- Миломир СТЕПИЋ: Савремено позиционирање Срба и Србије треба да буде у складу са препоруком Милована Миловановића од пре више од једног столећа – да треба утврдити како се српски интереси и циљеви поклапају са руским… Питање граница увек је кључно питање. „Српско становиште“ мора бити засновано на нужности ревизије растакања СФРЈ по бадентеровско-титоистичком (псеудо)принципу дуж тзв. АВНОЈ-ских граница
- Срђан ПЕРИШИЋ: Да ли председник Додик може да искористи познанство са Орбаном и да тиме оствари контакт са Трампом? Он ће то да ради, за то треба наћи новог Стивена Бенона, али то није довољно. И то није једина једначина која може да успе. Он у тој једначини мора да има иза леђа Русију. Без Русије никакво познанство ни са ким Србима не може донети политичке поене, односно геополитичке поене Републици Српској
- Небојша МАЛИЋ: Оно што ми можемо да понудимо Американцима, односно Трампу, то нису ни територија, ни трговачке повластице, ни спровођење неких њихових идеологија, али можемо прилику да се преко нас напакости његовим и нашим непријатењима. То је нешто што можемо да понудимо и за шта нам нису потребне ни Русија ни Кина ни нека трећа земља нити икаква `велика леђа`
ТРИБИНА „Српска послије побједе Трампа“ завршена је дискусијом учесника.
Поводом три питања:
1. Да ли ће промјена америчке политике према нама бити условљена претходном руском побједом у Украјини и промјеном или нагодбом између Америке и Русије, односно Трампа и Путина?
2. Ако се Америка коригује бар у смислу у ком смо данас говорили, да ли ће то Муслимане лишити шансе за „друго полувријеме“ а Америку вратити макар поштовању Дејтонског споразума?
3. Да ли су шансе и за српски простор и за Републику Српску добри лични односи Милорада Додика и Виктора Орбана и добри лични односи између Орбана и Доналда Трампа?
Степић: Имајмо на уму Брчко, Дрвар, Гламоч, Грахово и Петровац
Миломир СТЕПИЋ је такође одједном одговорио на сва три, рекавши:
Резултати сукоба у украјинској арени – јер Украјина је само арена – несумњиво ће из темеља променити свет. И већ се променио. Сетимо се само како је свет изгледао пред сам почетак тог сукоба у фебруару 2022. године.
Направимо историјски пресек тадашњег и садашњег стања и видећемо колико је свет суштински другачији. Дакле, то није рат само на том терену, већ је тамо рат глобалних размера. У том контексту је неопходно и савремено позиционирање Срба и Србије.
Оно би требало да буде у складу са препоруком Милована Миловановића пре више од једног столећа – да треба утврдити како се српски интереси и циљеви поклапају са руским.
Другим речима: Русији се треба геополитички самопрепоручити.
Прва година Трамповог мандата биће деликатна (прва година сваког мандата је деликатна), а то је следећа 2025-та. Он ће имати много изазова унутар САД, потом у „америчком унутрашњем дворишту“ Латинској Америци, те у читавом свету. Треба се подсетити да је 2025. веома важна, будући да су тада тзв. округле годишњице када се догађаји на које асоцира наглашавају и политички употребљавају.
Овде је то тридесетогодишњица „Бљеска“, „Олује“, Сребренице. Касни се у припреми српског проактивног приступа, а не дефанзивног, одбранашког одговарања на нападе који ће бити веома снажни.
Увек када је српски став пасиван – а он је обично такав – појављује се проблем са дугорочним негативним последицама.
Република Српска и Србија би требало да припреме свеобухватну стратегију наступа и благовремено почну пласирање објективне „сребреничке приче“. Биће то последњи трзаји наратива о Сребреници који је пласирао Запад. После тога ће утихнути, али може у овој години да донесе силну штету српским интересима јер ће поводом тридесетогодишњице не само читав свет бити на то фокусиран, већ ће се ставити у контекст актуелног глобалног конфликта Запада и Русије.
Следи потом тридесетогодишњица Дејтонског споразума. Требало би бити приправан да ће Трамп у томе видети прилику за постизање успеха, а његови противници за неговање стереотипа. У сваком случају, могуће је наметање Србима неодговарајућег решења.
Српска страна требало би да инсистира на Дејтонском споразуму утолико да се спречи његово даље еродирање, да се поштује његово „слово“, а не „дух“ и да се стално инсистира на враћању изворним принципима и овлашћењима Републике Српске. Али га не треба глорификовати по сваку цену.
Сетимо се да се на њега 1995. невољно пристало, да је прихваћен као нужно зло, чак као нека врста пораза.
