- Остваривање правних/законских претпоставки за „активирање свих надлежности“ у складу са словом Дејтонског споразума, а уз инсистирање на одржавању дејтонског оквира, процес је који нема алтернативу и објективно је неповратан, ако се истински жели опстанак Републике Српске са одликама „државног ентитета“, односно државе српског народа западно од Дрине
- На термину „раздруживање“ не треба прекомерно инсистирати у политичком дискурсу РС и ваља наглашавати спремност РС да буде конструктиван чинилац у спровођењу комплекса Дејтонског споразума, под условом да се уваже витални интереси српског народа, који су њиме изричито гарантовани
- На историјским искуствима и проценама актуалне ситуације потребно је, по тачкама, артикулисати делотворно, кратко али јасно, конструктивно упозорење да би неки нови рат, на чије позитивне ефекте, уз помоћ тзв. „међународне заједнице“, а у корист концепта унитарне БиХ изгледа рачунају у Сарајеву, неминовно значио њен коначан крај
- Раних деведесетих година је у круговима британских геополитичких аналитичара једно време у оптицају била симулација грубе постконфликтне конфигурације региона, са „Великом Србијом“, „Великом Хрватском“ и „Великом Албанијом“, као кључним државним формацијама. Највећа је грешка изводити дефинитивне геополитичке оцене и предвиђања полазећи од статичког посматрања садашњег тренутка и пренебрегавања динамике „процеса дугог трајања“
Дарко ТАНАСКОВИЋ
У ПРОЦЕСИМА који се сада одвијају у БиХ, у РС, а и у вези са БиХ и РС, кључан за одлучивање је фактор препознавања тзв. momentum-a, што подразумева јасну стратегијску оријентацију Републике Српске, одлучну и ажурирану обавештеност и способност антиципирања реакција укључених домаћих и страних фактора на потезе који се проактивно желе повући.
Неминовно тактичко маневрисање не сме бити изнуђено „сналажање у ходу“, већ увек у функцији стратегијског циља, о коме није неопходно често говорити, већ га стално и јасно имати у глави, и у срцу.
Остваривање правних/законских претпоставки за „активирање свих надлежности“ у складу са словом Дејтонског споразума, а уз инсистирање на одржавању дејтонског оквира, процес је који нема алтернативу и објективно је неповратан, ако се истински жели опстанак Републике Српске са одликама „државног ентитета“, односно државе српског народа западно од Дрине.
На термину „раздруживање“ не треба прекомерно инсистирати у политичком дискурсу РС и ваља наглашавати спремност РС да буде конструктиван чинилац у спровођењу комплекса Дејтонског споразума, под условом да се уваже витални интереси српског народа, који су њиме изричито гарантовани.
У овом тренутку, без обзира на заоштрену реторику појединих бошњачких политичара из Сарајева, као и сасвим конкретне поступке дела међународне заједнице, има основе за претпоставку да антисрпски чиниоци ипак нису спремни за радикалну дестабилизацију ситуације у БиХ/РС. Но, како је записао Иво Андрић, рат се понекад „и омакне“, поготово ако се могућност његовог избијања учестало помиње, док се у неким усијаним уобразиљама он константно води и после 1995. године.
Опасност провоцирања насиља и сукоба никако не треба потценити и за такав нежељен развој догађаја мора се бити практично спреман. Иначе, треба доследно и убедљиво, уз изношење чињеничних аргумената, инсистирати на томе да би, као последица евентуалног прибегавања инцидентима или неком виду насиља, неминовно дошло до докидања опстанка било каквог модела одржања БиХ као државе.
На историјским искуствима и проценама актуалне ситуације потребно је, по тачкама, артикулисати делотворно, кратко али јасно, конструктивно упозорење да би неки нови рат, на чије позитивне ефекте, уз помоћ тзв. „међународне заједнице“, а у корист концепта унитарне БиХ изгледа рачунају у Сарајеву, неминовно значио њен коначан крај.
Слаба карика у међународном механизму притиска на РС је тзв. „високи представник“, што некима и на Западу постаје јасно, тако да тему његове нелегалности и нелегитимности треба и даље наметати и аргументовати, поготово у контактима са представницима Француске, па донекле и Велике Британије и Италије.
Тешко је проценити у којим ће временским терминима и интервалима доћи до коренитијих промена на политичкој мапи (Западног) Балкана, али је промена граница у региону, која је данас табу тема за „политички коректан“ западњачки дискурс, могућност коју никако на дужу стазу не треба искључити.
Раних деведесетих година је у круговима британских геополитичких аналитичара једно време у оптицају била симулација грубе постконфликтне конфигурације региона, са „Великом Србијом“, „Великом Хрватском“ и „Великом Албанијом“, као кључним државним формацијама. Највећа је грешка изводити дефинитивне геополитичке оцене и предвиђања полазећи од статичког посматрања садашњег тренутка и пренебрегавања динамике „процеса дугог трајања“.
Истовремено, морају се преживети динамика и ударци неповољне, агресивне геополитичке статичности зарад заустављања еволуције светског поретка ка мултиполарности.
На разрешавању тог опречног двојства почива статика сваке стратегије. Тешко, али се мора.
„Нека буде што бити не може“ – не заборавимо да Његош није био само песник.
(Трибина је одржана 26. јуна 2024. у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар