преселила са Босфора преко Кијева ка Москви). И сам Исток је био на Западу. Али та ера се окончава. Гледамо директан телевизијски пренос, преко украјинског случаја

Слободан РЕЉИЋ

1.

НАСЛОВ овог рада је парафраза знаног списа Светозара Марковића Србија на Истоку (1872), у којем се размишља „о ‘мисији’ Србије на истоку.“ То је време опадања моћи Отоманске империје а питање „српско питање“ и позиционирање Србије у том процесу је било обавезно и важно.

Писац је подсетио да се „оби­чно разуме: границе државне, влада и друге, управо спољашње, политичне форме, у којима би поникла ‘нова српска држава’.“ Данас, век и по касније, нажалост, у време опадања моћи Запада и Европске уније, чињења званичног Београда не показују да се обичне ствари могу подразумевати, а питање које следи им не може ни пасти на памет: да ли и „какав унутарњи друштвени преображај може и треба Србија да учини међу народима на југоистоку Европе?“

Као неко ко подразумева елементарну нормалност политичког система, Светозар Марковић ће крајем XIX века констатовати: „Установе политичке само чувају породични и друштвено-економни склоп, што је темељ држави.“ На почетку XXI века ова реченица је од првог до задњег словног знака непримењива.

Један од кључних задатака данашњег политичког система у Србији је системско уништавање породичног склопа (ту су кампање и законски склоп за прогон породице), а економски склоп је темељ за десуверенизацију и растакање држевне улоге Србије.

Док пишем овај текст објављује се саопштење премијерке како ће фирма која запосли странца бити субвенционисана од српске државе што је даљне уздизање „нове нормалности“, јер држава Србија одавно субвенционира стране послодавце.

Ово је субвенција плус!

Ово је пример од пре неки дан: у Новом Саду је отворена фабрика немачке компаније „Континентал“ која ће запослити 400 радника – држава је компанији дала странцима субвенцију од 140 милиона евра, а чиме би тим радницима – како је израчунао неко ко је два пута кликно на рачунару –држава Србија могла да обезбеди плату од 972, 20 евра а за 30 година. Такав начин привређивања не само да је здраворазумски бесмислен, него води у самоуништење. И сем као окупациони, није познат у историји.

2.

Светозар Марковић, ово није могао да замисли, те се бавио другим стварима: „Ко год је проучио историју српске револуције у почетку овог столећа, мора увидети да… је том приликом учињена дубока, друштвена револуција, која је из корена изменила строј српског друштва под Турцима, па је заватила и саме појмове српског народа… Али… ваља да проучимо како је поникла данашња српска држава; шта је у њој дошло развитком оних појмова и оних установа, који су остали…, шта је дошло утицајем науке, а шта простим подражавањем туђинским формама“.

После разумних констатација, ту је и циљ: „Ми оћемо дакле да покажемо: шта ваља да радимо и чему да тежимо у великој борби за ослобођење, која се може сваког тренут­ка отпочети на Балканском полуострву и у којој је без сумње Србији намењена прва улога.“

Без обзира на драмтичне промене у природи и улози државе, као и средином XIX века, Срби су на раскрсници Исток-Запад.

Светозар Марковић је боравио у Русији па у Швајцарској: под утицајем идеја Николаја Чернишевског (1828-1889) разумео је да би ваљало радити на напретку и осавремењивању своје земље али да неће бити добро да се некритички преузимају западни економско-политички-културни модели; а после Швајцарске, и социјалистичког западног искуства, сумњао је да је то, због тадашње Западне супремације над Истоком, могуће иако у томе није налазио добро решење за „српски свет“.

Ово је време сличног избора, само је данас улога Истока историјски другачија: он се подиже на плодном тлу западног распадања; и Ex Oriente lux више није само песничка досетка него могући мото најаве Велике промене која није подржавање и безусловно праћење давоског трансхуманистичког Великог ресета.

3.

Где смо ми сада?

Од 27. фебрура 2023, пред имплементацијом Француско-немачког предлога споразума о сарадњи две државе – Србије и Косова!? Одступајући од Резолуције Савета безбедности УН 1244 и предајући Европској унији да решава проблем Косова држава Србија је дошла до – предаје Косова. И свега што уз то следи.

Али, прво два примера, да би се разумело колико је стање – малигно и колико је малигнитет агресиван.

Први случај: дана 22. фебрура у Београду је обележена 15-годишњица једностраног проглашења независности Косова, у организацији Канцеларије за везу Приштине. Посланик у Скупштини Србије Шаип Камбери изјавио: „Ово је први пут од отварања Канцеларије за везу да се Дан независности Косова обележава у Београду“. Објављене су фотографије. У центру је официр за везу Јетиш Јашари.

Рагми Мустафа, досадашњи председник Националног савета Албанаца у Србији оглашава: „први пут Косово слави независност у Београду“. Присуствовали институционални и политички представници из Прешева, Бујановца и Медвеђе, цивилно друштво у Београду и међународне дипломатске мисије. То је ширење процеса – и у Приштини је обележено 17. фебруара низом активности у којима су учествовали највиши приштински званичници, а међу којима и Аљбин Курти и Вјоса Османи.

Држава Србије није у томе нашла ништа на шта би требало реаговати! У оваквој Србији нема никаквог ризика да се у главном граду слави отцепљење 12 одсто територије, а која је – Косово!

Други случај: да је овакво понашање „нормална ствар“ у главном граду Србије, показано је у недељи пре „прославе“.

Дана 18. фебрура, субота, у центру Београда, у организацији Удружења Крокодил и Иницијативе младих за људска права, у парку код Митићеве рупе на тргу Славија, организовано је чишћење простора, тј. прекречен је графит „Кад се војска на Косово врати“.

Слова графита била су у црвеној, плавој и белој боји исписана ћирилицом. Кад је „грађанска акција“ поодмакле, и провоцирала грађане, на терен је изашла полиција, те су учесницима у акцији, која је успешно завршена, писане казне.

Као да су се необзирно помокрили на јавном месту. Али! Полицијско чињење је било толико комично да није заслужило ни – демарш НВО сектора! Што је, иначе, уобичајена играрија годинама. Када су се комунална милиција и патрола – лице државе Србије – удаљили са лица места, неки српски грађани су, тајно, у свом главном граду – исписали пароле које ће Крокодил и Иницијативу младих првом приликом третирати.

Колонијалност и стид пред сувереношћу је овде очигледна. Сувереност – на коју су данашњи владари обавезни на основу преко два века српске борбе за државност – овде је као украс на реверу у вечерњем пијанчењу.

4.

То је данас нормалност, „нова нормалност“, у држави Србији. Политички је крајње непожељно да се подсети на оно општеусвојено „ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена“, јер се стоји пред 11 тачака Споразума где је то субверзивно и позива на непожељно понашање. А по том споразуму Србија и Косово су две равноправне стране, две државе, истоветно колонијално суверене али две. То води – немогућој мисији. За 9 од десет Срба неприхватљиво. Неприхватљиво на неодређено време.

Овде је у овом трену непримерено говорити о угрожености Републике Српске (на једном оваквом скупу 2013, говорио сам и написао текст под насловом Сенка Брисеслског споразума над Републиком Српском – како се појам „издаја“ појавио у српском националном дискурсу – што се у доба ово, нажалост, показује да тема није била промашена). Суочени смо са угроженошћу Србије и Срба у целини.

Однос ЕУ и „наших европских пријатеља“ је гори од односа Отоманске империје према кнежевини Србији у XIX веку. Али је данашња Србија угрожена сопственом дезорјентацијом – кнежевина Србија се јасно удаљавала од свог непријатеља, република Србија се јасно баца у руке својим ликвидаторима.

А то је суштина стања и основ за оријентацију: овде се ради о односу Запада према Србима који је – неперијтељски. Лаже ко каже да му није јасан. Оваквом непријатељу, Антихристу по показаном послању – не можете пружити и други образ.

5.

Међутим, српски одговор на то је – двостран!

Одговор народа је јасан – нема потписивања било чега за Косово, нема пуштања Републике Српске низ воду, без обзира што власти овде од почетка примају лажног Високог представника као правог – и нема – то је сад нова тачка на којој се деле Запад и Исток, односно сав незападни свет – увођења санкција Русији. Те три ствари су сада директно повезена. И кад се секу – секу се све три заједно.

Одговор политичког естаблишмената државе Србије је у диспропорцији са народним ставом; они имају „замену за народ“, НВО сектор и с њим спроводе договоре – који се воде искључиво са Западом.

Сва три народна става доводе се, чињењем власти, у питање. С образложењем да „елита“, кaд год се нађе на месту власти, боље зна од народа: они знају а народ ће после видети да су они у праву.

Ужасни антидемократизам, да останемо у сфери политколошког разговора и оцењивања.

Не би било тешко доказивати да се сад – за разлику од доба у коме је мислио и стварао Светозар Марковић – све што се тиче будућности света догађа се на Истоку. Запад ће само снагом, која опада али није мала, да укуцава клинове у источна решења. Да по сваку цену чува status quo!

Пут Срба је известан – ка Истоку.

То што смо ми сада заглављени у имплементираној демократији, у периферном привређивању које не подразумева да сам о нечему одлучујеш него да љубиш стопе ММФ, у култури која је безбожничка и плута на ЛГБТ-идеологији, у образовању које деца осећају као лудачку кошуљу… не значи да се неће ништа променити.

Срби су два века више учили од Беча него од Истока (моћ Византије се већ преселила са Босфора преко Кијева ка Москви). И сам Исток је био на Западу. Али та ера се окончава. Гледамо директан телевизијски пренос, преко украјинског случаја.

Онда смо учећи од Запада следили „знакове времена“, данас држећи се слепачки „европског пута“ као у Домановићевом Вођа, сами себи копамо гроб… Запад нам у томе максимално помаже, а ми као слуђени свет дигиталних концентрационих логора идемо у комору, а тешимо се да, можда – они, ипак, неће бити тако зли. А хоће! Сетите се операције ковид-19. Питање је само цене коју ћемо као народ платити.

То положај Републике Српске у политичкој свакодневици, да се вратимо томе, чини ризичнијим него што би он, реално, требало да буде! И тражиће од ње напор већи и организованији него досад.

(Трибина је одржана 28. фебруара 2023. у Прес-центру УНС)