Стога не треба априори одбацивати идеје његове ревизије, будући да се мењају опште геополитичке прилике у којима САД – које су га диктирале – више нису неприкосновени хегемон. Конкретно, није излишно поставити питање, на пример, наметнутог статуса Брчког, позиције крајишких српских општина Дрвар, Гламоч, Грахово и Петровац у Федерацији БиХ, неадекватне међуентитетске границе на бројним секторима…
Уопште, увек је питање граница кључно питање. „Српско становиште“ мора бити засновано на нужности ревизије растакања СФРЈ по бадентеровско-титоистичком (псеудо)принципу дуж тзв. АВНОЈ-ских граница.
Перишић: Без фокуса на Русију не можемо остварити ни фокус према САД
Срђан Перишић је поводом њих додатно рекао:
Сви се слажемо да Срби, а тиме и Република Српска, треба да делују према Трампу и његовој администрацији. У излагању сам зато потенцирао да у том односу и контактима са Трампом – гледајући нашу историју последњих 150 година – не смемо да поновимо грешке из прошлости. Односно: да се ми у контактима са Трамповом администрацијом не одрекнемо – Русије.
Наши и руски интереси су, што је рекао Милован Миловановић Балачко, председник краљевске владе 1911-1912. године на чувеном саветовању са тадашњим врхом Краљевине Србије – вечито компатибилини. Дакле, наши интереси су вечни са Русијом, а нису са САД.
Да ли председник Додик може да искористи познанство са Орбаном и да тиме оствари контакт са Трампом?
Он ће то да ради, али то није довољно. И то није једина једначина која може да успе. Он у тој једначини мора да има иза леђа Русију. Без Русије никакво познанство ни са ким Србима не може донети политичке поене, односно геополитичке поене Републици Српској.
Зато и говорим да треба деловати према Трампу, његовим људима, да треба наћи неког новог Стивена Бенона.
Били су у периоду 2016-2020 изванредни састанци са Стивеном, али је Стивен Бенон био смењен.
На састанцима са Американцима увек треба указивати да смо са Русима, јер не можемо Трампу не можемо понудити ништа што нам већ није одузето. Зато и сматрам да без фокуса на Русију не можемо остварити ни фокус према САД.
Малић: Ако Трамп покуша да руши дубоку државу – на нама је да ту прилику искористимо
Модератор (Ђуро Билбија) је Небојши Малићу поставио додатно питање: Може ли се, хипотетички, догодити да Виктор Орбан из мађарских интереса каже Трампу да његови Србе бар оставе на миру, да не играју досадашњу антисрпску игру јер би то било добро за губитничку глобалистичку империју али не за америчку републику?
Малићев одговор био је колико кратак, толико и јасан:
– Апсолутно. Мислим да то Орбана не би ништа коштало…
Следећа реченица је била:
– Морам опет да се не сложим са г. Перишићем иако се са њим слажем у начелу…
Перишић је узвратио:
– Ми се слажемо у свему. Разлика је у томе што Ви верујете да ће Трамп успети да сруши „дубоку државу“, да је идеолошки и геополитички победи, а ја се плашим да у томе неће успети.
Малић је у наставку рекао:
– Плашим се и ја да неће успјети али мора да покуша. Ако покуша онда је на нама да ту прилику искористимо.
Оно што ми можемо да понудимо Американцима, односно конкретно Трампу, то нису ни територија, ни трговачке повластице, ни спровођење неких њихових идеологија, али прилику да се преко нас напакости његовим и нашим непријатељима.
То је нешто што можемо да понудимо и за шта нам нису потребне ни Русија ни Кина ни нека трећа земља нити икаква `велика леђа`.
То можемо да му нацртамо. Умјесто да нешто паметујем, цитираћу једну америчку пословицу која је на мене оставила велики утицај. Та пословица гласи: Постоје људи који мисле да нешто може, постоје људи који мисле да то не може – и један и други су у праву.
Перишић је поново узео реч, додавши свему што је говорио:
– Све се слажем са г. Малићем. Ми не можемо прићи Трампу тако што ћемо му дати зграду Генералштаба у Београду да би неко, из његовог окружења, на том месту градио хотел.
Потребан је идеолошки приступ, антиглобалистички. Не можемо му прићи тако што ћемо Американцима дати да отворе неки рудник на Мајевици или негде у Србији. Можемо, сви смо се сложили, и морамо идеолошки.
Зато предлажем да председник Додик за почетак промени назив своје странке у – Снага народа, снага државе.
То би омогућило да скраћеница СНСД остане, али да постане антиглобалистичка.
Треба јасно рећи: ми Срби смо против ЛГБТ идеологије, џендеризма, глобалних компанија и имиграције, абортуса…
То би био приступ Трампу.
Модератор је Трибину закључио речима:
– Било би добро да Трамп, ако ништа друго, схвати да договор са Путином значи и попуштање према Србима.
(Трибина је одржана 28. новембра 2024-те у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар