РС и матица

Степић: Морамо указивати на оправданост ревизије принципа дезинтеграције Југославије

ТРИБИНА «СРПСКА И СРБИЈА У ПОЗАДИНИ ГЛОБАЛНОГ СУКОБА У УКРАЈИНИ» У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА СоС И ФАКТИ
  • „Ефекат домина“, који је покренут онемогућавањем Запада да цивилизацијски, геополитички и геоекономски „киднапује“ Украјину у комунистичким границама, прети да се пренесе на прибалтичке републике, Закавказје, Молдавију, Румунију, Бугарску, Србију, БиХ, Северну Македонију, Албанију, Црну Гору, Хрватску, Словенију… И на њихове наслеђене, дискутабилне границе. Нарочито оне титоистичко-бадентеровске у постјугословенском простору
  • Ако Москва намерава да оствари много крупнији, суштински геополитички циљ – да САД потисне са запада Евроазије и уклони његов трансатлантски макро-мостобран – неопходан (међу)корак јесте да демонтира затечену „балканску архитектуру“, те да то „овери“ трасирањем нових постјугословенских граница
  • Српским политичким номенклатурама и јавности треба стално аргументовано образлагати да ни једне, па ни те границе нису вечне. И апострофирати ноторну чињеницу: да се под окриљем Запада, а нарочито у контексту његове опадајуће моћи, те усисани у римокатоличко-протестантски цивилизацијски и таласократски геополитички идентитет, као и чланством у организацијама које је он основао и у оквиру америчког униполарног поретка који је на издисају – не може на прави начин, позитивно и у српском интересу решити српско питање
  • Дијаметрално супротно томе: шанса за то постоји само у преобликованим односима који се назиру у крупним последицама оружаног сукоба у Украјини. А шта је алтернатива тој промени? Да геополитичка реалност остане таква да српски Heartland на Балкану остане опкољен инсталираним бројним антисрбијама које чине непријатељски ланац балканског Rimland-а, тј. и даље у смртоносном стиску регионалне „стратегије анаконде“?
  • Србима долази тренутак да недвосмислено одлуче шта хоће, да то активно припремају и конкретизују, те да презентују великим силама које ће уређивати свет у будућности. Морају да траже да би им се дало

Миломир СТЕПИЋ, „Промена граница као руско-украјински епилог – балканска димензија“

КАДА је у јеку разобручене униполарне америчке доминације у Паризу 1997. изашла обимом невелика књига необичног наслова Геополитика хаоса Игнасиа Рамонеа, а већ 1998. је на српском језику објавио тадашњи београдски Институт за геополитичке студије у преводу проф. др Андреје Милетића, многи су помислили да аутор није у праву, да претерује и да је речени хаос само изолована, ендемска балканска геополитичка појава и да се та „болест“ неће раширити. Показало се да то није добра процена.

Геополитички аксиом наставиће да важи – оно што се „тестира“ на Балкану захватиће читав свет.

Украјинска криза је очигледан пример.

„Бордеринг“ – нужна последица смене поредака

Крајњи исход руско-америчког оружаног сукоба у украјинској арени на пространствима Велике источноевропске равнице, тј. резултат свеобухватног судара гиганата на глобалном плану, још увек се не зна, али се са великом вероватноћом наслућује. Нарочито онај непосредан и краткорочан, мада се види да ће и онај посредан и дугорочан – а сигурно за будућност света важнији – донети епохалне, планетарне промене.

Очигледно је да се суштински нису променили нити узроци, нити смисао, нити последице рата – надметање за природне ресурсе, комуникацијске правце и чворове, преобликовање идентитета људских заједница и њихових простора, редефинисање геополитичких односа, политичко-територијално прекомпоновање и промена граница.

У ствари, промена граница је симбол и парадигма, али и очигледан, конкретан, материјални показатељ свих наведених промена, успеха или неуспеха зараћених страна.

Прекомпоновање, које спада у укупно бављење границама (бордеринг, sic!), значи редефинисање припадности простора и свих његових вредности – и у квалитативном и у квантитативном смислу – у односу на претходну, предратну, тј. представља једну врсту победничког плена.

Ако могу да се мењају украјинске границе, могу и друге

У оптицај све отвореније улази теза да се границе Украјине морају мењати. То ће бити она на терену видљива манифестација надмоћи Русије. Истовремено, биће то цена коју је Запад спреман да плати како би отупео оштрицу руске реконкисте, стопирао њену иницијативу, разводнио успехе на фронту, релативизовао фактичко стање на терену, увукао је у унапред бесплодне преговоре и труле компромисе, те локализовао јој циљеве како би „купио време“, консолидовао се и пронашао ефикасан начин да се супротстави прерасподели моћи евроазијских и глобалних размера.

А Украјина је, подсетимо се, најпространија (искључиво) европска земља. Ако промена граница постаје могућа у њеном случају, зашто не би могла и у другим, па и у европским?

Европа је препуна арбитрарно повучених, вештачких, нелогичних, неприродних, неконсеквентних, дискордантних и неетничких граница, са примиреним или активним конфликтним потенцијалом – од Сувалки коридора, до подељене Ирске.

„Ефекат домина“, који је покренут онемогућавањем Запада да цивилизацијски, геополитички и геоекономски „киднапује“ Украјину у комунистичким границама, прети да се пренесе на прибалтичке републике, Закавказје, Молдавију, Румунију, Бугарску, Србију, БиХ, Северну Македонију, Албанију, Црну Гору, Хрватску, Словенију… И на њихове наслеђене, дискутабилне границе. Нарочито оне титоистичко-бадентеровске у постјугословенском простору.

Балкански геополитички вектор – питање интереса и кредибилитета Русије

У супротном – ако се Русија заустави у Украјини необављеног или само половично обављеног посла, не само ради предаха и тактички, већ дугорочно и стратешки – онда она и не заслужује да буде велика сила. Штавише, у том случају може бити и сама распарчана неким новим границама на ненаслутиво велики број државоида, што ће у питање довести и само њено постојање. Стога она нема избора у ономе што је очигледно започела – да проширивањем западног периметра не само оствари сопствену непосредну безбедност, већ и дуж неколико геополитичких вектора успостави своју неокласичну интересну сферу.

Један од тих вектора свакако је балкански.

Али, ту ће наићи не само на „бедем“ окоштале атлантистичке структуре у виду карикатуралних, али ипак формалних чланица НАТО и ЕУ, већ и на геополитички утилитарно зацементиран принцип дезинтеграције Југославије и диктиране границе које својом недодирљивошћу чине Балкан нестабилним, латентно запаљивим „регионом-барутаном“.

Ако намерава да оствари много крупнији, суштински геополитички циљ – да САД потисне са запада Евроазије и уклони његов трансатлантски макро-мостобран – неопходан (међу)корак јесте да демонтира затечену „балканску архитектуру“, те да то „овери“ трасирањем нових постјугословенских граница.

Има ли Русија за тај подухват тренутно довољно моћи, да ли су јој то приоритети, колико се то уклапа у њене дугорочне циљеве и има ли „кондиције“ за борбу са садашњим атлантистичким, а у будућности можда и са евроазијским конкурентима? И да ли, уопште, Русија у укључивању већег дела или читавог Балкана у сопствену сферу интереса види тај регион као једног од битних стожера своје будуће улоге велике силе – једног од актера мултиполарног, а потом и необиполарног система?

Рачуна ли она на све стрмију криву деклинизма Запада, коме ће неупоредиво важније бити да сачува своје језгро него да се се исцрпљује у надметању за неки регион на југу „Међуевропе“? Не види ли Русија у томе прилику за промену геополитичке структуре Балкана и његових унутрашњих граница као предуслов демонтирања западног, а повратка свог утицаја?

Шта би, у том контексту, требало да учини српски чинилац?

Представити реконфигурацију постјугословенског простора логичном, потребном и остваривом

Постјугословенске границе бивших федералних јединица, а сада међународно признатих држава, Запад је силом своје униполарне надмоћи наметнуо према титоистичко-бадентеровском псеудопринципу и већ више од три деценије све чини да их учини неупитним. Стога српским политичким номенклатурама и јавности треба стално аргументовано образлагати да ни једне, па ни те границе нису вечне, указивати на оправданост ревизије принципа дезинтеграције Југославије, упозоравати да је то било у служби фрагментације и сажимања српског простора, те дугорочног, стратешког расрбљивања Балкана.

Миломир Степић (Фото: Прес центар УНС)

Сходно томе, неопходно је апострофирати ноторну чињеницу: да се под окриљем Запада, а нарочито у контексту његове опадајуће моћи, те усисани у римокатоличко-протестантски цивилизацијски и таласократски геополитички идентитет, као и чланством у организацијама које је он основао и у оквиру америчког униполарног поретка који је на издисају – не може на прави начин, позитивно и у српском интересу решити српско питање. Управо дијаметрално супротно томе: шанса за то постоји само у преобликованим односима који се назиру у крупним последицама оружаног сукоба у Украјини.

Јер: шта је алтернатива тој промени? Геополитички status quo?

Да ли то значи:

– Да геополитичка реалност остане таква да српски Heartland на Балкану остане опкољен инсталираним бројним антисрбијама које чине непријатељски ланац балканског Rimland-а, тј. и даље у смртоносном стиску регионалне „стратегије анаконде“?

– Да се Срби, помирени са наметнутим границама, трајно одрекну идентитетски немерљиво важног јужног дела Старе Србије проглашеног за Северну Македонију, са све аутокефалијом и томосом поклоњеним тамошњим расколницима?

– Да се корак-по-корак привикну да оно што носи еуфемистички назив „административна линија“ постане прави ампутациони рез који од Србије одваја њено цивилизацијско и државотворно срце (при томе још и пребогато природним ресурсима) како би се формирала претећа Велика Албанија?

– Да се, ако се већ одрекну Косова и Метохије, сутра лакше ратосиљају, поделе и разграниче са Бујановачко-прешевским крајем, Рашком облашћу, Војводином, Неготинском Крајином, Мачвом, Стигом…?

– Да ли то значи да отпишу Босну и Херцеговину – „Светог Саве дедовину“ – првенствено да „пусте низ воду“ Републику Српску, ионако угрожену унитарним тежњама Сарајева и са западним „крилом“ у агресивном хрватско-муслиманском окружењу, а уз то и под сталним „Дамокловим мачем“ који прети пресецањем у Брчком, „пупчанику“ Коридора, Козлучком и Оглечевском сужењу, Мркоњићком „врату“…?

– Да забораве новомученичку Републику Српску Крајину и тиме прећутно потврде да се исплати (нео)усташки србоцид на Банији, Кордуну, Лици, Славонији, Срему, Барањи, Северној Далмацији?

– Да се трајно одрекну излаза на море и тако остану „хендикепирана земља“ којој у свакој иоле напетијој светској или регионалној ситуацији може бити блокадом онемогућена комуникација – од увоза и извоза хране, лекова, сировина, енергената и оружја, до дипломатских посета?

Да ли то значи задржати геополитички status quo који оваплоћују садашње границе?

Или ће Срби почети да се ослобађају „синдрома“ који је важио у унеколико сличним геополитичким приликама пре више од једног столећа: да не смеју да траже ни најосновнија права, нити се залажу за елементарне националне интересе јер „Србија је [била] опкољена земља, а Србу ухапшен народ“? Неопходно ће бити да Срби у својој колективној геополитичкој култури почну да негују стратешко промишљање о потреби редефинисања граница и припреми за коришћење прилике која се указује у праскозорје које ће се појавити са Истока? Инхибирани фрустрацијама из недавне прошлости, а још увек мамурни од опијености титоизмом, они ће тешко препознати долазак повољне историјске прилике.

А Руси одавно узимају ствар у своје руке и креирају нову геополитичку сцену. О Кинезима да се и не говори. С друге стране, Американци схватају да им је империја на заласку и жртвујући вазале повлаче се са њене периферије.

Србима долази тренутак да недвосмислено одлуче шта хоће, да то активно припремају и конкретизују, те да презентују великим силама које ће уређивати свет у будућности. Морају да траже да би им се дало.

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар