РС и матица

Стаматовић: Подгоричка скупштина је тотални антипод и негација Ђукановићеве Црне Горе

„ЊЕН ЗВАНИЧАН НАЗИВ ЈЕ БИО – ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ“
  • Историчар др Александар СТАМАТОВИЋ: Званично име `Подгоричке скупштине` можда је нелогично, јер другог народа тада и није било у Црној Гори сем српског. Званична државна доктрина црногорске државе краља Николе је била та да у њој живи српски народ са три вере: православном, мухамеданском и римокатоличком. То што сада ту чињеницу негирају припадници нове дукљанско-монтенегринске историографије, публицистике, културологије и уопште нове црногорске доктрине, то је њихова ствар”
  • Поводом тврдњи да је Подгоричком скупштином „сахрањена црногорска државност и црногорско име”, Стаматовић наглашава: „Ради се о простој замени теза. Јесте, нестало је црногорске државе и њеног имена. Подсетићу, држава створена 1. децембра 1918. године звала се Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Дакле не ’Краљевина Србија’. Како је нестало црногорског државног имена, тако је нестало и имена Краљевине Србије. То је била држава свих Срба, уједињених Срба“
  • Др Стаматовић закључује: „Актуелни режим је антипод петровићкој Црној Гори. Он хоће да покаже и да докаже да је са таквом Црном Гором свршено, и да она више не постоји. До фанатичног дерилијума мржње доводи га чињеница, да и поред све репресије, индоктринације и асимилације која безмало траје седам деценија српски идентитет и даље постоји и да пружа жесток отпор”

КАКО се ближи 100-годишњица уједињења са Србијом, власт у Црној Гори настоји да изокренутим и новим тумачењем историјских чињеница одржи напету атмосферу у земљи. Чак и пре два дана када је цео свет обележавао завршетак Великог рата, са највиших овдашњих адреса чуле су се, у најмању руку, неуобичајене поруке. Председник и премијер Црне Горе Мило Ђукановић и Душко Марковић су ове године највероватније имали истог приређивача саопштења пошто су обојица истакли да је Црна Гора „једина земља која се доследно и храбро борила на страни победничких сила Антанте и тешко страдала у тој борби и упркос томе остала без државног имена и задуго без помена у тој новој Европи”.

Двојица председника су у неколико наврата оценила да 11. новембар 1918. датум  „након којег је са светске мапе нестало име Црне Горе, датум који нас подсећа на трагичну неправду која нам је учињена од стране сила победница Великог рата”.

„Нема сличног примерa, ни мање земље, ни већих жртава на победничкој страни историје, али ни теже неправде и суровије казне према једној земљи и једном народу”, поручио је између осталог председник Владе у обраћању јавности поводом стоте годишњице од завршетка Првог светског рата.

Историчар Александар Стаматовић, професор Филозофског факултета (катедра за историју) Универзитета у Источном Сарајеву, познати истраживач овог историјског датума каже да је „Црна Гора била једина чланица савеза Антанте у Првом светском рату која је потписала безусловну капитулацију, она је дакле положила оружје”.

„И пре тога краљ Никола је сумњичен за покушаје склапања сепаратног мира са Аустроугарском. Савезници у другој фази рата у њега једноставно нису имали поверења као у лојалног савезника. Дефинитивно, он је током читавог рата играо на две карте, са основном тенденцијом такозваног плана Б, да има алтернативу ако централне силе победе. Подсетићу, Србија је потпуно била окупирана, две трећине Белгије су у рату биле окупиране, али ове државе нису потписале капитулацију”, казао је Стаматовић.

Он оцењује да се веома често користи термин „Подгоричка скупштина”, иако то није био њен званични назив.

„Њен званичан назив био је ’Велика Народна Скупштина српског народа у Црној Гори’. Тај назив су јој дали њени творци и посланици, иако је можда нелогичан, јер другог народа тада и није било у Црној Гори сем српског. Остало су били припадници незнатне мањине, првенствено албанске. Званична државна доктрина црногорске државе краља Николе је била та да у њој живи српски народ са три вере: православном, мухамеданском и римокатоличком. То што сада ту чињеницу негирају припадници нове дукљанско-монтенегринске историографије, публицистике, културологије и уопште нове црногорске доктрине, то је њихова ствар”, поручује Стаматовић.

Стаматовић додаје да се са многих званичних и других недоброномерних адреса шаље порука да је Подгоричком скупштином „сахрањена црногорска државност и црногорско име”.

„Ради се о простој замени теза. Јесте, нестало је црногорске државе и њеног имена. Подсетићу, држава створена 1. децембра 1918. године звала се Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Дакле не ’Краљевина Србија’. Како је нестало црногорског државног имена, тако је нестало и имена Краљевине Србије. То је била држава свих Срба, уједињених Срба, којих је било на стотине хиљада и ван Србије и Црне Горе и то у Босни и Херцеговини, Војводини, Далмацији, Хрватској, Славонији и Македонији”, наводи Стаматовић.

Према речима Стаматовића, Црна Гора је у јануару 1916. године потписала безусловну капитулацију по свим ондашњим међународноправним нормама, а о тадашњој народној црногорској влади каже:

„У Неју код Париза радила је фиктивна црногорска Влада, у којој председници сви до реда подносе оставке, јер хоће уједињење са Србијом: Андрија Радовић, Мило Матановић, и коначно Евгеније Поповић. Овај последњи у моменту одржавања Скупштине у Подгорици није ни био црногорски држављанин него италијански. Замислите владу неке државе у којој је председник држављанин неке друге државе. О каквом правном и демократском легитимитету се после ових чињеница може говорити.”

А о све жустријим нападима црногорских власти на све оне који прослављају велики датум народног уједињења, стављајући их под дефиницију „непријатељи Црне Горе”, Стаматовић коментарише:

„Подгоричка скупштина је тотални антипод и негација ове и овакве Црне Горе. Она је синоним интеграције и јединства српског народа, а овај режим дезинтеграције како националне, тако и државне, црквене, и ако хоћете опште културолошке и цивилизацијске. Актуелни режим је антипод петровићкој Црној Гори. Он хоће да покаже и да докаже да је са таквом Црном Гором свршено, и да она више не постоји. До фанатичног дерилијума мржње доводи га чињеница, да и поред све репресије, индоктринације и асимилације која безмало траје седам деценија српски идентитет и даље постоји и да пружа жесток отпор.”

http://www.politika.rs/scc/clanak/415739/Podgoricka-skupstina-je-negacija-ovakve-Crne-Gore

 

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар